Lav Nikolajevič Tolstoj, gigant ruske i svetske književnosti sa pedeset godina pao je u duboku depresiju. Nije bilo spoljašnjeg uzroka — sve je imao. Bio je grof, bogat, slavan, priznat. Ali unutar njega, nešto je umiralo. Dan po dan, tuga je rasla, a život je gubio boju. Tolstoj je sa pedeset godina otkrio koliko je moć nemoćna pred tugom.
„Novac nije ništa. Moć nije ništa,“ pisao je. „Video sam mnoge koji imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Čak ni zdravlje nije presudno — bolesni često imaju volju za život, a zdravi venu od straha.“
Jednog dana, šetajući Afanasjevskom ulicom u Moskvi, ugledao je siroče. Dete, boso, izgubljeno, bez ikakvog oslonca. Tolstoj je prišao, bez reči, i poveo ga sa sobom. Te večeri, prvi put posle dugo vremena, osetio je mir. Zaboravio je na sebe, na svoje probleme, na svoju tugu. U tom trenutku, nešto se u njemu prelomilo.
Od tog dana, odrekao se gospodske odeće, luksuza, privilegija. Počeo je da živi jednostavno, da deli ono što ima sa onima koji nemaju ništa. Nije više govorio o religiji, milosrđu, ljubavi — tražio je da se sve to pokaže delima.
„Ne pričaj mi o religiji,“ govorio je, „pokaži mi religiju u svojim postupcima.“
Tolstoj je postao prvi veliki teoretičar nenasilja, propovedao je bratstvo među narodima, i njegove ideje su kasnije duboko uticale na Mahatmu Gandija.
Do poslednjeg dana života, nastavio je da pomaže drugima. Mnogi su ga zbog toga nazivali ludim. U svetu u kome je važno samo imati — stvari, ljude, moć — u svetu u kome svi žele da uzmu, a niko ne zna da da, Tolstoj je izgledao kao ludak.
Jednom mu je prijatelj, bogat i ugledan, rekao: „Koji je smisao svega ovoga? Šta te briga za druge? Treba da misliš na sebe.“ Tolstoj mu je odgovorio: „Ako osećaš bol, živ si. Ako osećaš tuđu bol, ti si čovek.“
Tolstoj je umro na železničkoj stanici Astapavo od upale pluća, nakon dugogodišnjeg aksetksog lutanja. Ovaj velikan ruske književnosti je najpre zbog bolova i iscrpljujućeg kašlja dobio dozu morfijuma, pa su ga odneli na sprat stanice - da umre.
