Maja 1938. godine u porodici Nelsona Rokfelera rođen je dečak kome su dali ime Majkl. Njegov otac, Nelson Rokfeler, u to vreme važio je za najbogatijeg čoveka na svetu, čije se bogatstvo procenjivalo na 900 miliona dolara. Bio je vlasnik banaka i naftnih kompanija. Nakon izvesnog vremena, Nelson Rokfeler postao je guverner Njujorka i potpredsednik SAD.
Majkl je odrastao, i što je bivao stariji, postajalo je jasnije da ga biznis ne privlači.
Videvši to, njegov otac nije insistirao da ga na silu uvede u svet poslovanja. Štaviše, i sam Nelson Rokfeler bio je u duši veliki romantik, strastveni ljubitelj putovanja, dalekih zemalja, zabačenih naroda i divljih plemena. Sakupio je ogromnu kolekciju praistorijske umetnosti.
U njegovoj kući nalazile su se kamene statue Asteka i Maja, na zidovima su bile okačene drvene maske iz Nigerije, kao i arheološki nalazi sa Uskršnjeg ostrva. Sve to okruživalo je malog Majkla od detinjstva i očigledno je na njega ostavilo snažan utisak. Završio je Harvard i stekao diplomu iz istorije i ekonomije.
Tokom pedesetih godina 20. veka, kolekcija umetničkih predmeta iz kuće Rokfelerovih postala je dostupna javnosti. Nelson Rokfeler osnovao je Muzej praistorijske umetnosti u Njujorku, a Majkl je postao njegov direktor.
Još tokom studija na Harvardu, Majkl je upoznao snimatelja i reditelja Roberta Gardnera i sa njim otputovao na obale indonežanske Nove Gvineje, gde je radio kao tonac na njegovom filmu "Mrtve ptice".
Provevši dugo vremena na Novoj Gvineji, Majkl je bio očaran tim krajem. Shvatio je da je to upravo život kakav je oduvek želeo. Tokom snimanja filma, zainteresovao se za život naroda Asmat.
Ovo pleme živelo je na zapadnom delu Nove Gvineje, koja je tada još uvek bila holandska kolonija. Bio je to zaista izgubljeni svet. Prvi Evropljani stigli su u te krajeve tek četrdesetih godina 20. veka. Pre toga, belci su izbegavali da zalaze tamo. Prvo, Asmati su živeli u teško pristupačnim močvarama mangrova, a drugo, bili su poznati kao ratoborni borci i kanibali – pravi lovci na ljudske glave.
Međutim, Asmati su takođe bili izuzetno vešti drvodelje, čija su umetnička dela imala neprocenjivu vrednost. Upravo zbog tih umetnina, Majkl i njegov prijatelj uspeli su da kanuom pređu stotine kilometara uzvodno. Asmati su ih dočekali prijateljski, a Majkl je uspeo da u muzej donese jedinstvene eksponate koje je menjao za noževe i druge svakodnevne predmete.
Nakon niza predavanja o putovanju kod Asmata u Njujorku, Majkl Rokfeler stekao je reputaciju istraživača divljih krajeva i ozbiljno učvrstio svoj ugled. Nelson Rokfeler bio je veoma ponosan na sina i pristao je da finansira njegovu novu istraživačku ekspediciju kod Asmata.
Godine 1961. Majkl i holandski antropolog Rene Vasing stigli su do obala Nove Gvineje. Isprva su posećivali civilizovanija gvinejska plemena, sakupljajući vredne umetničke predmete. Potom su krenuli u zemlje Asmata.
U početku je sve išlo više nego dobro. Mnogi su se sećali Majkla i dočekivali ga kao prijatelja. U jednom selu čak su ga proglasili počasnim članom plemena. Majkl i Rene putovali su po asmatskim selima, menjajući umetničke predmete za metalne alatke. Čak su i najvažnije ritualne predmete, poput ukrašenih ljudskih lobanja, Asmati davali dvojici pridošlica.
Nakon što su sakupili vrednu kolekciju eksponata, istraživači su je poslali u Njujork. Činilo se da je ovo pravi trenutak da se vrate kući, ali mladi avanturisti nisu želeli da stanu. Odlučili su da odu u najnepristupačnije i najudaljenije krajeve ogromnog ostrva, do plemena Asmata koja nikada nisu imala kontakt sa spoljnim svetom.
