Reč "pigmeji" se doslovno prevodi kao "ljudi veličine pesnice?" Ovaj naziv savršeno oslikava njihovu glavnu fizičku osobinu. Pigmeji su najmanji narod na Zemlji, a njihova istorija, kao i sam narod, jedinstvena je.
Kada govorimo o pigmejima, najpre pomislimo na Afriku. Međutim, čak i na ovom kontinentu pigmeji nisu jedinstvena etnička grupa. U gustim šumama Afrike žive različiti narodi: Batva, Baka, Aka, Efe, Sua i mnogi drugi. Svaki od njih ima svoju kulturu i jezik, koji se vekovima čuvaju u harmoniji s prirodom.
Visina pigmeja ostavlja utisak. Prosečan odrastao muškarac retko dostiže 145 centimetara, dok su žene visoke oko 133 centimetra. Ovo je njihova prirodna osobina koja ih je učinila poznatim širom sveta. Ali iza tih fizičkih karakteristika stoji čitav svet tradicija i običaja koje pažljivo čuvaju njihove male, ali ponosne zajednice.
Kako žive najmanji ljudi planete?
Život pigmeja je putovanje neraskidivo povezano sa šumama koje smatraju svojim domom. Njihova sela su privremena utočišta, jer ovaj mali narod vodi nomadski način života. Stalno menjaju mesto boravka prateći obilje voća i meda, koji su im glavni izvori hrane. Postoji i drugi razlog – drevni običaj. Ako neko umre, sahranjuju ga ispod krova kolibe, nakon čega naselje napuštaju zauvek.
Šuma ne samo da pruža utočište pigmejima, već im daruje i sredstva za život. Love jelene, antilope, majmune i sakupljaju med i voće. Meso čini samo mali deo njihove ishrane – oko 9 odsto. Ostatak ulova razmenjuju sa farmerima iz obližnjih sela za povrće, metal, tkanine i duvan.
Poseban deo njihove kulture je poznavanje lekovitih biljaka. Pigmeji važe za talentovane iscelitelje, sposobne da prave lekovite i otrovne napitke. Ove veštine izazivaju podeljena osećanja kod njihovih suseda. Susedna plemena često im pripisuju magične sposobnosti, što ponekad dovodi do nepoverenja i straha.
Pigmeji su majstori u pronalaženju nekonvencionalnih rešenja za najobičnije stvari. Čak i ribolov kod njih postaje svojevrstan ritual. Umesto štapova ili mreža, otrovima biljnog porekla zatrovaju vode. Ribe tada izbijaju na površinu, a ulov im doslovno pada u ruke. Ono što je iznenađujuće jeste da se otrov posle nekoliko sati neutralizuje, zbog čega preostale ribe nastavljaju da žive u svom prirodnom okruženju.
Kratak vek
Život pigmeja je kratak. Prosečan životni vek iznosi svega 16 do 24 godine, dok se ljudi stariji od 40 godina smatraju za dugovečne. Ovaj kratak životni ciklus utiče na celu kulturu pigmeja. Polna zrelost dostiže se već sa 12 godina, a roditeljstvo sa 15. Vremena za dugoročne planove jednostavno nema – život je brz, baš kao i njihovo kretanje šumama u potrazi za novim mestima za naseljavanje.
Verovali ili ne, ovaj narod je i dalje u ropstvu
Afrika ostaje kontinent kontrasta, gde tradicija ponekad nadmašuje zakone savremenog sveta. U Republici Kongo i dalje postoji praksa koja mnogima deluje arhaično – pigmeji su faktički u ropstvu kod naroda Bantu.
Ovaj sistem se zasniva na vekovnim običajima: pigmeji su dužni da svoj plen iz šume predaju "gospodarima", koji im zauzvrat obezbeđuju osnovne namirnice i proizvode neophodne za preživljavanje.
Iako na prvi pogled deluje da su ove veze obostrano korisne, ravnoteža je jasno narušena u korist njihovih "zaštitnika". Pigmeji su potpuno zavisni od milosti svojih "gospodara", jer bez robe iz spoljnog sveta život u šumi postaje nepodnošljiv.
Zanimljivo je da pigmeji često pokazuju domišljatost u ovakvom sistemu. Mogu biti "u ropstvu" kod više farmera iz različitih sela. Ovaj pristup im omogućava da povećaju šanse za dobijanje hrane ili drugih resursa, ako ih jedan od "gospodara" odbije.
Strahote života
Tokom vekova, pigmeji, najmanji narod na planeti, suočavaju se sa surovim postupcima i brutalnim progonima. Nažalost, ovi užasi uključuju ne samo ropstvo, već i kanibalizam, koji i dalje postoji u nekim delovima Afrike.
Tokom građanskog rata u Kongu (1998–2003), postajali su mete pravih lovova – hvatali su ih i koristili kao hranu. Posebno jezivi slučajevi dešavali su se u provinciji Severni Kivu, gde su delovale naoružane grupe koje su čistile teritorije za eksploataciju rudnog bogatstva. Ove jedinice su ubijale pigmeje, a njihova tela koristile u ritualne svrhe.
U nekim afričkim narodima i dalje postoji verovanje da meso pigmeja donosi natprirodne moći, a intimni odnos sa njihovim ženama može izlečiti bolesti. Ova varvarska uverenja dovode do brojnih nasilnih činova, uključujući napastvovanja.
Ove surove stvarnosti ostavljaju težak trag na brojnosti pigmeja. Danas ih ima manje od 280.000, a ovaj broj iz godine u godinu nastavlja da opada.
A zašto su tako mali?
Neverovatna minijaturnost pigmeja rezultat je hiljada godina evolucije, koja se različito manifestovala kod različitih naroda. Genetska istraživanja su pokazala da se kod nekih plemena, poput pigmeja Sua i Efe, već u majčinoj utrobi aktivira mehanizam koji ograničava rast budućeg deteta.
Kao rezultat, deca se rađaju vrlo mala. Kod drugih naroda, poput plemena Baka, bebe se rađaju sa uobičajenim parametrima za ljudsku vrstu, ali njihov rast naglo usporava u prve dve godine života. Sve ove pojave posledica su adaptacije na okolinu i uslove opstanka.
Jedan od razloga njihove minijaturnosti je ishrana. Nizak rast omogućio je telima pigmeja da evoluiraju na način koji im omogućava preživljavanje uz manju količinu hrane. Ovo je od ključnog značaja za život u tropskim krajevima, gde su resursi često ograničeni.
Takođe, istraživači smatraju da je i vruća klima odigrala svoju ulogu. Naime, telesna masa je direktno povezana s regulacijom toplote: što je osoba krupnija, to više toplote proizvodi, a samim tim je i veći rizik od pregrevanja.
Pored toga, male telesne dimenzije pokazale su se korisnim u gustim tropskim šumama. Kompaktna građa pomaže pigmejima da se vešto kreću kroz složene džungle, čineći ih neverovatno okretnim i brzim. Tako ih je evolucija ne samo naučila da prežive u ekstremnim uslovima, već im je pomogla da se maksimalno prilagode specifičnostima okoline.
NE PROPUSTITE
Saznajte za pleme iz Albanije, čiji članovi su direktni potomci Nemanjića:
Bonus video:
