Oskar Vajld je bio irski pesnik i dramski pisac. Rođen je 16. oktobra 1854. godine u Dablinu, a umro je 30. novembra 1900. godine u Parizu.
Nakon različitih oblika pisanja tokom osamdesetih godina 19. veka (priče, poezija), postao je jedan od najpopularnijih londonskih dramskih pisaca početkom 1890-ih. Najviše je zapamćen zbog pisanja epigrama, drama, njegovog romana „Slika Dorijana Greja“, okolnosti njegovog odlaska u zatvor i prevremene smrti.
Biografija
Vajldovi roditelji bili su uspešni anglo-irski intelektualci u Dablinu (Irska). Njihov sin se rano susreo sa francuskim i nemačkim jezikom. Na univerzitetu, Vajld se isticao kao student, najpre u Dablinu, a potom u Oksfordu. Postao je prepoznatljiv po prihvatanju rastuće filozofije estetizma, koju su vodili njegovi profesori, Valter Peter i Džon Ruskin. Nakon studija, Vajld se preselio u London u moderne kulturne i društvene krugove.
Kao pristalica estetizma, bio je aktivan u raznim književnim aktivnostima: objavio je zbirku pesama, a radio je i kao novinar. Plenio je pažnju svojom pojavom i konverzacijskom veštinom, pa je Vajld tako postao jedna od najpoznatijih ličnosti svog vremena.
Na prelazu iz devedesetih godina 19. veka, obrazložio je svoje ideje o umetnosti u nizu dijaloga i eseja, te prožeo teme dekadencije u svoj jedini roman „Slika Dorijana Greja“ (1890. godine). Ovaj roman pojavio se kao krimi priča, ali se kroz dublju analizu otkriva začuđenost autora pred lepotom. Javnost je tada u romanu videla prikaz nastrane veze između dva muškarca. Roman se smatra klasikom gotičke horor akcije. U odbranu svog dela u predgovoru romana Vajld je napisao: „I greh i vrlina samo su umetnikovo sredstvo za stvaranje umetnosti“.
Mogućnost da precizno izgradi estetske detalje i kombinuje ih sa društvenim temama, pružila je Vajldu ideju da piše dramu. Pisao je „Saloma“ (1891. godine) na francuskom jeziku u Parizu, ali u to vreme nije objavljena u Engleskoj, zbog zabrane prikazivanja biblijskih elemenata na engleskoj sceni.
Vajld je početkom 1890-ih godina objavio četiri komične drame, što ga je učinilo jednim od najuspešnijih dramatičara kasnoviktorijanskog Londona. U to vreme mnogo je zarađivao. Poznata je njegova izjava o novcu: „Kada sam bio mlad verovao sam da je novac najvažnija stvar na svetu, sada kad sam stariji, znam da je tako“.
Na vrhuncu slave, kada je u Londonu objavljena drama „Važno je zvati se Ernest“ (1895. godine), Vajld je progonjen zbog nedoličnog ponašanja i sodomije. Bio je zbog toga osuđen na dve godine, u zatvoru je proveo od 1895. do 1897. godine.
U zatvoru je napisao delo „De Profundis“. Objavljeno nakon smrti 1905. godine, u kome piše o duhovnom sagledavanju svojih iskušenja, stvarajući kontrapunkt svojoj ranijoj filozofiji užitka. Vajldovo poslednje prozno delo pisano je na plavom zatvorskom papiru. Delo predstavlja razmišljanje o ljubavi, umetnosti, hrišćanstvu, prijateljstvu, mašti, saosećanju.
Nakon puštanja na slobodu, odmah je otišao u Francusku i nikad se nije vratio u Irsku i Britaniju. Tamo je napisao svoje poslednje delo, „Balada o tamnici u Redingu“ (1898. godine), pesmu kojom oslikava zatvorski život, a smatra se vrhunskim pesničkim delom. U pesmi Vajld iskazuje besmislenost smrtne kazne, na surove uslove u tamnicama, kritikuje društvo koje kažnjava pojedince pozivajući se na religiju. Balada je prevedena na nekoliko jezika i dočekana sa najvećim pohvalama.
Umro je u Parizu sa 46 godina. Danas kritičari njegova dela svrstavaju među najveća remek-dela viktorijanskog doba.
Detinjstvo
Oskar Vajld rođen je u Dablinu, drugi od troje dece Ser Vilijama Vajlda i Džejn Vajld. Vajldova majka bila je italijanskog porekla, koja je došla iz unitarističke porodice, ali koja je prihvatila drugačija politička uverenja. Bila je svestrana žena: organizovala je literarna okupljanja istaknutih intelektualaca, bila je prevodilac, pesnikinja, poznata je i po borbi za ravnopravnost žena.
Svom sinu Oskaru majka je prenela mnoge osobine: smisao za humor, ekstravagantnost i egoizam. Isto tako, dok nije dobila žensko dete, oblačila je Oskara u odeću za devojčice.