Zanimljivo je da su ih od te ideje odvraćali sami Asmati, s kojima su se sprijateljili. Lokalni vrač, s kojim su razgovarali prethodne večeri, predvideo im je smrt ako ne napuste to područje.
Ali Majkl i Rene, vođeni istraživačkim žarom, odlučili su da ne odustanu. Od svih svojih domorodačkih prijatelja, uspeli su da ubede samo dvojicu petnaestogodišnjih mladića da ih prate.
Stariji Asmati odbili su, govoreći da ne žele da njihove lobanje završe kao ukrasi u tuđim kolibama. Takođe su upozorili belce da, prema verovanju udaljenih asmatnih plemena, duša ubijenog gosta prelazi na onoga ko ga ubije i pojede njegove organe, te da će pokušati da saznaju njihova imena kako bi obavili taj ritual.
I tako su 17. novembra 1961. godine Rokfeler, Vasing i dva petnaestogodišnja mladića krenuli na put. Na samom početku ekspedicije, dok su prelazili široko dvadesetak kilometara dugo ušće reke Bets, njihov čamac prevrnuo se zbog jakih rečnih struja. Istraživači su se našli daleko od obale, usred divljine. Pomoćnici su otplivali do obale kako bi potražili pomoć. Rene i Majkl dugo su plutali, držeći se za prevrnuti čamac. Na kraju su shvatili da moraju da zaplivaju do obale, inače će ih rečna struja odvući u okean.
Obojica su bili dobri plivači, a razdaljina od 7 do 10 kilometara bila je savladiva. Rene je prvi otplivao, dok je Majkl, skinuvši odeću i privezujući za pojas dve prazne dvadesetolitarske kante za gorivo kao plovke, krenuo za njim. Majkla Rokfelera više niko nikada nije video živog.
Rene Vasing je ubrzo spasen. Doplivao je do obale, gde je sreo bele ljude. Mladi Asmati koji su ranije otplivali stigli su do naselja i uspeli da organizuju pomoć. Potom je ekipa ljudi panično krenula u potragu za Majklom. Više puta su čamcima pretražili rečno ušće, ali nisu pronašli ni telo, ni odeću, ni kanistere koji su mu služili kao plovci.
Nekoliko dana kasnije, na mesto nestanka stigli su Majklov otac, maćeha i sestra bliznakinja. Sa njima su došli brojni novinari i spasioci. Nelson Rokfeler je, uz pomoć holandskih vlasti, angažovao avione i helikoptere za potragu. U potrazi su pomagali i domoroci, pretražujući okolne džungle. Akcija je trajala danonoćno. Međutim, nakon dve nedelje, potraga je obustavljena. Zvanični uzrok smrti člana jedne od najbogatijih i najuticajnijih porodica u Americi, Majkla Klarka Rokfelera, proglašen je – utapanje.
Međutim, daleko od toga da su svi poverovali u zvaničnu verziju događaja. Prvo, tinejdžeri iz plemena Asmat i Rene Vasing lako su doplivali do obale. Drugo, sam Majkl je bio dobar plivač i gotovo sigurno bi mogao da prepliva tu razdaljinu. Treće, bilo bi teško utopiti se sa takvim kanistrima kao plovcima, a čak i da je stradao u vodi, njegovo telo ne bi potonulo.
Prva neizrečena teorija o Majklovoj smrti jeste da su ga na obali rastrgli krokodili, kojih u muljevitim vodama reke ima mnogo. Uz krokodile, pominjale su se i ajkule, koje su retko, ali povremeno zalazile u rečnu deltu.
Druga teorija nestanka govori o svesnoj odluci mladog naučnika da pobegne u džunglu. Budući život i društvena poslovna odgovornost koju bi mu moćni klan verovatno nametnuo, nisu mu bili po volji. Podsećali su se njegovih reči koje je često ponavljao prijateljima – da je u tim divljim krajevima toliko srećan da bi tamo ostao zauvek.
Treća teorija je politička. Neki istraživači smatraju da je mladi Rokfeler ubijen kako bi se diskreditovala kolonijalna vlast Holandije. I zaista, zanimljivo je da je samo šest meseci nakon njegovog nestanka Indonezija stekla nezavisnost i oslobodila se dugog holandskog protektorata.
