Meša Selimović je najveću tragediju, smrt brata pretočio u roman koji će mu doneti veliku slavu. "Derviš i smrt" je osvojio brojne nagrade, a Selimovićevi potomci tvrde da je originalan rukopis pisan pola na ćirilici, a pola na latinici.
Rodom iz Tuzle u Bosni i Hercegovini, sa dugogodišnjom adresom u Beogradu, gospodstvenog držanja, sa naočarima i uvek u uštirkanim košuljama, Selimović je bio pravi gospodin.
Donosimo vam neke od najlepših citata iz knjiga Meše Selimovića:
"A šta ti znaš, možda dok spavaš, neko dlanove ka nebu podiže, od Boga traži za tebe ono najbolje."
“Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živeti?”
“Čovek se navikne na svaki smrad.”
“Duša može često da održi telo, ali telo dušu nikad; ona posrće i gubi se sama.”
Osveta je kao pijanstvo, nikad nije dosta.
Kako su ljudi glupi! Čine zlo, da im se zlo vrati.
Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja...
Je li to mudrost, da ne očekujemo mnogo ni od sebe ni od drugih? Je li to gubitak ili dobitak, ako saznamo pravu meru, svoju i tuđu? Gubitak je što je ta mera sitna, a dobitak što ne tražimo više.
Osama i tišina prvi su preduslov da se nešto stvori.
Ja sam mali čovek koji je zaboravio da je mali. Uvredio sam ih što se usuđujem da mislim.
San je ono što se želi, a život je buđenje.
Zar može čovek tako potpuno uspavati svoju savest? Zar može prekinuti misao, kao konac, i zabraniti sebi razmišljanje o posledicama, ne želeći da zna za njih? Eto, izgleda da može. Nagon nas brani potpunim zaboravom, da bi nas spasao od mučenja zbog odgovornosti...
Četrdeset mi je godina ružno doba: čovek je još mlad kako bi imao želja, a već star da ih ostvaruje. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe.
Čovek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mesto čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zauzeti njegov osvojen prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji započinjati. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je promeniti mesto i nametnuti uslove. Kuda i kako da ode?
Kasno je, sećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utehe i podsećanja na ono što je moglo biti jer što nije bilo, nije ni moglo biti, a uvek izgleda lepo ono što se nije ostvarilo.
Mlade devojke zamišljaju život i veruju rečima. Starice se boje smrti i s uzdahom slušaju o raju.
Nada je svodilja smrti, opasniji ubica nego mržnja.
Nezadovoljstvo je kao zver, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.
Ništa nemam osim uverenja da sam častan, ako i to izgubim, biću ruševina.
Pa u tome i jeste sve - vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati, bez te tačke za koju si vezan, život nije odlaženje i vraćanje - nego lutanje.
Smatrao sam dužnošću i srećom da sebe i druge čuvam od greha. I sebe, uzalud je kriti. Grešne misli su kao vetar, ko će ih zaustaviti. U čemu je pobožnost, ako nema iskušenja koja se savladavaju? Čovek nije Bog, i njegova snaga je baš u tome da suzbija svoju prirodu, tako sam mislio… Sad o tome mislim drukčije… Svet mi je odjednom postao tajna, i ja svetu, stali smo jedan prema drugome, začuđeno se gledamo, ne raspoznajemo se, ne razumemo se više...
Smešno je možda, bio sam čovek s onim od juče i hoću biti čovek s ovim od danas, drugačijim, možda i suprotnim ali me to ne buni jer čovek je promena, a zlo je ako ne poslušamo savest kad se javi.
