Kućna pomoćnica je svedočila poslednjem slomu Ive Andrića: Go i bos tumarao kroz stan, a pred smrt tražio da mu na grobu stoje samo 2 reči, bez ijednog epitafa

Ivo Andrić rođen je 9. oktobra 1892. godine u Travniku, u crkvi Svetog Ivana Krstitelja, kao sin Antuna Andrića, podvornika u pravosuđu, i Katarine Andrić, rođene Pejić. Iako je rođen u Travniku, zbog okolnosti njegova porodica je bila vezana za Sarajevo i Višegrad.

Gimnazijske godine i rani literarni rad (1903–1912)

Od malih nogu povlačio se u sebe i bio duboko introspektivan. Njegova majka često mu je savetovala: „Kad te neko pita kako si, reci – dobro, pa će ti i biti dobro!“

Tokom gimnazijskih dana Andrić je počeo da piše poeziju. Već 1911. godine, u časopisu Bosanska vila, objavio je svoju prvu pesmu „U sumrak“. U tom periodu bio je i strastveni pobornik integralnog jugoslavenstva i aktivan član pokreta Mlada Bosna, zalažući se za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske.

Studije i život u inostranstvu (1912–1914)

Uz pomoć stipendije Hrvatskog kulturno-prosvjetnog društva Napredak, Andrić je 1912. započeo studije na Mudroslovnom fakultetu u Zagrebu. U gradu na Savi upoznao je zagrebačku inteligenciju, učestvovao u kulturnim salonima i nastavio literarne aktivnosti.

Godinu dana kasnije prešao je u Beč, gde je slušao predavanja iz istorije, filozofije i književnosti. Zbog nepovoljne klime, 1913. godine je uz pomoć profesora Tugomira Alaupovića prešao na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu.

Rat i političko zatvaranje (1914–1915)

Na Vidovdan, 28. juna 1914., nakon atentata u Sarajevu i smrti nadvojvode Franza Ferdinanda, Andrić je napustio Krakov i uputio se ka Splitu. Sredinom jula, uhvatila ga je austrijska policija i odvela prvo u Šibenik, a potom u Maribor, gde je bio politički zatvorenik do marta 1915.

Tokom boravka u tamnici, Andrić je doživeo poniženje i izolaciju, ali je u tom periodu intenzivno pisao pesme u prozi, koje će kasnije značajno oblikovati njegov književni opus.

Povratak iz zatvora i književni život u Zagrebu

Po izlasku iz zatvora, Ivo Andrić je bio ozbiljno bolestan – oboleo je od upale pluća i primljen u Bolnicu milosrdnih sestara u Zagrebu, koja je u to vreme bila stjecište hrvatske inteligencije koja je izbegavala aktivno učestvovanje u Prvom svetskom ratu. Uprkos slabom zdravlju, Andrić se brzo uključio u kulturni život Zagreba. Tu je, zajedno sa piscem Ivom Vojnovićem, dočekao amnestiju i uključio se u pripreme prvog broja časopisa Književni jug, koji je bio značajan projekat okupljanja južnoslovenske književnosti u trenucima političkih i društvenih previranja.

Istovremeno, u Zagrebu je dovršio zbirku stihova u prozi Ex Ponto, objavljenu 1918. godine. Ova zbirka nastala je u trenutku sloma Austro-Ugarske i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i u sebi nosi sve osećaje gubitka, nostalgije i intelektualne refleksije karakteristične za Andrićev rani period.

Beograd i nova faza života

Po preseljenju u Beograd 1919. godine, Andrić je, zahvaljujući pomoći dr Tugomira Alaupovića, započeo rad u Ministarstvu vera. Beograd ga je srdačno primio, a on se brzo uključio u intelektualni i književni život prestonice. Redovno je posećivao kavanu Moskva, okupljalište pisaca i intelektualaca, gde se družio sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem i Sibetom Miličićem, a ti razgovori i diskusije oblikovali su njegovu književnu senzibilnost i razumijevanje savremenih umetničkih trendova.

U tom periodu Andrić je upoznao Veru Stojić, koja mu je do kraja života ostala bliska prijateljica i saradnica. Vera je Andriću nesebično pružala podršku i pažnju, ali bez ikakvih zahteva ili očekivanja, što je odgovaralo njegovoj prirodi povučenog, intelektualnog čoveka. Njeno poverenje i diskrecija omogućili su mu da se posveti radu i pisanju, znajući da ima pouzdanu osobu pored sebe.

Diplomatska karijera i akademska postignuća

Početkom 1920. godine, Andrić započinje diplomatsku karijeru u Vatikanu, ubrzo postavši vicekonzul u Grazu. Uprkos zaposlenju, odlučuje da nastavi obrazovanje i 1923. godine upisuje Filozofski fakultet u Grazu. Već u junu 1924. godine brani doktorsku disertaciju Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Njegov doktorat, koji detaljno analizira kulturni i verski život Bosne pod osmanskom vlašću, izazvao je određene kontroverze, pa nije bio uključivan u sabrana dela nakon Nobelove nagrade, zbog nezadovoljstva pojedinih muslimanskih političara.

Po završetku doktorata, Andrić se vraća diplomatskoj službi, istovremeno objavljujući prvu zbirku priča u izdanju Srpske književne zadruge. Njegov književni rad u ovom periodu potvrđuje njegovu sposobnost da prošlost Bosne interpretira sa dubinom i empatijom, koju je razvio kroz sopstvena iskustva, putovanja i emotivne gubitke.