Četvrta, i najpopularnija teorija, kaže da je Majkl Rokfeler uspeo da dopliva do obale, ali su ga zatim ubili i pojeli ratnici plemena Asmat, koji su ga odvukli u unutrašnjost ostrva.
Poznato je da je Nelson Rokfeler na Novu Gvineju doveo čitav tim detektiva, koji su ubrzo zaplenili kosti i lobanje pripadale belcima. Možda je upravo zato potraga trajala tako kratko. Danas se izgubljeni ljudi u šumi traže mnogo duže, a ovde je potraga za članom najbogatijeg klana na svetu trajala svega dve nedelje. Verovatno je porodica Rokfeler saznala nešto izuzetno važno.
Ipak, moćna porodica Rokfeler nikada nije davala izjave na ovu temu niti je javno izlagala bilo kakve dokaze, već je nastavila da živi sa zvaničnom verzijom da je Majkl stradao u vodi.
Međutim, privatni istraživači, nezadovoljni takvim zaključkom, s vremenom su počeli da sakupljaju sopstvene podatke. Mnogi avanturisti su krenuli u te divlje krajeve u pokušaju da razreše misteriju naučnikove smrti. Najveću senzaciju doneo je misionar Jan Smit, koji je u selo Adžanep stigao pet godina nakon Majklove smrti.
U selu je sreo nekoliko Papua koji su nosili evropsku odeću, prema kojoj su se odnosili s najvećim poštovanjem. Meštani su tvrdili da je odeća pripadala izvesnom Majklu, čija se lobanja čuva u jednom od plemena kao sveta relikvija. Sveštenika je šokiralo to što su tačno znali njegovo ime.
Dobro je znao da u ritualnom kanibalizmu nije bilo dovoljno pojesti telo da bi se ovladalo dušom pokojnika – morao se znati i njegovo tačno ime. A onda je priča postala još zanimljivija. Jedan od seljana koji je video lobanju "belog Majka" tvrdio je da je veoma neobična, jer je čuvana sa "rezervnim očima." Tako je seljanin opisao naočare mladog Rokfelera. Međutim, nije želeo da otkrije gde se lobanja nalazi.
Drugi misionari koji su nastavili istraživanja u Adžanepu saznali su da su 1958. godine holandski oficiri ubili pet domorodaca. Prema njihovim verovanjima, morali su da ubiju belca kako bi izbalansirali kosmički poredak. U suprotnom, duhovi predaka bi mučili stanovnike kraja. Oko za oko, zub za zub. Ali, to im nije mnogo pomoglo – ubrzo nakon toga, selo je pogodila epidemija kolere koja je odnela 70 života.
Još jedan misionar, Kornelijus van Kasel, sproveo je sopstvenu istragu u Adžanepu sedamdesetih i od starešina plemena dobio potvrdu da su domoroci ubili belog čoveka s naočarima". Čak su mu pokazali i njegove cevanice, od kojih su napravili vrhove koplja.
Prema tvrdnjama pisca Pola Tuija, Majklova majka je 1979. godine angažovala privatnog detektiva, koji je uspeo da u jednom selu zameni tri lobanje belaca za novi motor za čamac.
Pored ovih priča, širile su se i brojne glasine. Novinarima i tragačima koji su se usudili da kroče u te krajeve domoroci su pričali neverovatne bajke u zamenu za poklone, jer su shvatili da na imenu Majkla Rokfelera mogu dobro da zarade.
Postojala je čak i potpuno suluda teorija da je Nelson Rokfeler naručio ubistvo sopstvenog sina. Smatralo se da Majkl nije imao dara za biznis i da bi bilo bolje da ga zadesi rana smrt nego da doživi kasniju sramotu.
Takođe se nastavila teorija da je Majkl pobegao od civilizacije u džunglu. Godinama su se u medijima pojavljivale mutne fotografije belaca koji trče nagi s Papuanima. Bile su toliko nejasne da je bilo teško prepoznati ko je na njima, piše portal "Dzen".
NE PROPUSTITE
Pleme Hoti iz Albanije, direktni potomci Nemanjića
