Neverovatno je koliko čovek može postići kada ima podršku i snažan unutrašnji oslonac. Ljudi su ponekad, uprkos svim preprekama, sposobni da promene svoj život i preokrenu svet. Upravo takva osoba bila je spisateljica i društvena aktivistkinja Helen Keler.
Obično dete koje je postalo posebno
Helen je rođena 27. juna 1880. Bila je potpuno zdravo i radoznalo dete. Već sa šest meseci naučila je da izgovori nekoliko jednostavnih reči. Sa godinu dana prohodala je, ali je sa godinu i po nešto zauvek promenilo njen život.
Razbolela se i pokupila neku infekciju. Tačan uzrok bolesti nije poznat – neki smatraju da je reč o šarlahu, drugi o upali mozga. Bez obzira na to šta je bilo u pitanju, posledice su bile nepovratne. Helen, koja je tek počela da upoznaje svet oko sebe, izgubila je dva najvažnija čula – sluh i vid.
Pošto nije mogla da čuje zvukove, bila je premala da bi u potpunosti savladala govor. Čak i ono što je do tada naučila ubrzo je zaboravila. Tako je Helen ostala bez još jednog načina komunikacije sa spoljnim svetom.
Narednih godina koristila je samo ograničen broj znakova kako bi se makar minimalno sporazumevala. Okretanje glave sa strane na stranu značilo je „ne“, dok je klimanje glavom značilo „da“. Rukama je mogla da pokaže neke osnovne stvari, poput hleba ili putera. Međutim, roditelji nisu znali kako da joj omoguće da izrazi svoje misli na složeniji način.
Znala je da ljudi komuniciraju pomoću govora, ali mala Helen nije mogla da ih oponaša.
"Ponekad bih stajala između dvojice sagovornika i dodirivala njihove usne. Ali ništa nisam mogla da razumem, što me užasno frustriralo. I ja bih tada micala usnama i očajnički gestikulirala, ali bez rezultata. Ponekad bih bila toliko besna da sam udarala nogama i vrištala", napisala je Helen u svojoj autobiografiji.
Spoljni svet može biti opasan i za osobu bez poteškoća, a kamoli za nekoga poput Helen. Koliko god su je odrasli pokušavali zaštititi, nisu uvek uspevali.
Jednom prilikom, pokvasila je kecelju i pokušala da je osuši pored kamina. Međutim, previše se približila plamenu, a kada joj se odeća zapalila, nije mogla ni da vikne za pomoć – iz njenih usta izlazilo je samo mumlanje. Spasla ju je dadilja, koja se zatekla u blizini, prekrivši je ćebetom i ugušivši plamen.
Drugi put, slučajno je zaključala majku u ostavi. Žena je provela unutra skoro tri sata pre nego što su je sluge oslobodile.
Alternativni načini komunikacije
Nakon tih incidenata, Helenini roditelji shvatili su da hitno moraju pronaći način da je nauče boljoj komunikaciji, inače bi morali da je pošalju u specijalni internat.
Kada je napunila šest godina, odveli su je kod očnog lekara, koji ih je uputio na naučnika Aleksandra Bela. Njegova supruga bila je gluva, pa se Bel mnogo bavio prilagođavanjem osoba sa invaliditetom životu u društvu. Osnovao je školu za decu sa oštećenjem sluha i vida, a upravo zahvaljujući njemu, Helen je upoznala En Salivan. Ova mlada žena postala je njen učitelj, saputnik i prijatelj.
Do tada je Helen prestala da se ljuti na svoju nemoć i pomirila se sa sudbinom.
"Postepeno sam se navikla na mrak i tišinu koji su me okruživali i zaboravila da je nekada bilo drugačije… sve dok se ona nije pojavila", sećala se Helen.
En je bila 14 godina starija od Helen, ali su ubrzo postale nerazdvojne i ostale bliske do same smrti Salivanove.
Njena mlada učiteljica odlučila je da počne sa učenjem čitanja i pisanja. Naravno, nisu dolazili u obzir mastilo, papir i klasične knjige. Helenin svet oslanjao se na miris, ukus i dodir. Upravo zahvaljujući čulu dodira, konačno je pronašla način da uči.
Salivanova joj je stavila lutku u ruke. Naravno, Helen je već znala šta je to. Na njenom dlanu, En je prstom napisala reč „lutka“. Helen ju je ponovila. Nekoliko dana kasnije, naučila je još nekoliko reči.
Kada je savladala ovaj način primanja i prenošenja informacija, En ju je počela učiti Brajevoj azbuci.
Godine 1890. Helen je počela da radi sa Sarom Fuler. Ona ju je naučila da izgovara glasove M, P, A, S, T i I. Nova učiteljica joj je dozvoljavala da dodiruje njeno lice dok bi govorila. Helen je proučavala pokrete usana i položaj jezika i pokušavala da ih imitira. Naravno, nije mogla da govori savršeno poput osoba koje čuju. Njena rečenica je bila puna mucanja i nejasnih slogova, ali ipak – Helen je progovorila.
