U srcu Bosne, u selu Radovlje nedaleko od Visokog, još uvek odoleva zubu vremena jedna stara vodenica. Stara preko sto godina, ona nije samo svedok prošlih vremena već i simbol tradicije i upornosti. Danas o njoj brine Alija Omanović, čovek koji je svoje ruke posvetio radu i poštenju.
Alija je već deset godina u penziji, ali njegova priča nosi mnogo više od običnih reči o svakodnevici. Pre nego što se posvetio očuvanju vodenice, Alija je proveo svoj radni vek u građevini, mukotrpno zarađujući hleb. Iza sebe ima troje odrasle dece, situirane i samostalne, kojima danas više ne mora da pomaže. Ipak, njegovi pogledi na život oblikovani su iskustvima koja je stekao tokom rada u inostranstvu, posebno u Rusiji, gde je proveo nekoliko godina.
Ogledalo života i odluka
„Svašta sam se nagledao dok sam bio u Rusiji,“ počinje Alija, pogledom uprtim u tok reke koja pokreće vodenicu. „Čovek iz Tuzle ostavio porodicu u kolektivnom smeštaju, otišao da zaradi jer nisu imali od čega da žive. Bio je već u svojim šezdesetim, a tamo je našao devojku od dvadeset godina. Takve stvari te nateraju da preispitaš sve.“
Alija objašnjava kako je taj čovek, iako suočen s bedom, donosio odluke koje su često izazivale čuđenje, pa čak i osudu. „Vratio se jednom iz Rusije da obiđe porodicu, ali kad je video u kakvoj su nemaštini, nije mogao da izdrži. Opet se vratio u Rusiju, jer je verovao da će samo tamo uspeti da ih izvuče iz bede.“
Povratak korenima
Ova iskustva su Aliji donela duboku spoznaju o životu. „Odlučio sam da se vratim u Bosnu, da živim pošteno i bavim se svojim poslom. Nema tih para koje mogu kupiti mir u srcu,“ kaže Alija dok pažljivo proverava mehanizam vodenice.
Vodenica nije samo izvor prihoda za Omanovića, već i način da ostavi trag i prenese vrednosti na mlađe generacije. „Ovo je nasleđe, nešto što se ne sme zaboraviti. Kada radim ovde, osećam se povezano sa svojim precima, sa zemljom i vodom. Novac je prolazan, ali tradicija i mir koji osećaš dok radiš pošten posao – to ostaje zauvek.“
Iako su godine iza njega donela mnoga iskušenja, Alija veruje da je najvažnije ostati veran sebi i svojim korenima. „Ljudi danas zaboravljaju šta znači pošten rad i čast. Odu tamo negde, traže nešto bolje, a često izgube ono najvrednije – porodicu i sebe.“
Dok se voda neumorno vrti kroz mehanizam vodenice, Alija ne krije ponos na to što je odlučio da se vrati. Njegova priča nije samo priča o vodenici, već i o vrednostima, odlukama i lekcijama koje ostaju za čitav život. „Nema tih para koje mogu kupiti spokoj. Sada, kada radim ovde, znam da sam na pravom mestu.“
"Ruskinje su takve da žele provod, da imaju muškarca koji ih zabavlja. Ako dobiju dete u toj zajednici, sud dodeli jednu sobu njemu, jednu njoj. Alkohol je njihov najveći neprijatelj, zato prave probleme, zato se i rastaju".
