Na jugozapadu Kine, među planinama i jezerima, krije se jedno od najneobičnijih društava na planeti. Tamo niko ne raspravlja o pravima žena — one jednostavno uživaju u njima.
Muškarci nisu obavezni da izdržavaju porodice. Očevi su nepoznati. A ljubav je stvar noći, ne braka. Upoznajte narod Moso. Nazivaju ih "poslednjim matrijarhatom Azije". I zaista, ne liče ni na jedan drugi narod.
Žene nisu samo jake — one su glavne
Žene zaista vode sve: domaćinstvo, imanje, porodicu i zajednicu. Najstarija žena u kući je neformalni vođa čije se mišljenje uvažava.
Za razliku od patrijarhalnih struktura, kod Mosoa se sve nasleđuje po ženskoj liniji. To znači da imovina, kuća, zemlja i odgovornost prelaze sa majke na ćerku. Sestre žive zajedno, a muškarci ne osnivaju svoje porodice, ne sele se kod žene i ne odgajaju svoju decu.
To ne znači da su muškarci potisnuti. Poštovani su, uključeni su u privredni život, ali nemaju onu društvenu ulogu i teret koji u drugim kulturama nose muževi i očevi.
Kod njih brak ne postoji. Uopšte.
Najzapanjujući deo kulture Moso naroda jeste njihovo shvatanje ljubavi i porodice. Oni nemaju instituciju braka u klasičnom smislu. Umesto toga postoji takozvana "noćna veza" — slobodna forma odnosa u kojoj žena bira muškarca i poziva ga sebi uveče.
Muškarac dolazi u kuću žene uveče i odlazi pre jutra. Takve veze mogu trajati jednu noć, nekoliko nedelja ili ceo život — ako to oboje žele. Ipak, muškarac ostaje da živi u domu svoje majke, ne seli se kod žene.
I, što je posebno važno — ne učestvuje u odgajanju dece koju je eventualno začeo. Ta deca se odgajaju u majčinoj kući, uz pomoć njenih rođaka, piše portal "Dzen".
Moso ne smatraju njihov sistem kao slobodnu ljubav, kako se to tumači u Zapadnom svetu. To je strogo strukturisan deo kulture sa jasno određenim pravilima, normama i poštovanjem ličnog izbora. Niko ne osuđuje ženu zbog broja njenih partnera. Ljubomora, posesivnost i kontrola ne postoje kao pojava. Za Moso narod, ideja monogamije i bračnih obaveza deluje strano, čak i sputavajuće.
Uloga muškarca: pastir, ujak, gost
Muškarci u društvu Moso ne dangube, kako bi se možda pomislilo. Njihova uloga je jednostavno drugačija. Bave se teškim fizičkim poslovima, čuvaju jakove, rade u poljima, učestvuju u religijskim obredima. Ali njihova najvažnija društvena uloga jeste — ujak.
U kulturi Moso ujak (brat majke) je glavni muški uzor i vaspitač deteta. On može naučiti dečaka da peca, sagraditi mu kuću, ali neće biti otac u pravnom ili emocionalnom smislu. To svima odgovara: muškarac nema direktnu odgovornost, a žene zadržavaju punu autonomiju. Ovakav sistem gradi snažne porodične klanove u kojima svi pomažu jedni drugima, a niko nije prepušten sam sebi. U tome leži ključna razlika između individualističkih kultura i kolektivističkog matrijarhata Moso naroda.
Kako je sve to nastalo?
Istoričari veruju da je matrijarhat kod Mosoa nastao kao prilagođavanje surovim uslovima planinskog terena, gde je stabilnost porodice bila važnija od romantičnih odnosa. Stalna prisutnost muškaraca bila je neizvesna: ratovi, bolesti i nomadski način života činili su njihovu ulogu nestabilnom.
Moso su rešili taj problem radikalno: jednostavno su isključili muškarca iz porodične strukture. Žene su postale stub roda, a deca njihova odgovornost.
Ova struktura se pokazala kao održiva i, što je iznenađujuće, miroljubiva. Kod Mosoa gotovo da nije bilo međuplemenskih sukoba, jer među muškarcima nije bilo borbe za nasledstvo.
Sve do sredine 20. veka, Moso su bili gotovo izolovani od spoljnog sveta. To se promenilo pedesetih godina, kada je Kina započela aktivnu integraciju nacionalnih manjina. Moso su formalno dobili kineske pasoše, deca su počela da pohađaju kineske škole. Ipak, tradicionalni način života je opstao — naročito u udaljenim selima.
Kako danas žive?
Danas se narod Moso nalazi na prekretnici. S jedne strane — turistički bum: Kinezi i stranci dolaze da posete "zemlju žena" i vide "ljubav bez braka". Turizam donosi novac, ali ugrožava tradiciju.
Mladi gledaju u pametne telefone, uče kineski, udaju se i sele u gradove. Neki potpuno napuštaju matrijarhalnu praksu. Drugi je formalno zadržavaju, ali žive po novim pravilima. Ipak, u mnogim selima način života ostaje isti kao pre stotinu godina.
Sam Moso narod to prihvata filosofski. Ne smatraju da je njihov sistem poseban — za njih je on jednostavno prirodan. Kad ih pitate zašto žive tako, odgovaraju kratko:
"Oduvek je bilo tako. I nama je dobro."
