Nomadski narodi tundre, poput Neneza, Hanta i Čukča, i danas žive na sličan način kao njihovi preci. Njihova svakodnevica podrazumeva naporan rad i neprestano kretanje kroz nepregledna prostranstva tundre sa stadima irvasa. Njihove migracije često prelaze stotine kilometara mesečno, a život u surovim uslovima zahteva snalažljivost, otpornost i duboko poštovanje tradicije.
Ali kako žene u ovim zajednicama rađaju decu kada je najbliža bolnica udaljena i po nekoliko stotina kilometara? U najvećem broju slučajeva, porođaji se odvijaju u njihovim tradicionalnim šatorima, poznatim kao čum kod Neneza ili jaranga kod Čukča. Ovi šatori su napravljeni od drvenih stubova i prekriveni životinjskim krznom, pružajući toplinu i zaštitu od vetra i snega. Međutim, nisu sve žene osuđene na porođaj u divljini—neke od njih, naročito u poslednjim decenijama, putuju u gradove kako bi se porodile u savremenim medicinskim ustanovama.
Verina priča
Vera je u devetom mesecu trudnoće. Iako je trudna, svakog jutra se budi prva kako bi naložila vatru i otopila sneg za vodu. Svakog dana kuva za muža i decu, a nakon toga nastavlja sa poslom napolju. Žene u tundri nemaju nikakav poseban tretman tokom trudnoće—one rade sve što su radile i pre, bez obzira na to koliko su blizu porođaja.
Međutim, jedan običaj je nepromenljiv: žene u tundri ne smeju da se porađaju u čumu, tradicionalnom šatoru u kojem porodica živi. Prema drevnom verovanju nomada, porođaj donosi nečistoću i čum bi postao oskrnavljen ako bi se dete rodilo unutar njega. Zbog toga se trudne žene sele u malu, hladnu pomoćnu kolibu izvan glavnog porodičnog šatora, gde same prolaze kroz porođaj uz pomoć starijih žena iz zajednice. Vera se porađala na minus 30.
Vera već ima dvoje dece. Njeno prvo dete rođeno je ovde, u tundri, na način na koji su se žene rađale vekovima unazad. Drugo dete rodila je u bolnici, nakon što je uspela da otputuje u grad helikopterom. Ipak, ovog puta, situacija je neizvesna. Dok njen muž vodi brigu o stadu irvasa, Vera i dalje obavlja sve kućne poslove, oseća se dobro i ne pokazuje znake umora. Njena ishrana se ne menja ni u trudnoći—kao i ostali, jede sirovu zamrznutu ribu, tradicionalni deo ishrane nomada, kao i sirovo meso.
U međuvremenu, njen muž je uspeo da stupi u kontakt sa doktorom u obližnjem gradu. Plan je da sutradan helikopter dođe po Veru i odvede je u bolnicu na siguran porođaj. Međutim, narednog jutra tundru je pogodila snažna oluja. Posada je bila spremna za let u arktičku divljinu, ali kontrolni toranj ih je vratio nazad na aerodrom. Oluja je bila previše jaka. Uslovi za letenje su bili suviše opasni i letovi su obustavljeni na nekoliko dana.
Te noći, Vera je osetila prve kontrakcije. Porođaj je počeo. Njena tetka, iskusna žena koja je već pomagala pri rađanju mnogih beba u tundri, došla je da joj bude podrška. Počela je da zagreva vodu od snega kako bi mogla da opere novorođenče, ali nije pokazivala nikakvu paniku—ovo je za nju bilo nešto sasvim prirodno.
Vera nije ispuštala ni glasa. Žene tundre ne vrište i ne plaču tokom porođaja, jer se to smatra znakom slabosti. Bez obzira na to koliko porođaj bio težak i koliko dugo trajao, tundranske žene ne pokazuju bol. Ovo je deo njihovog odrastanja, deo njihove kulture, deo njihove snage.
Prolazili su sati, a porođaj je bio mukotrpan. Tetka je skupljala slamu ispod Vere kako bi je kasnije odnela šamanu. Prema verovanju, šaman će kroz nju moći da pomogne u donošenju deteta na svet. Napetost je rasla, ali Vera je ostala pribrana. Tetka ne sme da dočeka bebu, to radi isključivo Vera, hvata je golim rukama, da bi na taj način dokazala da je sposobna majka.