Porodični gubici i emotivne rane

Krajem 1925. godine doživljava veliki gubitak – preminula mu je voljena majka. Ljubav i odanost prema njoj opisao je u delu Ex Ponto:

„Tebe boli moja patnja i daljina, a mene tvoja neizvesnost, dok sediš kraj male svetiljke, veže nas krv i bol i svaki me udarac boli dvostruko jer pada i po tvom srcu. U sobi u kojoj sam se rodio, u kobni čas…“

Na njenom grobu, prema njegovim uputstvima, uklesane su reči: „Svojoj dobroj majci, njezin Ivan!“
Na spomeniku poočima iz Višegrada napisao je: „On bijaše dobar, plemenit i voljen. Sad se raduje u večnom miru. I živi svetao u uspomeni. Svom dragom poočimu, Ivan i Ana!“

U pismu svom životnom mentoru i spasitelju, profesoru Tugomiru Alaupoviću, 1927. godine opisao je gubitak tetke:

„Prebolio sam gripu i anginu i upravo sam počeo da se oporavljam kad mi stiže vest da mi je umrla tetka u Višegradu. Nisam joj mogao ni na sahranu otići. Nisam više imao nikoga. Ni kuda, ni kome.“

Profesionalni uspon i međunarodna karijera

Uprkos porodičnim tragedijama, Andrić je nastavio profesionalni uspeh. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, primljen je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, a postavljen je za vicekonzula Kraljevine Jugoslavije u Marseilleu, potom u Parizu, Bruxellesu i Ženevi.

U Beogradu 1932. godine objavljena je njegova druga zbirka pripovedaka, Anikina vremena, u kojoj su objedinjene ranije objavljene priče, potvrđujući njegov književni značaj i dubinu životnih iskustava.

Poštovanje privatnosti i sačuvana pisma

U Andrićevoj ostavštini nisu pronađena pisma koja bi otkrivala nežna osećanja dama prema njemu, jer je Andrić brinuo da se ona unište odmah po prispelosti. Ipak, žene s kojima je bio u prijateljskim ili ljubavnim odnosima čuvale su njegova pisma – od Zdenke Marković iz rane mladosti, do Vere Stojić, koja je bila njegov saradnik i prijatelj do smrti. Među njima bila je i srpska kostimografkinja Milica Babić, udata Jovanović, koja je sačuvala Andrićeva pisma dok je još bila u braku s Nenadom Jovanovićem.

Kasno venčanje i Milica Babić

Oženio se relativno kasno, tek u 66. godini života, sa Milicom Babić. Njegov brak nije bio trenutni impuls, već krunisanje decenija pažljivo izgrađenih emocionalnih iskustava, prijateljstava i suptilnih ljubavnih veza koje su oblikovale njegov karakter i književni glas.

Pre nego što je stupio u brak sa Milicom, Andrić je imao nekoliko emotivnih veza koje su mu pomogle da razvije sposobnost iskrenog i nenametljivog povezivanja sa ženama. Njegova prijateljica Evgenija, bolujući od teške bolesti, dobijala je od njega pisma ispunjena duhovitim savestima i šalama koje su trebalo da joj pomognu da istraje u strpljenju i smirenosti. Poslednje pismo koje joj je uputio nikada nije dobilo odgovor jer je Evgenija preminula, ali taj odnos pokazuje Andrićevu sposobnost da voli i bude odan, čak i kada ljubav nije uzvraćena na očekivani način.

Njegova pisma mladim ženama, uključujući i mladu Zagrepčanku, bila su iskrena, ponekad pomalo igrokazna, ali su uvek nosila toplinu i pažnju. Andrić je u njima balansirao između ozbiljnosti i humora, suptilno pokazujući svoju zrelost i mudrost, iako je često bio tek par godina stariji od svojih sagovornica. Sličnu inspiraciju pronašao je u Jelenu, mladoj umetničkoj duši Zagreba. Iako mu Jelena nije uzvratila ljubav, njen duh i intelektualna otvorenost motivisali su ga na pisanje, a Andrić je ostao zahvalan na toj emotivnoj stimulaciji.

„Ja ću postati sentimentalni. A ti nećeš, valjda, počiniti nespretnost i umreti. U svakom slučaju, javi se, to jest, ako umreš biće malo poteško, ali ti gledaj, ipak, da se javiš. Pa sjeti me se u oporuci.“

Ovaj fragment iz njegovih pisama odražava Andrićevu sposobnost da kroz reči prenese nežnost i brigu, čak i kada je ljubav bila nesigurna ili nedostižna.

Milica Babić – “grešna ljubav”

Milicu Babić Andrić je poznavao decenijama, kroz složen i često nepristupačan odnos koji je sama Milica opisivala kao „grešnu ljubav“. Njihovo druženje započelo je pre nego što je njen suprug, Nenad Jovanović, dobio postavljenje u jugoslavenskom poslanstvu u Berlinu – Andrić je tada omogućio Nenadu tu priliku, pokazujući istovremeno diskreciju i brigu prema Milici.

Andrić je svoju naklonost prema Milici pokazivao nenametljivo, kroz pažnju i diskretne geste. Njegova opčinjenost Milicom, koja je bila sedamnaest godina mlađa od njega, bila je očigledna prijateljima i saradnicima. Često ju je postavljao za domaćicu na svojim prijemima, jer je sam, kao neoženjen čovek, želeo da se njegovi gosti osećaju prijatno, a da Milica bude u centru pažnje na kulturan i nenametljiv način.

Njihov odnos nije bio samo sentimentalni, već i intelektualni savez – Milica je bila njegova sagovornica, prijateljica i podrška, a Andrić je u njenom prisustvu nalazio mir i stabilnost koji su mu bili potrebni nakon decenija samostalnog, ponekad osamljenog života posvećenog pisanju.

Od 1939. godine, od trenutka kada je Milica ušla u njegov život, pa sve do smrti Nenada Jovanovića 1957. godine, njihovo druženje i poverenje raslo je, a Andrić je u Milici pronašao partnerku koja je razumela njegovu strast prema književnosti, njegovu introvertiranost i posvećenost umetnosti. Tek nakon te duge i trajne veze, u 66. godini, Andrić i Milica su stupili u brak, spajajući ne samo svoja srca, već i decenije prijateljstva, uzajamnog poštovanja i intelektualne harmonije.

