"Biti u staračkom domu je teško. Ljudi plaču, smrde i slinave. Ponekad možete hodati po hodnicima i čuti ženu u devedesetima kako doziva majku." Tako piše klinički psiholog Valeri Hazanov u dirljivom članku za Vox.
Osam meseci Hazanov radi kao psihoterapeut s umirućim pacijentima u staračkim domovima u Njujorku. Namera mu je iz prvog reda naučiti i istražiti kako smrt izgleda i kako je ljudi osećaju. Tamo je da bi učio. I zato je sastavio popis od sedam stvari koje je naučio, a koji je mnoge rasplakao i suočio sa surovom realnošću.
1. Na kraju ostane samo nekoliko najvažnijih stvari
"Ovo je sve što mi je ostalo", nedavno mi je rekao jedan pacijent, pokazujući fotografiju sebe i svoje supruge. To me nateralo da primetim stvari koje ljudi donose u starački dom. Sobe su obično male, pa su stvari koje ljudi donose važne za njih.
Ako imaju porodicu, tu će biti fotografije porodice. Najpopularnije su fotografije unučadi. Nađe se i nekoliko dragocenih knjiga, čestitaka za brzo ozdravljenje, nešto odeće, možda cveće. I to je otprilike to. Svet se smanjuje u staračkom domu. Ostaju samo stvari koje su važne. Kao da se za njih vredi boriti, dok još možemo.
2. Rutina je ključ sreće
Primietio sam da svi pacijenti koji su u dobrom stanju slede rutinu. Njihove rutine su različite, ali uvek uključuju neku strukturu i unutarnju disciplinu.
Radim s 94-godišnjom ženom. Svaki dan se budi u 6:30, pospremi krevet, ide u šetnju uz pomoć hodalice, doručkuje, vežba u rehabilitacijskoj sobi, čita, ruča, odmara se, ide u još jednu šetnju, pije čaj s prijateljicom, večera i ide na spavanje. Ima dobro definisanu rutinu. Gura samu sebe da radi stvari, od kojih su neke za nju vrlo teške, bez da se pita zašto je važno raditi ih. I mislim da je to ono što je održava na životu; njeno kretanje, njeno guranje, to je njen život.
Promatrajući je, dolazim do zaključka da bi to moglo biti važno za sve nas. I često mislim na nju kada se dvoumim trebam li ići trčati ili ne, trebam li pisati još nekoliko sati ili ne, trebam li konačno ustati s kauča i očistiti svoj stan ili ne. Ona bi to učinila, znam, pa možda bih trebao i ja.
3. Stariji ljudi imaju isti raspon emocija kao i svi drugi
"Ti si tako zgodan. Jesi li oženjen?" nešto je što čujem samo na porodičnim okupljanjima i u staračkim domovima. Ljudi tamo flertuju sa mnom celo vreme. To nema veze s njihovom dobi ili zdravljem, već s time jesu li sramežljivi. Kada vidimo nekoga ko je u devedesetima, sav je pogrbljen i naboran i sedi u invalidskim kolicima, mogli bismo pomisliti da ne oseća ništa osim fizičke boli, posebno ne nikakve seksualne nagone. To nije istina.
Dok god ljudi žive, osećaju sve. Osećaju požudu, žaljenje, tugu i radost. I negiranje toga, zbog naše vlastite nelagode, jedna je od najgorih stvari koje im možemo učiniti. Pacijenti u staračkom domu ogovaraju, hofiraju, šale se, plaču, osećaju se bespomoćno, žale se na dosadu.
Neki ljudi to ne razumeju i razgovaraju sa starijim ljudima kao da su deca. "Kako smo danas, gospodine?" čuo sam nekoga kako pita piskutavim glasom bivšeg profesora istorije u njegovim osamdesetima, a zatim, ne čekajući odgovor, dodaje: "Jesmo li kakali jutros?" Da, kakali smo. Ali takođe smo se setili smešne priče od sinoć i razmišljali o smrti i o našim unucima i o tome možemo li te odvući u krevet jer si privlačna.