I tada, u tišini hladne noći tundre, rodila se mala i prelepa devojčica.
Ujutru, porodica je čekala doktora. Da li će sada helikopter moći da sleti? Da li će Vera i njena beba biti na sigurnom?
U tundri, ništa nije izvesno. Osim snage i istrajnosti žena koje tamo žive.
Tradicije porođaja kod Neneza
Kod Neneza, porođaj se često naziva "hvatanje deteta", što oslikava način na koji ovaj narod doživljava rađanje—kao aktivan čin u kojem žena sarađuje s prirodom. Kada dođe vreme za porođaj, trudnica se obično izdvaja u poseban deo šatora ili u zasebnu porođajnu jarangu, gde je prati starija žena poznata kao "Majka pupčane vrpce". Ova iskusna žena, obično baka ili tetka porodilje, pomaže tokom porođaja i vodi ceo proces.
Sam čin rađanja kod Neneza je prepun duhovnih elemenata. Smatra se da je žena tokom porođaja u posebnoj vezi sa duhovima zemlje i vatre, koji joj pomažu da donese dete na svet. Zato trudnica često kleči okrenuta prema centralnoj vatri u šatoru, dok starija žena izgovara zaštitne molitve. Nakon rođenja deteta, obavlja se ritual pročišćenja dimom od zapaljenih biljaka i životinjskih masti. Novorođenče se zatim stavlja u kolevku obloženu sfagnom mahovinom, koja ima antiseptička svojstva i koristi se umesto pelena.
Porođaj kod Hanta
Hanti, koji žive u zapadnim delovima Sibira, imaju slične običaje, ali sa specifičnim varijacijama. Nekada su žene rađale u posebnoj kolibi udaljenoj od glavnog porodičnog stana, kako bi se očuvala čistoća domaćeg prostora. Tokom porođaja, trudnicu su pratile starije žene iz porodice, a uoči samog čina, pravila bi se mala lutka od brezove kore, koja bi služila kao zaštitni amulet i simbol budućeg deteta.
Jedan zanimljiv običaj kod Hanta jeste da trudnica pre porođaja ispoveda svoje grehe prisutnim ženama, verujući da će joj to olakšati porođaj. Nakon rođenja, majka i dete prolaze kroz ritualno čišćenje, koje može uključivati izlaganje hladnom vazduhu, dimu ili vodi pomešanoj sa biljem i životinjskim kožama. Tek nakon ovog obreda, majka i dete mogu da se vrate u porodičnu jarangu.
Čukotski običaji pri porođaju
Čukči, narod koji živi na krajnjem severoistoku Rusije, imaju svoju tradicionalnu praksu rađanja, koja uključuje verovanje da porođaj mora da se odvija u miru, bez prisustva muškaraca. Trudnica se povlači u poseban deo jarange, gde joj pomažu iskusne starije žene. Veruje se da beba donosi sa sobom duhove predaka, pa su se nekada obavljali posebni obredi kako bi se zaštitilo novorođenče od zlih sila.
Nakon porođaja, pupčana vrpca i posteljica se nisu tek tako odbacivale—imale su posebnu simboliku i često su se sahranjivale na određenim mestima kako bi dete imalo sreću u životu. Majka i dete su takođe prolazili kroz ritualno čišćenje, a porodica je prinosila darove domaćim duhovima u znak zahvalnosti za uspešan porođaj.
Modernizacija i promene u tradiciji
Iako su ove tradicionalne metode opstale vekovima, poslednjih decenija sve više žena iz ovih nomadskih zajednica odlučuje da se porodi u bolnicama. Sovjetska politika u 20. veku forsirala je odlazak trudnica u gradove, a danas mnoge mlade žene same biraju da koriste savremene medicinske usluge. Ipak, čak i kada se porode u bolnici, često se vraćaju svojim tradicionalnim obredima, poput ritualnog pročišćenja ili korišćenja mahovine umesto pelena.
Porođaj u tundri je više od fizičkog čina—on je spoj spiritualnog, praktičnog i medicinskog znanja koje se prenosi sa generacije na generaciju. Uprkos modernizaciji, Neneci, Hanti i Čukči i dalje neguju svoje običaje, prilagođavajući ih savremenom dobu bez potpunog odricanja od svoje bogate kulturne baštine.
Odlike nomadskog plemena
Nomadsko pleme poznati i kao Samojedi ili Juraci, autohtono su pleme koje živi u arktičkim predelima Rusije, između Belog mora i poluostrva Tajmir. Njihov način života prilagođen je ekstremnim uslovima Severa i obiluje zanimljivim običajima i tradicijama.
Tokom zime plemena žive južno od reke Ob, a potom kreću prema severu poluostrva Jamal, koje na nenetskom jeziku znači “kraj sveta”, gde su im letnji pašnjaci. Prema poslednjem popisu iz 2010. godine, u Ruskoj Federaciji živelo je 44.857 Neneca.
Nomadski način života
Oni su nomadski narod, što znači da redovno menjaju svoje boravište u potrazi za pašnjacima za svoje irvase (domaće severne jelene). Njihova migracija nije nasumična, ona prati precizne, vekovima utvrđene rute, koje se prenose s generacije na generaciju, a tom priikom pređu i po nekoliko hiljada kilometara. Sanke su važan aspekt načina života Neneca. Koriste se za putovanja i migracije, kao i za skladištenj smrznutog mesa, hleba, putera i drugih osnovnih namirnica, jer se na njima nalaze prenosivi frižideri.
Irvasi kao ljubimci
Ove životinje su centralni deo nenetskog života – ne samo da pružaju hranu (meso) i materijale za odeću (kožu), već su i ključni za transport. Neneci su vešti u uzgoju i treniranju irvasa, što je veština koja se prenosi unutar zajednice s kolena na koleno. Svaki Nenec ima svetog irvasa, koji se ne sme upregnuti niti zaklati dok više ne može da hoda.
Neneci žive u specičnim šatorima poznatim kao ćumovi. Ovi šatori su mobilni, lagani za premeštanje i pružaju dobru zaštitu od surovih vremenskih uslova. Ćumovi su obično pokriveni kožama irvasa, a unutrašnjost je organizovana na način koji omogućava ekasno korišćenje prostora.
Hrana se bazira na mesu
Meso irvasa je takođe najvažniji deo ishrane Neneca. Jede se sirovo, smrznuto ili kuvano, zajedno sa krvlju sveže zaklanog irvasa, koja je bogata vitaminima. Neneci takođe jedu ribu poput belog lososa i muksuna, srebrnaste bele ribe, a tokom letnjih meseci beru planinsku brusnicu.
Odeća
Tradicionalna nenetska odeća je dizajnirana tako da pruži zaštitu u hladnim uslovima. Ona se obično sastoji od više slojeva, uključujući i spoljni sloj od irvasove kože, koji je otporan na vodu i vetar. U nenečkoj kulturi poslove unutar ćuma, uključujući sve kućne poslove, kuvanje i brigu o deci i psima, obavljaju žene. Muškarcima je zabranjeno da rade bilo koji ženski posao. U slobodno vreme žene šiju čizme, rukavice i zimsku odeću koristeći osušene tetive irvasa kao konac.
Bebe na minusu
Neneci imaju specične postupke za bezbednu migraciju sa novorođenčadima kroz jednu od najsurovijih klima na zemlji. Ne Khan (ženske sanke) dizajnirane su za smeštaj odojčadi u kolevkama. Kolevke su obično napravljene od drveta u obliku jajeta sa četiri kuke tako da se mogu okačiti za stubiće na sankama.
Kolevka je prepuna osušene mahovine, koja služi kao pelena za bebu koja upija tečnost i lako se menja tokom migracije.
Običaji i verovanja
Nenetska kultura je duboko povezana s prirodom i spiritualnošću. Šamanizam igra važnu ulogu u njihovim tradicionalnim verovanjima. Šamani služe kao posrednici između ljudi i duhovnog sveta, pružajući vođstvo i isceljenje.
U mraku, na -50 stepeni celzijusa, nomadsko pleme
Neneci govore nenetskim jezikom, koji pripada samojedskoj grupi uralskih jezika. Umetnost i zanati su takođe važan deo njihove kulture, s posebnim naglaskom na drvorezbarstvo i izradu raznih predmeta od irvasove kože. Njihov način života, iako pod pritiskom modernizacije i promena u okruženju, nastavlja da fascinira i inspiriše ljude širom sveta zbog njihove sposobnosti da održe tradicionalni način života u jednom od najzahtevnijih okruženja na planeti.