Povratak u Beograd i rad u Ministarstvu spoljnih poslova

Po povratku u Beograd u martu 1933. godine, Ivo Andrić preuzima dužnost savetnika u Ministarstvu spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije. To je bio period njegove pune zrelosti – kako intelektualne, tako i duhovne. U tom vremenu Andrić postaje jedno od centralnih imena jugoslovenske diplomatije, ali i sve istaknutiji književnik, koji uspeva da spoji iskustvo državnika sa umetničkom refleksijom o ljudskoj prirodi i istoriji.

Još iste godine, 14. novembra 1933, odgovara pismom dr Mihovilu Kombolu, uredniku Antologije novije hrvatske lirike, odbijajući da njegove pesme budu uvrštene u izdanje koje bi isključilo autore druge vere ili porekla. Njegovo pismo postaje primer intelektualnog dostojanstva i moralnog integriteta:

„Ne bih nikada mogao sudelovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici, samo zato što su druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče, nego od prve mladosti, a u zrelim godinama takva osnovna vrednovanja ne menjaju se.“

Ovim rečima, Andrić je potvrdio ono što je celog života dosledno zastupao – jedinstvo jugoslovenskog kulturnog prostora i poštovanje prema svakom čoveku bez obzira na poreklo, veru ili naciju.

Intezivan beogradski period (1933–1937)

Tokom narednih godina Andrić živi povučeno u hotelu Excelsior u Beogradu, gde provodi najplodniji period svog stvaralačkog života. U četiri godine napisao je i objavio nekoliko ključnih dela: zbirku pripovedaka Olujaci, esej Razgovor s Gojom, književno-istorijski tekst Njegoš kao tragični junak kosovske misli, kao i prvi deo triptiha Jelena, žena koje nema.

Upravo je taj triptih decenijama izazivao znatiželju čitalaca i književnih kritičara. Ko je bila ta žena „koje nema“? Da li je postojala u stvarnosti ili je bila simbol? Ivo Andrić, poznat po svojoj zatvorenosti i suzdržanosti, nikada nije odgovorio. No, svedoci su govorili da je kroz svoj život upoznavao brojne žene – lepotice iz Višegrada, Sarajeva, Zagreba, ali i iz diplomatskih centara poput Rima, Madrida, Bukurešta, Marseillea, Trsta i Ženeve. Sve one su, u manjoj ili većoj meri, oblikovale njegov pogled na ljubav i žensku dušu.

Iako je uživao u pažnji i lepoti ženskog sveta, Andrić je u suštini bio usamljen čovek. Često je govorio prijateljima da ne zna da li mu više škodi život u diplomatiji ili sopstvena potreba za samoćom. Pisanje je bilo njegov način da preživi – i osamu, i bol, i nemir koji je nosio u sebi.

Porodična nasleđa i dobrotvorni duh

U poznim godinama, Andrić se često osvrtao na svoje poreklo i detinjstvo u Višegradu. O svom odrastanju kod tetke i tetka, koji su ga posinili jer nisu imali dece, pisao je sa dubokom zahvalnošću:

„Pošto tetak i tetka nisu imali dece, odlučili su da me posine. Oni su mi bili drugi roditelji. Ostavili su mi u nasleđe kuću u Višegradu, i to je jedino dobro koje sam od nekoga nasledio za svog dugog života.“

Kasnije je tu kuću poklonio opštini Višegrad za izgradnju Doma kulture. Slično je postupio i sa kućicom za odmor u Herceg Novom, koju je gradila njegova supruga Milica Babić – poklonio ju je njenoj sestri.

U jednom pismu, duhovito je zapisao:

„U poslednje vreme nude mi veći stan ili posebnu kućicu, ali tvrdoglavo sam odbio. Rekao sam: bolje je meni ovde, a to sa zasebnom vilom bilo bi u skladu s onom narodnom: ‘Nova štala, a stara stoka.’“

Ove reči najbolje svedoče o njegovoj skromnosti i ironiji, ali i o unutrašnjoj doslednosti čoveka koji nikada nije težio materijalnom bogatstvu. Njegova najveća vrednost bila je – rad, dostojanstvo i duhovna čistota.

Predsednik Saveza književnika i aktivni javni život

U prvim poslijeratnim godinama, Ivo Andrić preuzeo je funkciju predsednika Saveza književnika Jugoslavije. U narednom periodu bio je izuzetno aktivan u javnom životu – držao je predavanja, govorio na javnim skupovima i kao član različitih delegacija često putovao po zemlji i inostranstvu.

Godine 1954. Andrić je postao član Komunističke partije Jugoslavije, a u istom periodu štampano je i njegovo kapitalno delo Prokleta avlija. Ovo je označilo jednu od ključnih tačaka u njegovoj profesionalnoj karijeri, kada je književni uspeh počeo da prati i priznanje unutar društveno-političkog života zemlje.

Na Drini ćuprija i dar porodici Jovanović

Kada je 1945. objavio Na Drini ćuprija, Andrić je delo poklonio bračnom paru Jovanović, uz posvetu u kojoj je izražena nada da će Nenad uskoro povratiti slobodu iz logora, što se i dogodilo krajem iste godine. Nakon povratka iz zarobljeništva, Nenad je dobio posao prevodioca u novinskoj agenciji Tanjug, čime je druženje utroje nastavilo i dalje.

Ono što niko nije znao jeste kada su Milica i Andrić shvatili da on od početka ne gleda na nju samo kao na prijatelja. Po Milicinom udovstvu, Andrić joj je počeo slati poruke sa svih putovanja, nastavljajući dugogodišnju razmenu pisama. Pisma su ponekad putovala na razne destinacije i u hotele u kojima bi odsjedali, da bi jedna drugoj pružila radost i pažnju. Punih trideset godina Andrić je čekao trenutak kada će Milica biti slobodna da bi je oženio.

Ivo Andrić imao je šezdeset šest godina kada se oženio Milicom Babić. Ona mu je postala prva i jedina žena, potvrđujući njegovu čuvenu rečenicu: „Ništa ne biva pre nego što treba da bude.“ Brak su sklopili 7. septembra 1958. godine, uz kumstvo Lule i Aleksandra Vuče.

Nakon venčanja, Andrić nije krio da je inspiracija za lik Jelene iz priče Jelena, žena koje nema, je zapravo Milica, iako ona nikada nije bila književna junakinja njegovih dela. Milica je bila njegova najdraža – prvi i najpouzdaniji saradnik u književnom radu, ali ne i izvor inspiracije na literarni način.

Kulturni život, Nobelova nagrada i poslednje godine Ive Andrića

Nakon povratka u Beograd posle Drugog svetskog rata, Ivo Andrić je započeo mirniji, ali izuzetno plodan period svog života. U to vreme već je bio cenjeni pisac, akademik i diplomata, a beogradski kulturni krugovi smatrali su ga jednim od najuticajnijih intelektualaca epohe. Svoju svakodnevicu provodio je u stanu u Ulici Proleterskih brigada (danas Andrićev venac), gde je živeo povučeno, ali nikada sasvim izolovano. Uprkos skromnosti i tišini, njegov dom je postao svojevrsno kulturno središte, mesto na kojem su se okupljali umetnici, profesori, književnici i diplomate koji su tražili njegovu mudrost i savet. 

U ovom zrelom životnom razdoblju, posebno mesto zauzela je Milica Babić, poznata beogradska slikarka i kostimografkinja Narodnog pozorišta. Andrić ju je upoznao još pre rata, ali su tek pedesetih godina njih dvoje postali bliski i odlučili da se venčaju 1958. godine u skromnoj ceremoniji u Herceg Novom. Milica je bila žena duboke kulture, vedrog duha i tihe snage, što je savršeno odgovaralo njegovoj introvertnoj prirodi.

Iako je bio sklon rezervisanosti prema glumačkom svetu – smatrajući da glumci „žive tuđe živote, a ne svoje“ – Milicu je doživljavao drugačije. Video ju je kao umetnicu koja stvara, ne imitira, kao osobu koja likovnim izrazom daje novi smisao pozorišnoj umetnosti. Uprkos razlikama u temperamentu, njih dvoje su delili duboko međusobno razumevanje. Milica ga je podsticala na društvenost, dok je on nju čuvao od profesionalnih razočaranja i zamora pozorišnog sveta. Njihova veza bila je spoj racionalnog i emotivnog, staloženog i strastvenog — veza dvoje umetnika koji su jedno u drugom pronašli mir i smisao.

Nobelova nagrada i evropsko priznanje

Vrhunac Andrićevog stvaralaštva i životnog priznanja dogodio se 26. oktobra 1961. godine, kada mu je u Stokholmu dodeljena Nobelova nagrada za književnost za roman Na Drini ćuprija i celokupno stvaralaštvo. To je bio trenutak u kojem je Ivo Andrić postao svetski simbol jugoslovenske kulture, a njegova dela prepoznata kao most između Istoka i Zapada, hrišćanskog i islamskog sveta, prošlosti i savremenosti.

Na svečanosti u Stokholmu, uz njega je bila Milica — u elegantnoj plavoj haljini sa crnom mašnom u kosi, smirena i dostojanstvena. Njeno prisustvo, kako su kasnije zapisali svedoci, delovalo je kao tihi kontrapunkt njegovom strogom i skromnom nastupu. Dok je Andrić u svom govoru naglašavao odgovornost pisca da „u vremenu mraka i nesigurnosti čuva veru u čoveka“, Milica je sedela u prvom redu, ponosna i ganuta.

Velikodušno, Andrić je polovinu novčanog iznosa nagrade poklonio za obnovu i razvoj narodnih biblioteka u Bosni i Hercegovini, želeći da pismenost i kultura dopru do svakog deteta i svake male sredine. Drugu polovinu poklona donirao je kasnije, u skladu sa svojom filozofijom da se „čovek obogati tek kada drugome pomogne“.

Poslednji dani njegove Milice

U godinama koje su usledile, Andrićev život je postao mirniji, ali i sve teži. Milica je obolela od teškog oblika artritisa, koji je vremenom oslabilo i njeno srce. Ivo ju je negovao s dubokom pažnjom i nežnošću, retko napuštajući stan. Njihova prepiska iz tog perioda otkriva koliko su bili emotivno povezani — on ju je u pismima oslovljavao „Drago Lijepo“, dok se potpisivao kao „tvoj Ivo Mandarin“. U tim nežnim rečima ogledala se intimnost i poštovanje koje nikada nisu tražili da javnost razume.

Milica je preminula 1968. godine, a Andrić je njen odlazak teško podneo. Od tada, gotovo u potpunosti se povukao iz javnog života. Retko je davao intervjue, odbijao pozive na književne večeri i svečane akademije, posvećujući se čitanju, šetnjama po Beogradu i povremenim susretima sa bliskim prijateljima. U njegovim poslednjim godinama sve je više dominirala tišina — ona ista tišina koju je često opisivao u svojim delima, kao metaforu unutrašnjeg mira, ali i tuge.

Poslednji meseci prema svedočenju Muharema Bazdulja

U knjizi „Ivo Andrić – Život u dvanaest meseci“, pisac Muharem Bazdulj detaljno opisuje Andrićeve poslednje mesece života, rekonstruisane iz beležaka, svedočanstava i lekarskih izveštaja.

