Smrtje neizbežan deo života, ali ona ne predstavlja trenutak kada sve prestaje. U pravoslavnoj tradiciji veruje se da duša, odmah nakon odlaska iz tela, započinje svoj put kroz svetove koje ljudskim očima ne možemo da vidimo. Ona ne luta sama, već je pratnja anđela i božanskog providenja stalna, a prvi dani nakon smrti puni su otkrivanja, iskušenja i pripreme za konačni susret sa Bogom.
Dva dana nakon smrti, duša pokojnika nastavlja da "obilazi" mesta koja je volela tokom života. Prema učenju crkve, ona ne može stupiti u kontakt sa ljudima, jer nema telo, ali može osećati i posmatrati.
"Promislom Božjim, voljom i dopuštenjem određuje se i čas smrti, što je onda kada je čovek najspremniji da napusti ovaj svet. Gospod joj tih prvih dana daje slobodu da obiđe sva mesta i ljude koje je volela, ali bez mogućnosti komunikacije, jer sama energija duše ne može ostvariti kontakt", objašnjava protojerej-stavrofor profesor doktor Vladimir Stupar.
Najbitnije je da se molimo treći dan nakon upokojenja kako je govorio Sveti Makarije Aleksandrijski. U času upokojenja dolazi anđeo koji uzima dušu i pomaže čoveku u trenutku odvajanja duše od tela, zajedno sa anđelom čuvarom. Oni su tu pored te duše koja je u novom stanju i u novim okolnostima. Ona tada vidi da je telo tu, beživotno, mrtvo, ali i da je čovek kao ličnost, jedinstvena i neponovljiva, i dalje "živ" jer je čovek neuništiv.
"Tad obično vidi rodbinu koja plače, a ako je bio u bolnici vidi lekare, osoblje... Duša se u prva dva dana oslobađa tereta tela i telesnosti i postaje pokretljiva i sposobna da velikim brzinama pređe s jednog mesta na drugo", ispričao je protojerej-stavrofor profesor doktor Vladimir Stupar za TV Hram.
Treći dan duša se uznosi na nebo gde treba da prođe podnebesje i da dođe do prestola Božjeg, do Isusa Hrista gde će se u 40. dan odrediti da li će biti u svetlosti ili tami do vaskrsenja ili Strašnog suda. Kad je reč o samom iskustvu, kaže protojerej-stavrofor Stupar, postoji i drugo - tzv. kliničke smrti odnosno odvajanje duše i tela ali i njeno ponovno vraćanje u telo, a to je nešto sasvim drugo.
Šta se dešava u prvih 40 dana
To je neki vremenski okvir ljudski koji je dat ali duša ima drugo osećanje vremena zavisno od toga čime je pokojnik svoju dušu obogatio - svetim vrlinama i svetim darovima u proslavljanju Boga ili je ta duša bila potpuno ravnodušna po pitanju odnosa s bližnjima i Bogom. Da li se duša osveštala za života kroz svete tajne i molitve ili je ostala potpuno siromašna i našla se uboga i jadna.
U tih 40 dana duša biva sa ta dva anđela - anđelom čuvarom kog dobijamo na krštenju i anđelom poslatim od Boga da uzme dušu. Tada duša biva provedena - pokazuje joj se sva lepota Carstva nebeskog i prestola Božjeg ili biva takođe provedena mestima gde se duše koje nisu ostvarile svoj cilj i zadatak, a to je da budu u ljubavi i jedinstvu sa Bogom, bivaju odgurnute u tamu, gde je plač i škrgut zuba. Duša vidi i jedno i drugo i dolazi pred Hrista koji odlučuje gde će duša potom biti.
Profesor Stupar je govorio i o mitarstvu, mitarima - nebeskim carinicima koji ispituju dušu što je teško opisati ovozemaljskim jezikom posebno to stanje ushoda duše pred presto Božji. Dodao je i da đavo čini sve ne bi li čoveka porobio i da je blagodati Božjom sva sreća što ne možemo da vidimo demone jer su toliko ružni i grozni da bismo mogli da umremo od straha kad bismo ih videli.
Demoni borave u podnebesju i duša, s kojom su tada anđeli, jeste u jednoj teskobi jer joj se demoni prikazuju u svoj svojoj ružnoći. Grešnom čoveku koji nije živeo vrlinskim životom oni govore ti si jedan od nas, pođi s nama, ti treba da budeš sa nama.
U tom periodu duša se ispituje, a koliko je važan taj prolazak do Božjeg prestola, ta ispitivanja i te carine - mitarstva su u stvari opasnosti kroz koja duša treba da dođe, u prenosnom, a ne prostornom smislu. Tako se i Bogorodica čistija od svetlosti molila sinu svome da dođe i uzme njenu dušu da ne vidi lica demona. Smisao svih molitvi jeste da duša bez ikakvih prepreka dođe pred Gospoda, koji je ljubav, blag i milostiv, ali i pravedan.
Demoni imaju ogroman poriv da što više ljudi vrgnu u pakao da kad dođe Strašni sud da satana može da kaže Hristu sledeće: Ako možeš njih da spaseš, onda spasi i nas - kako bi Đavo bez pokajanja i promene svog bića mogao da bude spasen, a pao je zbog gordosti iz koje proizilaze svi gresi. Demoni ne žele da se pokaju ali žele da se spasu bez promene svog bića i pokajanja.
Šta se zbiva sa dušom posle 40. dana
Ako duša prođe iskušenje đavola ti si naš, čekamo te... duša u velikom strahu dolazi pred lice Božje, a tad se ukazuje duboka pravda - Božja pravednost. To znači da vreme ovozemaljskog života čovek treba da ceni - a ne da se dosađuje - kako bi se pripremio sa susretom lice u lice sa Bogom. Važno je da se pokajemo jer što svežete na zemlji biće svezano na nebu, što razrešite na zemlji biće razrešeno i na nebu. A ako čovek protraći svoj život tad će iz jedne druge perspektive videti kakav je stvarno bio njegov život.
Tog 40. dana i najmanje dobro delo i delo ljubavi koje smo učinili, računaće se. Tog dana na tom privremenom sudu do vaskrsenja i Strašnog suda znaće se da li idemo u Carstvo Božje ili u tamu - do konačnog suda kada će suditi i živima i mrtvima. Tako naši bližnji u tih 40 dana molitvama i dobrim delima mogu u naše ime mnogo da učine za nas.
Viđenja u kliničkoj smrti
Gospod nekada po svom promislu neke duše koje su nespremne da izađu pred sud vrati jer ima tu moć. Tako je otac Pajsije pričao o ženi koja je imala greh i nije ga ispovedila zbog stida, a mislila je da je dovoljno da se moli samo Bogorodici... Gospod ju je oživeo posle tri dana a ona je odmah pozvala sveštenika i rekla mu da neće živeti još dugo i da želi da ga ispovedi posle čega joj je greh razrešen i ona je potom u miru preminula. Gospod ima taj dar da vrati dušu u telo ukoliko vidi da smo nespremni za sud.
