Majka ga oblačila kao devojčicu, pa ga osudili zbog nakaznog ponašanja: Umro u samoći i siromaštvu uz ove potresne reči

Oskar Vajld, slavni irski pesnik i dramski pisac rođen je 1854. godine u Dablinu, kao drugi od troje dece Ser Vilijama Vajlda i Džejn Vajld.

Njegova majka bila je italijanskog porekla, koja je došla iz unitarističke porodice, ali vrlo brzo je prihvatila drugačija politička uverenja. Bila je svestrana žena: organizovala je literarna okupljanja istaknutih intelektualaca, bila je prevodilac, pesnikinja, poznata i po borbi za ravnopravnost žena.

Svom sinu Oskaru majka je prenela mnoge osobine: smisao za humor, ekstravagantnost i egoizam. Isto tako, dok nije dobila žensko dete, oblačila je Oskara u odeću za devojčice.

Vilijam Vajld bio je irski vodeći oftamološki hirurg i bio je vitez 1864. godine za vreme službe kao medicinski savetnik i pomoćnik poverenika iz Irske. Takođe je napisao knjige o irskoj arheologiji i narodnom folkloru. Poznati filantrop, imao je ambulantu za brigu o siromašnim delovima grada Dablina.

Vajldovi roditelji pripadali su elitnom krugu društva. Do devete godine, Oskar se školovao kod kuće, gde je izučavao francuski i nemački jezik. Zatim je pohađao školu Portora Rojal od 1864. do 1871. godine.

Iste godine odlazi na Triniti Koledž u Dablinu, gde je delio sobu s njegovim starijim bratom Vilijem. Bila je to jedna od vodećih klasičnih škola u kojoj su predavali istaknuti profesori. Vajld se tada, zahvaljujući profesoru, zainteresovao za grčku književnost. Postao je izvanredan student: osvajao je stipendije na takmičarskim ispitima, a onda je osvojio i najvišu akademsku nagradu na Univerzitetu na grčkom jeziku.

Na Oksford je primljen 1875. godine dobivši stipendiju za „Magdalena koledž“ gde nastavlja studije sa najboljim ocenama. Tada je duboko razmišljao o veri i katoličanstvu. Bio je individualista koji je u na kraju odustao od bilo koje formalne vere, ali je ceo život zadržao zanimanje za katoličku teologiju i liturgiju.

Imao je dugu kosu, poseban modni stil, ukrašavao svoju sobu paunovim perjem, ljiljanima, suncokretima, plavim porcelanima i drugim umetničkim delima. Zbog ekscentričnog ponašanja imao je problema sa profesorima.

Na trećoj godini postalo mu je jasno da mnogo brže uči nego što je to programom propisano. Imao je fotografsko pamćenje, mogao je satima da recituje pesme. Osvojio je nagradu Njudigejt 1878. godine za pesmu „Ravena“. U novembru 1878. godine je diplomirao.

Nakon što je diplomirao na Oksfordu, u Londonu stiče ugled među književnicima. Voleo je hranu, piće, zabave, znao je satima da zabavlja publiku, spontano, bez prethodne pripreme. Smatrao se glavnim predstavnikom engleskog larpurlartizma (umetnost zbog umetnosti).

Vajld je proveo narednih šest godina u Londonu, Parizu i SAD-u gde je držao predavanja. Često je putovao, a kada bi ga na carini pitali šta nosi sa sobom, odgovarao bi: „Ništa, osim svog genija“. Kada je zamoljen da napravi spisak najboljih knjiga na svetu, Vajld je rekao: „To nije moguće, ja sam ih napisao samo pet do sad“.

Objavljivao je tekstove i pesme u časopisima. Sredinom 1881. godine, kada je imao 27 godina, prikupio je svoje pesme i objavio svoju prvu zbirku pesama.

Tada upoznaje i Konstans Lojd ćerku bogatog irskog advokata.

London je bio grad gde se na društveni napredak, umetnost, ljudske slobode i emancipaciju žena gledalo sa velikim odobravanjem. Oko društvene grupe Estetiks, koja se zalagala za ukidanje sputavajuće viktorijanske mode okupljao se veliki broj kreativnih ljudi, a među njima i Konstanca Lojd, slobodoumna i zabavna mlada žena. U krugovima Estetiksa, na zabavi u Grosvenor galeriji, Konstanca je upoznala književnu zvezdu u usponu, kritičara, pesnika i plejboja - Oskara Vajlda.