Petog decembra 1974. godine, Andrić je, svestan da mu se bliži kraj, u svom beogradskom stanu primio Gvozdena Jovanića i Milana Đokovića. Pozvao ih je kako bi im saopštio svoju poslednju volju. Oni su postali svedoci i potpisnici njegovog testamenta — dokumenta koji, po Bazdulju, otkriva Andrića kao čoveka koji i u poslednjim trenucima života želi urednost, dostojanstvo i kontrolu nad sopstvenim nasleđem.

Samo nekoliko dana kasnije, između 16. i 17. decembra, doživeo je prvi moždani udar. Kućna pomoćnica, koja je spavala u devojačkoj sobi, probudila se zbog čudnog zvuka i zatekla Andrića na dvorišnom balkonu, bosonogog i bledog i polugolog, kako gleda u jednu tačku i ponavlja: „To je strašno, užasno je.“ Bazdulj piše da je ta scena gotovo simbolična – pisac koji je čitavog života posmatrao tamu ljudske sudbine, sada se suočavao sa sopstvenim strahom od smrti.

Ubrzo je hospitalizovan u Beogradu. Prvih dana izgledalo je kao da se stanje stabilizovalo – čitao je novine "Politika", razgovarao s lekarima i prijateljima, ponekad se i nasmejao. Ali već 19. decembra zdravlje mu se naglo pogoršalo. Republički sekretarijat za kulturu izdao je zvanično saopštenje: otkrivena su ozbiljna oštećenja krvnih sudova u mozgu, uz već postojeće srčane i bubrežne tegobe. Bazdulj piše da je Andrić u tim danima bio „na granici između sna i jave, ali nikada bez svesti o tome da odlazi“.

Smrt, sahrana i večni mir

Ivo Andrić preminuo je 13. marta 1975. godine, u 83. godini života, tiho i dostojanstveno, kako je i živeo. Njegova urna položena je 24. aprila iste godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, pored urne njegove voljene Milice. Prema njegovoj želji, u urnu je dodata zemlja iz rodnog Višegrada — simbolično spajajući početak i kraj jednog života koji je u sebi nosio ceo Balkan.

Na njegovom grobu jednostavno stoji:
„Ivo Andrić, 1892–1975.“
Bez epitafa, bez velikih reči — jer je bilo dovoljno samo ime i prezime, sve preko toga je bilo suvišno. Njegovo ime, dela i poruka o ljudskoj istrajnosti, ponosu i tihoj patnji već su govorili sve.

Nasleđe

Andrićevo delo danas prevazilazi granice jezika i nacija. Njegovi likovi, mostovi i tišine ostali su živi u svesti generacija, a njegov moralni stav — o poštovanju različitosti i verovanju u čoveka — čini ga večnim svedokom istorije jednog naroda i jednog vremena.
U rečima Muharema Bazdulja:

„Andrić je otišao tiho, ali njegova tišina i danas govori jače od mnogih glasnih epoha.“

Poslednja zapažanja i unutrašnje misli

Prema Bazdulju, Andrić je u poslednjim mesecima života pokazivao duboku introspektivnost. U svojim zabeleškama, kasnije objavljenim u zbirci „Znakovi pored puta“, mogao se naslutiti njegov osećaj predstojeće smrti:

„Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirili sa njom. Ali sa godinama, javljaju se nove misli sa kojima se čovek ne može pomiriti i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja…“

Bazdulj posebno ističe kako Andrić u tim trenucima posmatra svet kao „nemoćni svedok života“, dok on, još živ, više ne učestvuje u radosti i napretku koji ga okružuje.

Administrativna dokumentacija i nadzor zdravlja

Muharem Bazdulj detaljno prenosi i birokratsku stranu poslednjih meseci: 18. januara saopšteno je da je stanje „i dalje teško i neizvesno“, 11. februara lekarski izveštaji pokazuju blagu optimističnost, ali 7. marta naglašavaju „izvesne komplikacije unutrašnjih organa“. Na kraju, 13. marta, Vojnomedicinska akademija potvrđuje popuštanje svih vitalnih funkcija Ive Andrića, čime je smrt bila neminovna.

Komemoracija i poslednji oproštaji

Bazdulj opisuje organizaciju sahrane: već sutradan formiran je Odbor za sahranu, a komemoracija u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti okupila je mnoge istaknute ličnosti. Govore su održali Josip Vidmar i Skender Kulenović, dok je glumac Ljuba Tadić čitao odlomke iz „Staza“. Bazdulj posebno naglašava veličinu reakcije Beograđana – oko deset hiljada ljudi došlo je da oda poslednju poštu piscu. Pavle Savić, Rodoljub Čolaković i Kiro Gligorov govorili su o njegovom značaju, dok je Bazdulj kroz pripovedanje ukazao na kolektivni osećaj gubitka jednog od najvećih jugoslovenskih intelektualaca.

Bazduljeva interpretacija Andrićevog života

Muharem Bazdulj koristi ove događaje kako bi dočarao Andrićevu kompletnu ličnost: disciplinovanog, introspektivnog, ali i duboko osetljivog čoveka. Njegove poslednje reči, postupci i način na koji je okončao život ilustriraju pisca koji je bio posvećen umetnosti i svojoj unutrašnjoj harmoniji, čak i dok je telo odustajalo. Bazdulj naglašava kontrast između Andrićeve duhovne snage i fizičke nemoći, stvarajući složen i potresan portret čoveka koji je celog života tragao za smislom i harmonijom, a u poslednjim danima je to traganje završio u tišini i dostojanstvu.