Nije mogla u potpunosti da komunicira glasom, jer su je razumeli samo najbliži. Ipak, i to je bio veliki uspeh.
Vremenom, uspela je da savlada i pisanje na pisaćoj mašini, na kojoj je kucala svoje prve priče.
Prva u svetu
Tokom svog života, Helen Keler upoznala je mnoge poznate i uticajne ličnosti svog doba. Na primer, lično je poznavala većinu američkih predsednika koji su bili na vlasti u periodu njenog odraslog života.
Sa 15 godina, Helen je upoznala Marka Tvena. Po njenim sećanjima, on ju je dočekao ne kao osobu sa hendikepom, već kao nekoga ko traži načine da prevaziđe prepreke. Slavni pisac nazivao je En Salivan pravim čudotvorcem.
Tven je odigrao značajnu ulogu u Heleninom životu. Ubedio je preduzetnika Henrija Hatlstona da pomogne u finansiranju njenog obrazovanja.
Kod kuće je savladala osnove aritmetike, latinskog jezika, istorije i francuskog. Sve to omogućilo joj je da sa šesnaest godina, zajedno sa En, upiše Kembridžsku školu za mlade dame, gde je počela pripreme za fakultet. Salivanova je prevodila predavanja i knjige koje nisu bile štampane Brajevim pismom – i dalje je pisala Helen po koži prstima.
Godine 1900. postala je studentkinja Redklif koledža, a 1904. ga je završila sa odličnim uspehom. Helen Keler postala je prvi slepogluvi diplomirani student u istoriji. Ipak, nije bila poznata samo po tome – napisala je 14 knjiga i nekoliko priča, a bila je i istaknuta aktivistkinja za ljudska prava. Njena autobiografija postala je svetski bestseler i prevedena je na 50 jezika.
Nakon što je upoznala dela Karla Marksa, usvojila je socijalistička uverenja.
"Imam osećaj kao da sam spavala i probudila se u novom svetu", opisala je svoje utiske nakon čitanja njegovih radova.
Po završetku studija, Helen je pristupila Socijalističkoj partiji. Podržavala je radničke štrajkove i učestvovala u protestima. Borila se protiv luksuza vladajućih klasa i zalagala se za prava običnih radnika. Optuživala je pohlepne poslodavce za loše uslove rada, zbog kojih su ljudi postajali gluvi, slepi, obolevali od tuberkuloze i drugih teških bolesti.
Pogled na svet osobe koja ga ne vidi
Helen nikada nije krila svoja socijalistička uverenja. Otvoreno se divila ne samo Marksu, već i Lenjinu, zbog čega ju je FBI stavio pod prismotru.
Posebnu pažnju posvećivala je pitanjima ženskih prava. Borila se za pravo glasa za žene i njihovu mogućnost da same odlučuju o planiranju porodice. Takođe, bila je jedna od osnivačica Američke unije za građanska prava.
Helen je bila pacifistkinja – istupala je protiv ratova i upotrebe nuklearnog oružja. Tokom Drugog svetskog rata posećivala je bolnice i pomagala oslepelim vojnicima. Godine 1948. posetila je Hirošimu i Nagasaki.
Iz Japana je donela štenad akita inu, koje joj je poklonila japanska vlada. Njeni psi postali su prvi primerci te rase u SAD.
Uprkos svim izazovima, Helen je živela ispunjen život. Mnogo je putovala – posetila je 39 zemalja i zalagala se za obrazovanje slepih i gluvih. Srela se ne samo sa američkim predsednicima, već i sa liderima mnogih drugih država.
Neostvareni san
Jedini san koji Helen nije uspela da ostvari bilo je – udaja.
Godine 1916. En Salivan se razbolela, a njen privremeni sekretar postao je dvadesetdevetogodišnji Piter Fagan.
Helen, tada tridesetšestogodišnjakinja, zaljubila se u njega, a on joj je uzvratio ljubav. Par se čak tajno verio i pripremio venčani list, ali nisu stigli da ga zvanično overe. Kada su novinari saznali za njihovu nameru, izbio je skandal.
Društvo tada nije bilo spremno da prihvati ideju da osobe sa invaliditetom mogu voditi ispunjen i samostalan život. Ni Helenini roditelji nisu odobrili brak i zabranili su joj da se uda, čime su joj uništili šanse za vazda. Par se rastao, a Helen nikada nije postala nečija supruga.
"Da mogu da vidim, prvo što bih uradila bilo bi da se udam", rekla je jednom prilikom, ali taj san nije uspela da ostvari.
Iako je FBI pratio njene aktivnosti, dobila je Predsedničku medalju slobode, najviše civilno priznanje u Sjedinjenim Državama.
Još za njenog života snimljen je dokumentarni film o njoj. Godine 2021. kompanija koja proizvodi Barbi lutke izdala je model inspirisan Helen Keler, u okviru serije "Izuzetne žene". Njen lik nalazi se i na jubilarnoj kovanici od 25 centi države Alabame iz 2003.
Helen Keler preminula je 1968. godine, u 87. godini života.
NE PROPUSTITE
Otkrijte bogatu istoriju i kulturu Aranđelovca