4. Stariji ljudi su nevidljivi
Ljudi u staračkom domu vole gledati TV. Uvek je uključen. Kako onda da na TV-u nema starijih ljudi? Evo slike koju viđam svaki dan: Sredinom dana ide show, a voditeljka ima, recimo, pedesetak godina, ali očito izgleda puno mlađe, a njen gost ima 30 ili 50 godina i takođe izgleda mlađe. I pričaju uzbuđeno o svim tim nekim modernim stvarima. Gledaju ih ljudi u dobi od 80 i više godina koji sede, zamišljeni su i nisu baš sigurni oko čega je sva ta buka. Ne vide sebe u tom programu. Ne pripadaju u taj svet.
U drugim kulturama stariji ljudi su cenjeni i poštovani. Viđate ih posvuda. U ovoj maničnoj, kulturi koja poriče smrt, čini se da ima malo mesta za melankoličan pogled nekoga ko ne izgleda "mlado" i "sjajno", ali možda zna nešto o životu što mi ne znamo.
5. Duhovnost olakšava bol
Neki ljudi u staračkom domu stalno pričaju o svojoj fizičkoj boli, a drugi ne. Pričaju o drugim stvarima, što nužno ne znači da ih ne boli. Evo moje teorije: Ako ste se većinu života bavili prizemnim stvarima (što uvek uključuje ličnu udobnost), onda će vam, kad ostarite i osećate bol, to biti jedina stvar o kojoj ćete razmišljati. Razvili ste mišiće za prizemne stvari, a ne duhovne mišiće.
Ne možete početi razvijati duhovnost kad ste stari. Ako vam nije bilo stalo ni do čega izvan vas samih (poput knjiga, sporta, obitelji ili filozofije), nećete početi kad ste stari i u boli. Vaša bol bit će jedina stvar koja će vas okupirati.
6. Starenje bez dece je teže
Odluka o tome hoćete li imati decu je lična i zavisi o mnogim faktorima: finansijskim, medicinskim, filozofskim i tako dalje. Tu nema ispravnog ili pogrešnog. Ali kad smo stvarno stari, slinimo i nosimo pelene, a fizički je neugodno gledati naše rane ili nas mirisati, jedini ljudi koji bi mogli biti stalno uz nas, kad nam trebaju, bit će ili plaćeni da to rade (što je u redu, ali nije idealno) ili naša deca.
Posvećeni nećak možda će doći s vremena na vreme. Stari prijatelj će tu i tamo posetiti. Ali verovatno će naša braća i sestre tada biti vrlo stari, a naši roditelji će biti mrtvi, što ostavlja samo decu da budu tu kad nam zatreba. Razmislite o tome kad razmatrate hoćete li imati decu. Najtužniji ljudi koje vidim u staračkom domu su bez dece.
7. Razmislite i o tome kako želite umreti
José Arcadio Buendía iz romana "Sto godina samoće" umire pod stablom u svom dvorištu. To je prilično lijepa smrt. No ljudi umiru na različite načine u staračkom domu. Neki s kajanjem, drugi u miru. Neki se drže za poslednje kapi života, drugi popuštaju. Neki su planirali svoju smrt i pripremali se za nju, čineći svoju smrt smislenom, a ne slučajnom. Jedna žena u svojim devedesetima mi je nedavno rekla: "Drveće umire stojeći." Tako ona želi otići: stojeći, a ne puzeći.
Smrt vidim kao turističkog vodiča kroz svoj život. "Pogledaj ovde; obrati pažnju na ovo!" govori taj vodič. Možda nije najveseliji, blago je zamoran i iritantan, ali zasigurno puno zna i može ukazati na važne stvari izbegavajući popularne, turističke atrakcije.
On mi može reći da, ako želim umreti pod stablom u svom dvorištu, primera radi, ima smisla živeti u kući s dvorištem i stablom. Vama će reći da, ako ne želite nikakve dodatne medicinske zahvate na kraju, ima smisla razgovarati o tome s ljudima koji će na kraju doneti tu odluku. Ako želite umreti dok letite zmajem iznad okeana, ko zna, možda je to takođe moguće.
Smrt vidim kao turističkog vodiča kroz svoj život. "Pogledaj ovde; obrati pažnju na ovo!" Moj otac, koji je poslednjih 30 godina radio u kao kardiolog i video mnoge smrti, jednom mi je rekao da bi, kad bi morao birati, izabrao dobro umiranje umesto dobrog življenja. Muka strašne smrti ispunjene kajanjem činila mu se gorom od muke strašnog života. Ali mirna smrt čini se kao krajnja nagrada. Mislim da počinjem shvatati njegovu poentu.
(Stil/ Moje vrijeme)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
