- Profesor Staford Bati proučavao je priče o životu posle smrti i tvrdi da duše ne lebde u oblacima, već nastavljaju postojanje u svetu nalik našem.
- U primerima Rejmonda i Leslija Stringfeloua, poruke navodno sadrže detalje, opise duhovnog razvoja i ideju da su ljubav i nesebičnost važnije od zemaljskog uspeha.
- Bati zaključuje da položaj duše zavisi od izbora u zemaljskom životu, a da bi pomaganje drugima moglo da donese više dobra na Zemlji.
Postoje teme o kojima ljudi mogu beskonačno da raspravljaju. Možete razgovarati o smislu života, praviti planove za decenije koje dolaze, kupovati nameštaj, birati odmor i brinuti se o trivijalnim stvarima koliko god želite. Ali kada izgubite nekoga bliskog, sva uobičajena pitanja odjednom padaju u drugi plan. Ostaje samo jedno, najteže: gde su otišli i hoćemo li se ikada ponovo sresti?
Možda zato priče o životu posle smrti oduvek izazivaju toliko interesovanja, posebno one u kojima ljudi tvrde da su primali poruke od onih koji više nisu sa njima.
Profesor religijskih studija Staford Bati godinama je proučavao takve izveštaje. Zaintrigirale su ga priče ljudi koji su tvrdili da mogu da prenose poruke iz drugog sveta automatskim pisanjem.
Sam naučnik je opisao svoje ideje na prilično neobičan način: "Verujem da su tradicionalne predstave o životu posle smrti zastarele. Drugi svet nije fantastična vizija. Ovde duše ne lebde u oblacima niti sviraju harfe. To je mesto sa morima i pejzažima, gradovima i kućama, koje podseća na naš sopstveni svet."
U svojoj knjizi "Otkrivanje života iza linije", Bati je sakupio priče koje su ga posebno impresionirale. Delile su određene detalje, iako su ljudi koji su govorili o svojim iskustvima često bili potpuni stranci.
Dve priče zaslužuju posebnu pažnju.
Rejmond, koji je nastavio da komunicira sa svojim ocem
Godine 1915. mladi vojnik po imenu Rejmond poginuo je tokom Prvog svetskog rata. To je bio strašan udarac za njegovog oca, naučnika Olivera Lodža.
Lodž je bio dobro poznata ličnost. Sprovodio je istraživanja u oblasti radio-komunikacija, imao je snažnu naučnu reputaciju i bio je naviknut da se oslanja na činjenice. Međutim, nakon smrti sina, njegovo interesovanje za pitanja života posle smrti znatno je poraslo.
I tu se otkriva jedna veoma ljudska karakteristika. Kada smrt pogodi nekoga ko nam nije blizak, možemo mirno da razgovaramo o tome, iznosimo naučne argumente, pa čak i da se šalimo. Ali kada izgubimo dete, prethodna objašnjenja više nisu dovoljna. Ljudi žele da znaju ne samo zašto se to dogodilo već i gde je njihova voljena osoba sada.
Lodž je kasnije upoznao Ketrin Kenedi. Ona je tvrdila da je nakon smrti sina razvila sposobnost automatskog pisanja. Lodž se zainteresovao za njene priče i počeo pažljivo da ispituje informacije koje je dobijala.
Prema opisu Staforda Batija, poruke su sadržale detalje za koje se tvrdilo da Ketrin nije mogla unapred da zna. Na primer, Rejmond je pomenuo oficira po imenu Mičel, koga je upoznao neposredno pre smrti. Kasnije je potvrđeno da je takva osoba zaista postojala.
Poruke su takođe sadržale imena, datume i porodične detalje.
Ipak, posebno zanimljive bile su priče o tome kako je, prema Rejmondovim tvrdnjama, organizovan život posle smrti.
Opisao je svet bez fizičkih bolesti i invaliditeta, u kojem ljudi komuniciraju ne toliko rečima koliko mislima i osećanjima. Istovremeno, prema njegovim pričama, duše se nalaze u različitim fazama duhovnog razvoja. Svako može da napreduje ukoliko se tome posveti.
Ono što je Batija najviše zanimalo bila je ideja da zemaljska dostignuća tamo nemaju istu vrednost.
"Rejmondove poruke nam daju da shvatimo da se ljudi, nakon što se život završi, vraćaju samo tamo odakle su došli. A naš položaj 'tamo' zavisi od izbora koje pravimo u zemaljskom životu. Slavno ime ili značajan bankovni račun ne znače ništa u svetu koji nas čeka. Samo je duša važna. Kakva je u zemaljskom životu, takva stiže i u duhovni život."
Ove reči daju povoda za razmišljanje čak i nekome ko nikada nije bio zainteresovan za ovakva istraživanja.
Trošimo toliko energije pokušavajući da izgledamo uspešno u očima drugih. Kupujemo stvari, nastojimo da impresioniramo okolinu i osetljivo reagujemo na tuđa mišljenja. Ponekad čak i sopstveni život pretvaramo u takmičenje u kojem, iz nekog razloga, moramo da nadmašimo nekog drugog.
Ali šta ako zamislimo da će jednog dana sve ove poznate mere prestati da budu važne?
Pisma koja su trajala petnaest godina
Još jedna priča odnosi se na Leslija Stringfeloua. Mladić je umro u dvadesetoj godini nakon teške bolesti.
Njegovi roditelji, Alis i njen suprug, teško su podneli gubitak jedinog sina. Za njegovu majku osećaj praznine koji nastaje kada se poznati porodični život iznenada prekine bio je posebno bolan.
Nastavila je da se nada nekom znaku. Sedela bi za stolom, uzimala prazan list papira i pokušavala da uspostavi kontakt sa sinom. Dugo se ništa nije događalo. Međutim, kasnije je, kada je njen suprug bio u blizini, Alis, kako je tvrdila, počela da dobija poruke.
Ova komunikacija trajala je oko petnaest godina.
Artur Konan Dojl zainteresovao se za porodičnu priču. Čuveni pisac podržao je roditelje i ubedio ih da objave svoje beleške. Tako je nastala knjiga "Leslijeva pisma".
U svojim porukama mladić je govorio o svetu koji je opisivao kao sličan našem, ali koji postoji u drugoj dimenziji. Govorio je o duhovnim sferama, razvoju duše i načinu na koji osoba nastavlja da uči nakon smrti.
Međutim, njegove misli o ljubavi i pomaganju drugima ostale su posebno upečatljive.
"Lesli je govorio o tome kako na Zemlji nije shvatio koliko je divno nesebično služenje. Upravo kroz služenje drugima i sticanje znanja u drugom svetu postiže se duhovni napredak. A pokretačka snaga duhovnog napretka je ljubav. Prema Lesliju, nema veće sreće od pomaganja drugima. Rekao je da bi, kada bi ova ideja prevladala, raj zavladao na Zemlji."
Zanimljivo je da se slične ideje mogu pronaći u širokom spektru duhovnih učenja. Čovek može posedovati ogromno znanje, zauzimati visok položaj, imati novac i priznanje, ali ništa od toga ne govori mnogo o tome koliko je ljubazan prema drugima.
Ponekad je dovoljno posmatrati kako se neko ophodi prema ljudima od kojih nema nikakvu korist: konobaru, starijem komšiji, slučajnom prolazniku, pa čak i prema najbližima koji su se navikli na njegov karakter.
Tada mnogo toga postaje jasno.
Lesli je takođe govorio o različitim duhovnim nivoima. Prema njegovim porukama, duhovno razvijenije duše pomagale su onima koji su tek započinjali svoje putovanje. Čak i u najtamnijim sferama bilo je onih koji su nastojali da podrže druge i pomognu im da se približe svetlosti.
Šta ostaje posle čoveka
Možda najzanimljivija stvar u ovim pričama nisu čak ni opisi neobičnog sveta. Mnogo su važnije osobine koje se neprestano izdvajaju.
Ljubav, saosećanje, nesebičnost, znanje i unutrašnji rad na sebi.
Često odlažemo ljubaznost za neka bolja vremena. Mislimo da ćemo sigurno pozvati starog prijatelja kada budemo imali više vremena. Pomoći ćemo rođacima kada završimo sve svoje obaveze. Reći ćemo lepe reči voljenoj osobi kada budemo raspoloženi.
A onda se ispostavi da nam život ne daje uvek onoliko vremena koliko smo očekivali.
Možda je upravo zato što nas ovakve priče toliko pogađaju. One nas podstiču da drugačije sagledamo svakodnevicu i podsete nas na ono što je zaista važno.
Ne moramo čekati posebne okolnosti da bismo postali pažljiviji prema drugima. Ponekad je dovoljno da nekoga saslušamo bez prekidanja, podržimo osobu koja prolazi kroz težak period ili jednostavno budemo prisutni kada se neko drugi muči.
Staford Bati je svoje istraživanje doveo do sledećeg zaključka: "Rejmondove poruke nam pomažu da shvatimo da se ljudi, nakon što se život završi, vraćaju samo tamo odakle su došli. A naš položaj 'tamo' zavisi od izbora koje pravimo u zemaljskom životu. Slavno ime ili značajan bankovni račun ne znače ništa u svetu koji nas čeka. Samo je duša važna. Kakva je u zemaljskom životu, takva stiže i u duhovni život."
Ipak, postoji nešto što možemo razumeti i bez ikakvih istraživanja: čovek nastavlja da živi u sećanjima drugih. U nečijim navikama, porodičnim pričama, omiljenim izrazima i savetima koji su nekada promenili nečiju sudbinu.
Ponekad, godinama kasnije, iznenada izgovorimo neku majčinu rečenicu, prepoznamo očev karakter u sebi ili se setimo bakinih reči upravo onda kada nam je podrška najpotrebnija.
U takvim trenucima razdaljina između prošlosti i sadašnjosti deluje veoma mala.