Sarajevo kroz oči Andrića

Turisti koji danas dolaze na ćevape u čuvenoj sarajevskoj ulici često prolaze mimo, gotovo ne primećujući njenu starinsku čar. Ipak, ta ulica nosi duh prošlih vremena, duh koji je Ivo Andrić opčinio i pretočio u reči pre više od devedeset godina. U svom eseju iz 1926. godine, Andrić je zapisao:

„Tamo gde prestaju baščaršijski dućani i kazandžijske radionice i gde počinje gusto srpsko naselje sa starinskim kućercima, ima jedna ulica, zabačena i krivudava, koja se nekada zvala Oprkanj-sokak, a danas nosi ime Danila Ilića.“

Glasovi sarajevske noći

Bazdulj potom prenosi Andrićevu magiju sećanja, koja se ogleda u zvucima grada:

„Dok sam to mislio, zazvoniše zvona sa druge strane Miljacke, prvo jedno malo, pa za njima druga, veća, tamna i raspjevana glasa. U isto vreme se javi mujezin sa džamije, s jedne, s druge, s treće. Pa još neka zvona iz daljine. Bilo je podne. Zatitrao letnji vazduh i sve se ispunilo kao nekim strujanjem od zemlje ka nebu.“

Ovaj trenutak, kako Bazdulj ističe, nije samo opis zvukova, već unutrašnje transformacije – molitve i misli koje se podižu iz svakodnevnog života ka nebu, oblikujući kolektivnu svest grada. Andrić tu izražava duboku vezu s domovinom, s ljudima i istorijom Sarajeva, ali i svoju neugaslu potrebu za mirom i složnim životom.

Molitva za mir i pravdu

U fragmentu iz eseja, Andrićova misao prelazi u molitvu:

„Gospode, koji si nad svetovima i vladaš i znaš, pogledaj, molimo te, i na ovu brdovitu zemlju Bosnu, i na nas koji smo iz njenog tla nikli i njen hleb jedemo. Daj nam ono za šta te dan i noć, svako na svoj način, molimo: usadi nam mir u srce i slogu u gradove. Ne daj da nas tuđin više zlom zadužuje. Dosta nam je krvi i ratničke vatre. Mirnog hleba smo željni.“

Bazdulj ističe da ovde Andrić ne izražava samo ličnu želju, već kolektivnu potrebu svojih sunarodnika. Ova molitva, puna istine i ljudskosti, oslikava Andrićevu suštinsku filozofiju – da su mir, pravda i zajedništvo vrednosti koje nadilaze lične sukobe i istorijske lomove. U to vreme, Andrić je iza sebe imao samo dve lirske knjižice i jednu knjigu pripovedaka.

Bazdulj ističe da su upravo ti rani radovi, uz kontakte sa ljudima poput Evgenije i Jelene, oblikovali njegovu sposobnost za introspektivno promišljanje sveta. Mladi Andrić, iako tek na početku svoje književne karijere, pokazuje duboku senzibilnost za detalje života, za ljudske sudbine i za zvuke koje mnogi ne primećuju – zvuke koji oblikuju kolektivnu memoriju i kulturu.

Glasovi prošlosti u savremenom gradu

Bazdulj koristi primer ulice Oprkanj da ilustruje kako Andrićeve reči žive i danas, povezane sa stvarnim prostorom i ljudima koji ga naseljavaju. Zavirivanje u prozor, set starice koja podiže pogled, svetlost televizora – sve su to tragovi kontinuiteta, spona između Andrićeve prošlosti i sadašnjosti. Bazdulj ovde pokazuje kako Andrić nije bio samo pisac reči, već i pažljiv posmatrač života, neko ko je u svakodnevnim zvucima i prizorima otkrivao univerzalne teme – mir, zajedništvo i potrebu za čovekoljubljem.

„Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove džamije, i to iskuca jedanaest sati – avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svog sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po aškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvoj noći bdi razlika koja deli ove pospane ljude koji se budni raduju i žaloste, poste i goste prema četiri razna, međusobno zavađena kalendara, i sve svoje molitve šalju jednom nebu na četiri različita jezika.“

Zanimljivo je pratiti Andrićevu pažnju prema zvucima i ritmovima Sarajeva, bilo da se radi o podnevnim glasovima ili o noćnim šapatima grada. U svom eseju iz 1926. godine, Andrić beleži podne u sarajevskoj ulici Oprkanj (tada Danila Ilića), opisujući kako zvona, mujezini i letnji vazduh stvaraju gotovo mističnu harmoniju, podižući njegove misli od svakodnevne muke ka molitvi za mir i slogu:

Ipak, kada čitamo glasove sarajevske noći, u pismu Maksu Levenfeldu, jasno je da ta molitva nije bila uslišena. Nije bilo mira u srcima, gradovi nisu bili složni, krv se i dalje lila, a ratna vatra nije prestajala. Andrićeva proza ovde anticipira trajnu tragediju Bosne – zemlju gde su snovi o miru često ostajali neostvareni, gde je tuđinska sila nanosila zlo, a istorija se ponavljala. Bazdulj u ovom kontekstu ističe kontrast između dnevne i noćne Sarajevske simfonije: skladno titranje letnjeg vazduha prešlo je u simbole mržnje i zavađenosti.

Lični gubitak i istorijski kontekst

Andrićeva osećanja prema majci i prijatelju stapaju se u trenutku tuge i refleksije. U pismu Zdenki Marković zapisao je:

„Ovih dana sam mnogo mislio o pokojnoj mami, jer joj upravo sada podižemo spomenik.“

Spomenik Katarini Andrić, uklesan sa datumima 19. VII 1872 – 15. XII 1925, svedoči o dubokoj povezanosti pisca s porodicom i zavičajem. Bazdulj podseća da je majka sahranjena nedaleko od grobnice Vidovdanskih heroja, uz Gavrila Principa i Danila Ilića – simbole borbe i patnje, ali i odanosti idejama i prijateljstvu.

Tragedija i trajanje

Pre nekoliko godina spomenik Katarini Andrić rekonstruisan je nakon gotovo stogodišnjeg propadanja. Bazdulj ističe simboliku ove rekonstrukcije – novi, beli i sjajni spomenik, oblikovan nalik Starom mostu u Mostaru, predstavlja trajanost sećanja i umetničkog izraza, suprotno ljudskom životu koji je prolazan. Kao što je most odolevao vekovima, ali je pao pod udarima nesloge, tako i Andrićevi najbliži izgubili su mir i harmoniju pod pritiscima istorije.

Bazdulj u svojim beleškama o Andriću ističe kako je pisac bio ne samo posmatrač Sarajeva, već i duboko emotivni učesnik njegovih događaja. Zvuci podneva i noći, molitve i glasovi, tragedija i svakodnevni život, sve je to oblikovalo Andrićevu sposobnost da poveže lične emocije s kolektivnom sudbinom. Njegove reči – „mirnog hleba smo željni“ – ostaju univerzalni apel, nadahnuće i opomena da istorija, ma koliko teška, ne sme izbrisati ljudsku potrebu za pravdom, mirom i složnim životom.

Ivo Andrić – pisac između stvarnog i imaginarnog

Ivo Andrić bio je ličnost koja je svojim prisustvom uvek donosila mir i ozbiljnost, čak i u dinamičnom svetu pozorišta i književnosti. Dugogodišnji predsednik Stalnog saveta Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Andrić je svakodnevno učestvovao u životu kulturne institucije, ali na svoj diskretan i nenametljiv način. Posle sastanka Saveta ili uoči generalnih proba, upravnik pozorišta često bi ga doveo u glumački salon. Tamo bi se pribrano i strpljivo osvrnuo na postavljena pitanja, ne odugovlačeći i ne tražeći pažnju – odgovarao je odmah, sa preciznošću i toplinom koja je karakterisala njegovu komunikaciju.

Mnogi koji su ga pratili do kuće pamte njegove rečenice i sitne detalje: ulica Proleterskih brigada, danas Andrićev venac, zgrada preko puta Pionirskog parka. Dok su zajedno hodali, Andrić je neretko delio zapažanja koja su nosila duboke misli i lična iskustva. Jednom je rekao:

„Da sam umro sa pedeset godina, za mene niko ne bi znao – pisac treba dugo da živi.“

Drugom prilikom komentarisao je odnos medija i pozorišta:

„Sada često novinari i publicisti traže od mene intervjue, meni reklama nije potrebna, reklama je potrebna pozorištu; pozorište bez reklame je kao crkva bez zvona.“

I u hodu do kuće dodao je: „Poljska kultura je ravna francuskoj.“ Svaka njegova rečenica bila je precizno osmišljena, nosila je težinu iskustva i duge refleksije o svetu i umetnosti.

Sećanja koja oblikuju pisca

Kada bi stajali pred zgradom i ulaznim vratima, Andrić bi često prešao na lična sećanja, kao ono o prvom susretu sa knjigama u izlogu knjižare:

„U tom trenu bio sam opčinjen knjigama, nisam mogao da se odvojim od izloga. Osetio sam glad za knjigom i čitao sam sve što mi je došlo pod ruku.“

Njegova radoznalost i glad za znanjem ostala je trajna osobina – kao nit koja je povezivala njegov privatni i profesionalni život. Sitnice iz džepa, koje je prebacivao iz ruke u ruku poput brojanice, činile su deo njegovog rituala dok je pričao priče i anegdote. Primer je njegov razgovor o pitanju koje mu je postavila jedna žena: šta je pravilno da se kaže – kraher ili klaker. Na Andrićevom licu pojavio se blag osmeh dok je pojasnio značenje reči, ukazujući na svoju sposobnost da s puno humora i strpljenja približi svakodnevne detalje kulturnom i istorijskom kontekstu.

Istorija kroz oči Andrića

Isto tako, Andrić je u svojim delima umeo da poveže lična zapažanja sa istorijskim događajima. Priče o sultanovim porodicama, borbama za presto i spletki evropskih država u „Prokletoj avliji“ nisu bile samo istorijski prikazi, već način da prikaže ljudsku prirodu, odnos moći, izdaje i odanosti. Andrić je znao da istorija nije samo niz događaja, već prostor za analizu ljudskih osećanja, odluka i posledica.

Bazdulj navodi kako je Andrić jednom prilikom opisao odbačeni deo „Proklete avlije“, ljubavni roman između Džema i princeze, koji je iz držeći se strogih književnih pravila, odlučio da ukloni kako bi roman ostao čvrst i fokusiran. Taj čin pokazuje disciplinu i posvećenost Andrića delu – njegova umetnost bila je uvek podređena celini, a ne ličnim afektima ili senzacionalizmu.

Andrić i literatura sveta

Poslednji segment Andrićevih sećanja obuhvatao je putovanja i susrete sa stranim književnicima, naročito u Sovjetskom Savezu. Na brodu koji je plovio Volgom, dok su se okupljali eminentni književnici i umetnici, Andrić je bio posebno zadivljen veštinom jednog čoveka koji je čitao priče Lava Tolstoja, oblikujući rečenice i ritam tako da oduzima dah. Za Andrića, taj trenutak bio je više od književne fascinacije – bio je to susret sa suštinom umetnosti, sa lepim i značajnim posmatranjem ljudske kreativnosti, gde se istorija, kultura i jezik stapaju u jedno.

Nekoliko anegdota o Ivi Andriću

Nekoliko zanimljivih i poučnih priča o Ivi Andriću ispričao mi je njegov prijatelj i dugogodišnji predsednik Zadužbine Iva Andrića, Gvozden Jovanić. Ove priče osvetljavaju Andrićevu suptilnost, njegov humor, duboku kulturu i odnos prema svetu koji ga je okruživao.