Od nemaštine do vrha: Neverovatna životna priča Arnolda Švarcenegera! (FOTO)
Vilijam Vajld bio je irski vodeći oftamološki hirurg i bio je vitez 1864. godine za vreme službe kao medicinski savetnik i pomoćnik poverenika iz Irske. Takođe je napisao knjige o irskoj arheologiji i narodnom folkloru. Poznati filantrop, imao je ambulantu za brigu o siromašnim delovima grada Dablina.
Sa očeve strane Vajld vodi poreklo od holandskog pukovnika de Vajlda koji je 1690. godine došao u Irsku s invazijom vojske kralja Vilijama Oranskog. Sa majčine strane Vajldovi preci vode poreklo od zidara, koji je 1770. godine emigrirao u Irsku.
Vajld je kršten u crkvi Svetog Marka u Dablinu. Vilijam Vajld bio je otac još troje dece rođene pre braka sa Džejn: Henri Vilson, rođen 1838. godine i Emili i Meri Vajld, rođene 1847. i 1849. godine. Vilijam je priznao očinstvo svoje vanbračne dece, te se pobrinuo za njihovo obrazovanje, ali nisu rasli zajedno sa njegovom porodicom.
Vajldovi roditelji pripadali su elitnom krugu društva. Do devete godine, Oskar se školovao kod kuće, gde je izučavao francuski i nemački jezik. Zatim je pohađao školu Portora Rojal od 1864. do 1871. godine.
Do ranih dvadesetih godina Vajld je letovao u vili, koju je sagradio njegov otac, izvan grada. Tamo su se mladi Vajld i njegov brat Vili igrali sa Džordž Murom.
Školovanje
Vajld je pohađao Triniti Koledž u Dablinu, od 1871. do 1874. godine, gde je delio sobu s njegovim starijim bratom Vilijem. Bila je to jedna od vodećih klasičnih škola u kojoj su predavali istaknuti profesori. Vajld se tada, zahvaljujući profesoru, zainteresovao za grčku književnost.
Postao je izvanredan student: osvajao je stipendije na takmičarskim ispitima, a onda je osvojio i najvišu akademsku nagradu na Univerzitetu na grčkom jeziku.
Vajld se zainteresovao za Oksford gde je i primljen 1875. godine dobivši stipendiju za „Magdalena koledž“ i gde nastavlja studije sa najboljim ocenama.
Tada je duboko razmišljao o veri i katoličanstvu. Bio je individualista koji je u na kraju odustao od bilo koje formalne vere, ali je ceo život zadržao zanimanje za katoličku teologiju i liturgiju.
Imao je dugu kosu, poseban modni stil, ukrašavao svoju sobu paunovim perjem, ljiljanima, suncokretima, plavim porcelanima i drugim umetničkim delima. Zbog ekscentričnog ponašanja imao je problema sa profesorima.
Na trećoj godini postalo mu je jasno da mnogo brže uči nego što je to programom propisano. Imao je fotografsko pamćenje, mogao je satima da recituje pesme. Osvojio je nagradu Njudigejt 1878. godine za pesmu „Ravena“. U novembru 1878. godine je diplomirao.
Posle školovanja
Nakon što je diplomirao na Oksfordu, Vajld se zbog smrti oca vratio u Dablin, gde se susreo s Florens Balkomb koja je bila njegova dečačka ljubav. Ona se tada verila sa Bremom Stokerom koji se proslavio romanom „Drakula“. Bio je razočaran njenom veridbom, ali je krenuo dalje.
Objavljivao je poeziju u raznim časopisima. Godine 1878. dobio je „Nagradu za englesku književnost“. Vratio se u Englesku iste godine, samo kratko dvaput je posetio Irsku. U Londonu stiče ugled među književnicima.
Voleo je hranu, piće, zabave, znao je satima da zabavlja publiku, spontano, bez prethodne pripreme. Smatrao se glavnim predstavnikom engleskog larpurlartizma (umetnost zbog umetnosti).
Vajld je proveo narednih šest godina u Londonu, Parizu i SAD-u gde je držao predavanja. Često je putovao, a kada bi ga na carini pitali šta nosi sa sobom, odgovarao bi: „Ništa, osim svog genija“. Kada je zamoljen da napravi spisak najboljih knjiga na svetu, Vajld je rekao: „To nije moguće, ja sam ih napisao samo pet do sad“.
Objavljivao je tekstove i pesme u časopisima. Sredinom 1881. godine, tada je imao 27 godina, prikupio je svoje pesme i objavio svoju prvu zbirku pesama. Knjiga je dobro prihvaćena, a prodata u prvom štampanju u 750 primeraka, što je doprinelo daljem štampanju 1882. godine.
Amerika
Estetizam je bio dovoljno u modi da su Vajlda pozvali u Ameriku da drži predavanja. U Arizonu je stigao 2. januara 1882. godine. Kroz predavanja koja su se odužila na godinu dana, nastojao je da obogati svakodnevni život ljudi lepotom umetnosti. Jedno od najvažnijih njegovih predavanja bilo je o dizajnu enterijera.
Uspeo je da osvoji Ameriku. Tamo je upoznao uvažene pisce kao što su: Henri Longfelou, Oliver Vendel Holms i Valt Vitman.