Zahvaljujući velikodušnim prihodima koje je dobijala od imovine svog dede, Konstanca je sebi mogla da dozvoli luksuz da se uda iz ljubavi i strasti, bez brige za materijalnu sigurnost. U jesen 1880. godine, dvadesetjednogodišnja Konstanca je poslala pismo bratu gde kaže da „traži nešto posebno od života, jer ne želi da njeno večito sanjanje postane nezdravo”.

Venčali su se 1884. godine u Londonu. Par je za dve godine dobio dva sina, ali je slika sreće koja je predstavljena javnosti realno postajala sve više slika lične tuge i nezadovoljstva sa obe strane.

Iako emotivno udaljeni, Oskar i Konstanca u visokom londonskom društvu još neko vreme uspevaju da sačuvaju iluziju skladnog para. Ona postaje društveno aktivna kao najglasniji zagovornik modne reforme i figurira kao vlasnica Oskarovog modnog magazina.

Manje naklonjeni poštovaoci njenog rada počinju da šuškaju po londonskim krugovima da gospođa Vajld ne propušta priliku da se uplete u bilo šta za šta smatra da je dovoljno pomodno, pa bila to prava žena ili spiritualizam. Ipak, Oskar joj je duboko zahvalan što se ne meša u previše u njegov život i ostavlja mu prostor da svoje emotivna lutanja nastavi sa drugim ženama, a kasnije i sa muškarcima.

Dramski tekstovi koji su punili londonska pozorišta i zabavan, dečački karakter, činili su da Oskar Vajld bude omiljeni viktorijanski pisac na čije se sitne ispade gledalo blagonaklono. Sugrađane je nazivao „divnim idiotima i briljantnim ludacima”, publici se nakon predstava klanjao sa cigaretom u ustima i preterivao u svim porocima.

Ipak, njegovu izjavu „Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!” London nije mogao da „proguta“. Otac dva sina i cenjeni umetnik izazvao je javnu sablazan upustivši se u intimnu vezu sa mladim lordom Alfredom Daglasom, vatrenim obožavaocem njegovog romana „Slika Dorijana Greja”.

Ova veza je otvorila novo poglavlje u životu Oskara Vajlda, prožeto perverzijom i druženjem sa starim poznanicima lorda Daglasa - mladim muškim prostitutkama. Uticajna porodica Daglas, prvenstveno lordov otac markiz od Kvinsberija, pokušavala je na sve načine da osujeti ovu vezu za koju su krivili slavnog pisca. Prvo po privatnoj tužbi, a kasnije i krivično, Vajld je 1895. godine zbog „nakaznog ponašanja” osuđen na dvogodišnji prinudni rad, a od strane londonske javnosti na doživotnu nepodobnost.

Njegova predviđanja iz mladosti, kada je izjavio „potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen” doslovno su se obistinila. Bio je i jedno drugo.

Konstanca Vajld je napustila zemlju kada je Oskar završio u zatvoru i privremeno se nastanila u Švajcarskoj, promenivši prezime sebi i sinovima u Holand. Posetila ga je u zatvoru samo jednom, da mu donese vest o smrti majke i natera ga da se odrekne svih roditeljskih prava nad decom.

Samo tri godine kasnije, u četrdesetoj godini, Konstanca je umrla nakon operacije kojom je pokušala da izleči jedan oblik paralize zadobijen posle pada niz stepenice u vreme kada je živela u Londonu. Sahranjena je u Đenovi, pod lažnim imenom, a tek mnogo godina kasnije njen brat je na spomenik dodao epitaf „Supruga Oskara Vajlda”.

S druge straneVajld je 1900. oboleo od meningitisa. Umro je 30. novembra iste godine u samoći u siromaštvu. Njegove zadnje reči bile su: „Ili ove tapete odlaze, ili ja“. Zato što je svoje zadnje dane proveo u skromnom, neuređenom hotelu.

Njegovu grobnicu izgradili su osam godina nakon njegove smrti finansiranjem anonimnog donatora. Prevozila se iz Londona u Pariz, gde je carina za nju iznosila 120 funti, a danas spada u nezaobilazna turistička odredišta.

U Dablinu i Londonu podignut mu je spomenik. U Londonu na spomeniku uklesane su njegove slavne reči: „Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda“.

Bonus video: