Nemanja iz Vlasotinca već od dvanaeste godine obavlja jedan od najtežih i najmanje uobičajenih poslova – priprema tela preminulih za sahranu. Danas otvoreno govori o tome kako izgleda jedan njegov radni dan.
Iako je do tog zanimanja došao spletom nesrećnih okolnosti i potrebe da što ranije počne da zarađuje, Nemanja ističe da to nije bila samo nužda. Naprotiv – oduvek je sanjao da radi u pogrebnom preduzeću i da jednog dana vozi pogrebno vozilo. Taj, mnogima nezamisliv poziv, za njega je životni poziv.
- Jedan čovek u Vlasotincu je imao pogrebno preduzeće. Oduvek me je zanimalo kako to sve funkcioniše, a s obzirom na to da sam imao velikih porodičnih problema rešio sam da se što pre osamostalim i da se, na neki način, sklonim od njih Morao sam da se zaposlim i zbog finansija, ali pre svega zbog oca koji me je maltretirao. Zato sam pobegao iz sela za Požarevac. Gazda kod kog sam radio i kojeg sam poznavao jako dugo uzeo je starateljstvo nada mnom i tako sam ostao kod njega. - ispričao je Nemanja za "Novu".
Nemanja je u Vlasotincu završio osnovnu školu, a potom je otišao u Požarevac gde je vanredno završio za arhitektonskog tehničara. Sve vreme je uporedo radio u pogrebnom preduzeću.
- Morao sam da se zaposlim i zbog finansija, ali pre svega zbog oca koji me je maltretirao. Zato sam pobegao iz sela za Požarevac. Gazda kod kog sam radio i kojeg sam poznavao jako dugo uzeo je starateljstvo nada mnom i tako sam ostao kod njega - dodaje Nemanja.
Kaže da osim sebe, nema nikog, ali zbog toga ne tuguje, nego se trudi da zaradi kako bi kasnije mogao da stvori porodicu.
- Moji su se razveli pa je mama ušla u drugi brak. Dobila je i decu tako da nismo u kontaktu. Borim se kako znam. Lepo zarađujem i zadovoljan sam. Nekoga novac povuče na dno, međutim, mene nije, znao sam da raspoređujem kako i koliko treba. Jedino se ponekad čujem sa dedom, podržava me u svemu, zna da sam vredan i da ću uspeti sve što želim da ostvarim - kaže Nemanja.
"Ne daj Bože da drugi vide ono što mi vidimo"
Svakako, posao pogrebnika uopšte nije lak niti jednostavan, a najteže mu je bilo na samom početku kada je trebalo emocije ostaviti po strani.
- Kad sam počeo da radim u pogrebnom preduzeću bio sam klinac. Moram da priznam da mi je bilo teško jer sam se saosećao sa svakim slučajem, međutim, posao je zapravo kao i svaki drugi. Počeo sam da pripremam opela za pokojnike, potom sam položio za auto, pa sam počeo da vozim pogrebna kola i da idem na mesta na kojima su preminuli, bilo da je u pitanju bolnica, njihova kuća ili ulica, ukoliko su nastradali u saobraćajnoj nezgodi - kaže Nemanja.
- To je strašno. Ne daj Bože da drugi vide ono što mi vidimo. Dešava se da skupljamo delove tela po ulici lopaticom. Ma, svakakvih slučajeva ima, ali neko to mora da radi, zar ne?
Kao i svaki pogrebnik, Nemanja radi apsolutno sve, odlazi po preminulog, kupa ga, oblači i obavlja sve radnje pre nego što ga smesti u sanduk, a onda ga odvozi u kapelu pa na groblje.