Vajld i estetizam su nemilosrdno kritikovani u štampi. Imao je Vajld mnogo više pristalica. Pisac je koji za vreme svog života doživljava veliki uspeh, ali koji će doživeti i velike nesreće i ličnu propast.
Još pre 30 godina prešao u pravoslavlje: Životna priča slavnog glumca i borba sa opakom bolešću!
London i brak
U Londonu se upoznao 1881. godine s Konstans Lojd ćerkom bogatog irskog advokata. Došla je da poseti Dablin 1884. godine, gde je Vajld držao predavanja, a venčali su se 29. maja 1884. godine u Londonu. Par je imao dva sina, Siril rođen 1885. godine i Vivijan rođen 1886. godine.
Tada je i dalje radio kao novinar, bio je urednik časopisa pod nazivom „Svet žene“. Pisao je drame i poeziju. Napisao je zbirku priča za decu „Srećni princ i druge priče“ 1888. godine. Godine 1890. objavljuje svoje najpoznatije delo, roman „Slika Dorijana Greja“. Dok je sledeće godine napisao zbirku eseja „Namere“.
Njegova drama „Lepeza gospođe Vindermer“, premijerno je izvođena 1892. godine. Doživela je veliki uspeh i navela Vajlda da se u potpunosti posveti dramaturgiji. Tada je doživeo svoju najveću slavu. Onda slede uspešne satirične komedije: „Žena bez značaja“ (1893. godine), „Idealni muž“ (1895. godine) i „Važno je zvati se Ernest“ (1895. godine).
Propast Oskara Vajlda
Upoznao je lorda Alfreda Daglasa i zaljubio se u njega. Upustio se u ljubavnu aferu i spoznao svoju homoseksualnost. Postao je alkoholičar, a time i njegova slava polako se gasi.
Zbog nakaznog ponašanja, kako su to nazvali u njegovo vreme, osuđen je na dve godine prisilnog rada. Zapravo bio je osuđen zbog homoseksualnosti.
Njegova propast dogodila se naglo, jer je samo početkom 1895. godine važio za najpopularnijeg umetnika svog vremena, omiljen novinar, najpopularniji komediograf, njegova drama „Važno je zvati se Ernest“ rasprodata je mesecima unapred, sve je bilo na svom mestu u njegovoj karijeri, a onda doživljava nagli nezapamćen pad.
Samo par sedmica posle Vajld je bio na samom dnu, osiromašen, progonjen, strpan u zatvor, izopšten iz društva. Sve zbog neprikrivene homoseksualnosti. Zamerio se markizu od Kinbzberija, zato što je bio ljubavnik njegovog sina Alfreda Daglasa. Na sudu je markiz uspeo da dokaže Vajldovu homoseksualnost, što je tada u Britaniji bilo kažnjivo delo.
Tada je Vajld izgubio porodicu i imovinu, novine ga nisu štedele, narod ga pljuvao na ulici, knjige mu se nisu prodavale. Priča o Vajldovom padu jedna je od najpoznatijih priča u istoriji kulture, a snimani su i filmovi o tome.
Posle zatvora seli se u Pariz i tada umire. Život Oskara Vajlda uništen je iz razloga koji se danas čine apsurdnim. Posledice tadašnjeg shvatanja i praksi u društvu osetila je i njegova porodica. Supruga sa maloletnom decom, zbog sramote, bila je prisiljena da napusti London i odbaci porodično prezime.
18 godina pakla: Životna priča najharizmatičnijeg glumca Holivuda! (FOTO)
Kraj života i smrt
Vajld je 1900. oboleo od meningitisa. Umro je 30. novembra iste godine u samoći u siromaštvu. Njegove zadnje reči bile su: „Ili ove tapete odlaze, ili ja“. Zato što je svoje zadnje dane proveo u skromnom, neuređenom hotelu.
Njegovu grobnicu izgradili su osam godina nakon njegove smrti finansiranjem anonimnog donatora. Prevozila se iz Londona u Pariz, gde je carina za nju iznosila 120 funti, a danas spada u nezaobilazna turistička odredišta.
U Parizu, Londonu i Dablinu obeležena je stogodišnjica smrti slavnog pisca. U Dablinu i Londonu podignut mu je spomenik. U Londonu na spomeniku uklesane su njegove slavne reči: „Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda“.
Citati i izreke Oskara Vajlda
Kad jednom ljubavi dođe kraj, slabići kukaju, energični istog trena pronađu novu ljubav, a pametni su je već odavno imali u rezervi
Prepiru se samo intelektualne nule
Neprijateljima treba neprekidno opraštati, jer je to upravo ono što ih najviše ljuti
Muškarac može biti srećan sa svakom ženom, sve dok je ne zavoli
Muškarci uvek žele biti ženina prva ljubav. Žene su u tome prefinjenije: žele biti njihova poslednja ljubav
Nema moralnih ili nemoralnih knjiga. Knjige su napisane dobro ili loše. To je sve
Cinik je čovek koji svemu zna cenu, a ničemu vrednost
Sa svakom ženom razgovaraj kao da je voliš, a sa svakim muškarcem kao da ti je dosadan
