Oktobar 1934. godine bio je težak za Francusku. Prvo su, uveče 9. oktobra, od strane Vlade Černozemskog, u Marseju stradali kralj Jugoslavije Aleksandar I Ujedinitelj i ministar spoljnih poslova Francuske, Luj Bartu. Ubistvo dvojice državnika, zavilo je dve zemlje u crno.
Dan nakon atentata u Marseju, 10. oktobra, sve državne zastave bile su spuštene na pola koplja. Međutim, to nije odložilo suđenje na kojem je glavna optužena bila devetnaestogodišnja Violeta Nozier.
Ona nije imala nikakve veze sa događajima u Marseju. Bila je toliko daleko od politike koliko je to uopšte moguće zamisliti. Sudilo joj se zbog toga što je otrovala svoje roditelje.
Otac Violete, Batist Nozier, čitav svoj život posvetio je železnici. Nije da je od malih nogu bio zaljubljenik u vozove i lokomotive – prosto, drugog izbora nije imao.
Ipak, svoj posao je obavljao toliko dobro da je dogurao do pozicije mašinovođe na vozu kojim se vozio sam predsednik Francuske. No, taj posao mu je oduzimao toliko vremena da nije imao mogućnost da se posveti ćerkinom vaspitanju.
Veoma rano je počela da vodi način života odrasle žene. Prvi ljubavnik, kako se kasnije saznalo, pojavio se kada joj je bilo tek 16 godina.
Naravno, nije ostalo samo na jednoj osobi sa kojim je bila intimna. Roditelji su, želeći da joj obezbede bolju budućnost nego što su oni sami imali, poslali su Violetu da se školuje u pariskom liceju Fenelon. U tom okruženju pronašla je veliki broj "obožavalaca".
Neki istoričari tvrde da je upravo u tom periodu počela da se bavi prodajom tela za novac. Međutim, ta tvrdnja nije sasvim tačna. Devojka nije bila bez novca – roditelji su joj redovno davali određeni džeparac. Problem je bio u tome što joj taj novac nije bio dovoljan. Nije to čudo – provod u Latinskoj četvrti nikad nije bio jeftin, a stil života koji je vodila zahtevao je ozbiljne izdatke.
Uz to, uveravala je sve svoje poznanike da su joj roditelji veoma imućni. Otac, na primer, nije bio "obični" mašinovođa (koliko god to "obično" odgovaralo tituli mašinovođe predsedničkog voza), već inženjer. Slično je govorila i za majku – nije bila domaćica, već manekenka.
Medicina onog doba u mnogome se razlikovala od današnje. Ali ono u čemu su ta vremena podsećala na savremenost bila je (ne)briga o intimnom zdravlju. Neko od klijenata nije Violeti ostavio samo lepe uspomene, već i sifilis, zbog čega je otišla na lečenje.
Ali, pre ili kasnije, roditelji su saznali, i skandal je bio neizbežan. Violeta je, na nepoznat način, uspela da ubedi svog lekara da joj izda potvrdu kojom se potvrđuje da je nevina. Kako onda objasniti poreklo "sramne bolesti"? Jednostavno – roditeljima se može reći da je sifilis u njihovoj porodici nasledan. Tako je i uradila, a kao dokaz svojih tvrdnji donela je lekarsku potvrdu i lek koji je, navodno, pažljivo pripremio doktor, naglasivši da ga cela porodica mora uzeti kako bi se izbegla veća nesreća.
To "lekovito sredstvo" bio je veronal – jedan od najjačih barbiturata tog vremena. Violetini roditelji, ljudi iz radničke klase, ozbiljno su shvatili ćerkin predlog – i ako tako kaže sam doktor, onda tako mora biti.
Doze su bile prilično velike, doduše, ali ako doktor smatra da su potrebne, nema razloga za sumnju. Cela porodica (barem njen odrasli deo) popila je lek i legla da spava. U tom trenutku, izbio je požar.
Srećom, požar nije bio veliki – gorela je samo zavesa koja je delila hodnik od sobe, zbog čega su ga komšije, koje su pritrčale u pomoć, brzo ugasile. Što se tiče lošeg stanja Violetine majke (morala je biti hospitalizovana), ono je pripisano trovanju dimom. Otac je, s druge strane, stoički podneo slabost i preležao je "na nogama".
Uskoro je u Violetin život ušla "prava ljubav". Njegovo ime bilo je Žan Daben – dvadesetogodišnji student prava. Ili je bar tako govorio. Uglavnom je prodavao novine u okolini bulevara Sen-Mišel, ali to mu je, kako je tvrdio, bilo samo iz hobija. Dopala mu se Violeta, ali još više činjenica da je uvek imala nešto novca, dok je on bio hronično švorc. Oboje su se prepustili strastima.
Teško je reći kome je prvo pala na pamet ta ideja, ali ubrzo su odlučili da se venčaju. Dosta im je bilo roditelja. Ali, za to je bio potreban novac. Violeta je smatrala da bi odličan početni kapital za njihov zajednički život mogla biti ušteđevina njenih roditelja – 180 hiljade franaka. Sudbonosni susret sa Žanom dogodio se 1. juna, a već 2. avgusta Violeta je roditeljima ponovo odnela lek.
Ponovo veronal, samo ovog puta u mnogo većoj količini – da ne bi bilo potrebe za podmetanjem požara. Samlela je 36 tableta i pažljivo ih rasporedila u dve kesice. Uveče je cela porodica opet uzela lek, uključujući i Violetu, koja je za sebe pripremila lažno. Nekoliko sati kasnije, kad je procenila da roditeljima više nema spasa, počela je da pretražuje stan. Međutim, pronašla je samo 3 hiljade franaka. Verovatno razočarana iznosom, otvorila je gas i pobegla iz kuće.
Ubrzo su komšije osetile miris gasa. Pozvali su vatrogasce, a oni policiju. Mogućnost samoubistva odmah je odbačena – po brojilu se videlo da je potrošnja gasa bila suviše mala. Stigli su i policajci, koji su primetili da Violetina majka još daje znake života. Nažalost, ocu nije bilo pomoći.
Pet dana kasnije, Violeta je uhapšena. Na ulici ju je prepoznao prolaznik zahvaljujući fotorobotu. Suđenje je ubrzo počelo i završilo se presudom na doživotnu robiju. Njeni advokati pokušali su da iznesu priču o njenom teškom detinjstvu, čak su tvrdili da ju je otac zlostavljao. Te optužbe nisu imale nikakvu osnovu (godinama kasnije ih je sama povukla), ali odnosi s majkom već su bili nepovratno narušeni. Kazna joj je kasnije smanjena na dvanaest godina.
Priča se da je, nakon izlaska iz zatvora, Violeta Nozier vodila sasvim čestit i zakonit život.
NE PROPUSTITE
Zašto je Zoran Marjanović tražio da uradi intervju na dan sahrane svoje supruge za čije je ubistvo optužen?