Jedan događaj posebno je uzburkao intelektualnu i javnu scenu: rasprava o tome da li na Lovćenu zadržati NJegoševu kapelu ili podići monumentalni mauzolej po Meštrovićevom projektu. Tema je izazvala podelu medija, kulturnih i političkih krugova, a strasti su se zaoštravale do belog usijanja. Književnici, novinari i političari odlučili su da odvedu pitanje kod Andrića i čuju njegovo mišljenje. Kada su izneli svoja očekivanja, Andrić je mirno rekao:

„Moram vam priznati da se ja u spomenike ne razumem, ima ko to zna, ali ja ne znam.“

Ova rečenica najbolje oslikava njegovu iskrenost i skromnost, ali i sposobnost da svojim prisustvom smiri raspravu. Andrić nije imao potrebu da nameće mišljenje, već je znao da postoje stručniji ljudi za svaku oblast.

Humor i svakodnevni detalji

Gvozden Jovanić se jednom zapitao, u šali, da li se u kući može držati veštačko cveće, dodajući da Dušan Matić drži takvo cveće. Andrić je odgovorio kratko i duhovito:

„Dušan Matić može.“

Ovaj jednostavan odgovor odražava Andrićevu nenametljivost i sposobnost da humorom, ali bez cinizma, odgovori na trivijalna pitanja. Njegov humor je uvek bio diskretan, često skriven u jednostavnim, gotovo svakodnevnim opservacijama.

Posle Nobelove nagrade, veliki broj kulturnih i javnih radnika, prijatelja i novinara došao je kod Andrića da mu čestita. Nakon toga, svi su zajedno otišli u restoran da proslave nagradu. Služeći se raznim pićima i mezama, kelner je na kraju prišao Andriću da naplati, a Andrić je rekao:

„Imao sam jednu kiselu vodu.“

Ova anegdota oslikava njegovu jednostavnost i skromnost, ali i suptilni humor koji je bio deo njegove svakodnevice.

Andrić i društvena odgovornost

Ivo Andrić je bio svestan svoje uloge u društvu. U pismu Savetu za kulturu Bosne i Hercegovine, datiranom 17. maja, naveo je:

„Želim da obavestim Savet za kulturu NR Bosne i Hercegovine da sam odlučio da Narodnoj Republici Bosni i Hercegovini poklonim 50 odsto dinarskog iznosa primljenog na ime Nobelove nagrade za književnost iz 1961. godine u ukupnoj sumi od 18.102.859 dinara. Moja je želja da se ova sredstva upotrebe za unapređenje narodnih biblioteka na području Bosne i Hercegovine. Određujući ovu opštu namenu pomenute sume ostavljam Savetu za kulturu NR BiH da ta sredstva utroši na način koji smatra najcelishodnijim.“

Ovim gestom Andrić pokazuje da pisac nije samo stvaralac umetničkih dela, već i društveno odgovorna ličnost koja brine o obrazovanju i kulturnom nasleđu.

Pripovedački duh i pozorište

Jednom prilikom rekao je:

„Mi smo pripovedački narod.“

Ova kratka, a duboka rečenica nosi višeslojno značenje – pripovedački duh oblikuje našu kulturu, tradiciju i identitet, a Andrić je bio majstor pripovedanja. Podsećao je prijatelje i saradnike da je pripovedanje njegova snaga. Pitao me je da li sam pročitao njegovu pripovetku Znakovi. Rekao sam da nisam, iako sam verovao da sam pročitao sve što je napisao. Odmah je insistirao:

„Pročitajte.“

Kada sam to učinio, shvatio sam dubinu njegovog pripovedačkog umeća i sposobnost da kroz naizgled obične priče prenese univerzalne ljudske dileme.

Povodom osamdesetogodišnjice Ive Andrića, Jugoslovensko dramsko pozorište napravilo je adaptaciju njegovih dela. Režirala je glumica Olga Savić, a u predstavi su učestvovali: Marija Crnobori, Olga Spiridonović, Zoran Ristanović, Slavko Simić, Gojko Šantić, Ljuba Bogdanović, Adem Čejvan i Miodrag Radovanović. Nakon generalne probe, Andrić je, sa svojim karakterističnim smirenim osmehom, rekao:

„Vi ste majstori svog posla i ja nemam ništa da kažem.“

Ova rečenica oslikava njegovo poverenje u profesionalizam drugih i nenametljivost, kao i sposobnost da se divi umetnosti bez potrebe za kontrolom.

Andrić i međunarodna kultura

Andrić je bio fasciniran i međunarodnom scenom. Prisustvovao je gostovanju pariskog pozorišta Comédie Française u Sarajevu. Zbog problema sa dekorom i kostimima, francuski glumci izveli su samo monologe i poeziju. Andrić je bio zadivljen – svaki glas, svaka rečenica, svaki ritam reči izgledao je kao muzika, kao biseri sa grana. Ovaj doživljaj označio je jedan od njegovih najvećih pozorišnih trenutaka, pokazujući koliko je cenio umetničku preciznost i emociju.

Iako nije pisao pozorišne komade, u razgovoru je priznao da je jedini njegov dramski tekst Konac komedije, kratki dijalog između dvoje ljubavnika koji se završava rastankom, i koji na sceni traje desetak minuta. Njegova skromnost i pažnja prema strukturi teksta pokazuju da je Andrić pisac koji duboko poštuje oblik i funkciju književnog dela.

Andrić mi je još ispričao da je sa mladim pozorišnim entuzijastima igrao u pozorištu. Imao je ulogu u jednom komadu. Prvi i poslednji put. Kaže: “Više puta sam sanjao da sam na pozornici i da se mučim sa tekstom”, za Nin je priredio Slavko Simić.

Stil / Muharem Bazdulj /Iskra / Nin /