Meša Selimović jedan je od najznačajnijih pisaca 20. veka sa naših prostora, čije misli i danas ljudi veoma često citiraju. Poznat je po delima koja duboko istražuju ljudsku prirodu, moralne dileme i unutrašnje konflikte u kontekstu istorije i filozofije. Njegovi romani "Derviš i smrt" i "Tvrđava" su remek-dela jugoslovenske književnosti. Sa druge strane, njegova života priča je sve samo ne obična. Univerzitetski profesor, scenarista, pisac i akademik zbog talenta koji je posedovao puno je ispaštao, a tek njegova ljubavna priča retko se može pročitati i u romanima.
Rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli, u uglednoj muslimanskoj porodici. Njegovo poreklo i okruženje, kao i istorijsko-političke okolnosti tog vremena, značajno su oblikovali njegova interesovanja. Studirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je stekao temeljno obrazovanje koje je kasnije iskoristio u svom književnom stvaralaštvu.
Tokom Drugog svetskog rata, Selimović je bio aktivan u partizanskom pokretu, pridruživši se Narodnooslobodilačkoj borbi. Međutim, taj period njegovog života obeležen je dubokim ličnim traumama. Njegov rođeni brat je pogubljen od strane partizana zbog optužbi za krađu, što je Selimovića trajno obeležilo i inspirisalo mnoge moralne dileme koje je obrađivao u svojim kasnijim delima.
Meša Selimović je relativno kasno započeo svoju književnu karijeru, ali je brzo postao jedan od najpriznatijih pisaca u bivšoj Jugoslaviji. Njegova proza se odlikuje slojevitim promišljanjima o čoveku, njegovim unutrašnjim konfliktima, identitetu i društvenim pitanjima. Pored svojih romana, pisao je i eseje, pripovetke i kritike.
Njegovi likovi su često suočeni sa moralnim dilemama i unutrašnjim konfliktima, dok je atmosfera njegovih dela prožeta osećajem tuge, usamljenosti i besmisla. Njegovo pisanje je u velikoj meri bilo inspirisano egzistencijalističkom filozofijom, posebno delima Dostojevskog, Kafke i Sartra.
Kakva sramota ga je pratila do groba?
Meša je imao dva brata, Teufika i Šefkiju.
Šefkija Selimović je bio šef komande tuzlanskog kraja kome su ustaše poharale i popalile kuću i okućnicu. Negde pred kraj 1944. saznao je da mu je, pukom srećom, žena preživela koncentracioni logor i da treba da se vrati u Tuzlu. Na brzinu popravljene prazne sobe trebalo je pretvoriti u dom, pa Šefkija uzima iz Glavnog magacina krevet, orman, sto, stolicu i par neohodnih sitnica. To je bio neoprostiv greh, upravo zbog činjenice da je partizan i da potiče iz porodice gde su dva brata komunisti i borci.
Streljan je u zoru, nevin, žrtvovan slepoj ideologiji koja nije imala razumevanja za radost čoveka kome se vraća žena iz ustaškog pakla i kojoj želi da stvori kakav-takav dom.
Najstrašnije od svega je držanje trećeg brata - Tevfika, partizanskog komandanta i moćne figure u vojnoj hijerarhiji tuzlanskog kraja, koji nije hteo da se uključi i interveniše za brata.
Meša nikada nije oprostio Partiji ubistvo Šefkije, ali ni bratu ravnodušnost i nezauzimanje za očigledno nevinog čoveka. Nikada nije prestao ni da traga za njegovim grobom, ostalo je nepoznato gde je sahranjen, što je bila kazna predviđena za najveće zlikovce.
Mnogo kasnije, iz ove tuge i pobune protiv najcrnjeg jednoumlja, nastalo je njegovo remek-delo, “Derviš i smrt”. Omaž i izvinjenje bratu koji je svoje poslednje reči zapisao na cedulji koja je Meši tajno doturena: “Brate, nisam kriv”.
Najpoznatije delo Meše Selimovića, "Derviš i smrt", duboko je filozofski roman koji istražuje pitanja vere, morala, krivice i osamljenosti. Radnja je smeštena u osmansku Bosnu, a priča prati Ahmeda Nurudina, derviša koji pokušava da pronađe smisao u svetu nepravde nakon što mu je brat nepravedno uhapšen i pogubljen. Roman predstavlja duboku introspektivnu analizu čovekovog odnosa prema Bogu, društvu i samom sebi. Kroz Nurudinovu ličnu tragediju, Selimović razmatra univerzalne teme, kao što su sudbina, pravda i besmisao postojanja.
Zbog ljubavi nastao skandal
Njegova prva žena bila je Desa Đorđić, profesorka fiskulture u tuzlanskoj Gimnaziji. Oni koji su je poznavali kažu da je bila visoka, vitka, okretna, žustra, ali i razmažena žena naviknuta da sve dobije. Sa Mešom je dobila ćerku Slobodnaku.
Međutim, kada je Meša u Beogradu sreo Daroslavu Božić, ćerku oficira kraljeve vojske, bespovratno se zaljubio u nju. Osetio je da je ona za njega - dar od Boga.
Sa druge strane, Desa je toliko zamrzela Darku da ju je žigosala kao preljubnicu, brakolomku, razaračicu doma, nemoralnu ženu. Njena ljubomora je bila toliko jaka da je Meša morao da izađe pred sud svoje partije da se opravda i objasni.
"Zašto si ostavio ženu i ćerku?", bilo je pitanje koje su mu postavljali na svakom koraku.
Predloženo je da se kazni strogim ukorom, ali ga je Komitet saveznih ministarstava kaznio isključenjem, zbog neiskrenosti prema partiji i kršenja partijskog morala. Naime, neko ko je iz partizanske porodice, prikladno oženjen ženom takođe partizanskog opredeljenja, nije smeo da pomisli da, kao neki nemoralni buržuj, ima ljubavnicu, i to ćerku kraljevog oficira!
Ovo je bio veoma bolan momenat za Mešu, kome je partija surovo i nepravedno oduzela rođenog brata. Tako se njegova partija, kojoj se iz ideala o ravnopravnosti i istinskom vrednovanju čoveka davno pridružio, ponovo ogrešila i pokušala da mu istrgne i drugu ljubav, onu prema ženi.
Nije se dao Meša slomiti ni izdajom dojučerašnjih saboraca, ni nedostojnim bežanjem nekadašnjih prijatelja, ni bedom, surovom bedom koju su on i Darka upoznali braneći jedno drugo.
Par je dobio dve ćerke i narednih 20 godina proveo u borbi za svoju ljubav. Svi su ih ignorisali, odbacili i prezreli. Meši je najteže palo odbacivanje kolega:
- Malo je trebalo pa da počnu prolaziti kroz mene kao kroz vazduh, ili gaziti po meni kao po vodi. Osjetio sam strah. Kako su me to ubili? Nisam ranjen? Nisam zaklan? Nisam mrtav, ali me nema. Zaboga, ljudi, zar me ne vidite? - opisao je svoje stanje u “Tvrđavi”.
Kako su izgledali poslednji sati Meše Selimović?
Meša Selimović je veliki deo svog života proveo u Sarajevu, gde je radio kao profesor i urednik, ali je pred kraj života preselio u Beograd. Iako se osećao duboko povezanim sa Bosnom i njenom kulturom, često se osećao marginalizovanim zbog svojih stavova i ličnih tragedija.
U beogradskoj Jovanovoj ulici 11. jula 1982. godine preminuo je Mehmed Meša Selimović. Imao je je 72 godine kada je mirno usnuo dok je na televiziji gledao prenos finalne fudbalske utakmice Svetskog prvenstva.
Bilo je tačno 22h, a dugo nakon što je otišao, pored njegovog nepokretnog tela sedela je njegova Darka - žena zbog koje je vredelo rizikovati sve, što je Meša i uradio.
Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, a zvaničn organi SR Bosne i Hercegovine su nakon njegove smrti tražili da se Mešini ostaci prebace u Sarajevo i da tamo budu pokopani, ali do toga nikad nije došlo.
- Bosna je teška, teretna zemlja u kojoj nije lako živjeti ako si centimetar viši od ostalih. A meni je sudbina dodelila taj centimetar i osudila na vječno ispaštanje - čuvene su reči Meše Selimovića koje umnogome oslikavaju, zapravo, ceo njegov život.
