Prvo zvanično Svetsko prvenstvo u fudbalu odigralo se u urugvaju 1930. godine, a domaća ekipa, koja je bila i favorit, odnela je pobedu, nadmetavši se u finualu sa ekipom iz Argentine. Mešutim, i naša reprezentacija je u Montevideu postigla istorijski uspeh.
Takmičenje je trajalo od 13. do 30. jula. FIFA je izabrala Urugvaj za prvog domaćina na sastanku u Barseloni zato što je je ova zemlja 1930. slavila stogodišnjicu nezavisnosti, a i njihova fudbalska reprezentacija je osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama 1928. u Amsterdamu.
Na prvom svetskom prvenstvu takmičilo se trinaest reprezentacija, od kojih četiri iz Evrope, a devet iz Južne i Severne Amerike, a prvi gol u istoriji svetskih prvenstava dao je Francuz Lisjen Loran.
Prema opštem mišljenju, ekipa koja je putovala u Urugvaj predstavljala je najbolje što je srpski fudbal u tom momentu mogao da pruži.
Momci koji su doživeli da u polufinalu prvog svetskog prvenstva brane boje evropskog fudbala imali su različite sudbine. Neki su nastavili svoje blistave karijere. Drugi su sreću potražili u drugim profesijama. Ipak, svi su postali legende…
- Milorad Mikica Arsenijević Balerina
Balerina je poslednju utakmicu u dresu nacionalnog tima odigrao protiv Francuske 13. decembra 1936. Posle toga bio je selektor reprezentacije u tri navrata od 1946. do 1954. i samostalno i kao član selektorske komisije (u prvom navratu, partner mu je bio Aleksandrom Tirnanićem).
Kao selektor je sa reprezentacijom osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1948. i 1952. Pod njegovim vođstvom reprezentacija je učestvovala i na Svetskom prvenstvu 1950. u Brazilu.
Pored ovoga, Balerina je bio dugogodišnji profesor Elektromašinskog, a potom i Saobraćajnog fakulteta. Umro je u Beogradu 1987. godine.
- Milutin Ivković Milutinac
Po povratku iz Montevidea Milutin Ivković je ostvario dva dugogodišnja sna – diplomirao je na Medicinskom fakultetu 1934. godine i oženio se sa Eli. Otvorio je ordinaciju u Knez Mihailovoj 5 gde je radio kao lekar dermatolog.
Bio je jedan od organizatora bojkota Olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine. Bio je i glavni urednik časopisa “Mladost””. Zbog svoje povezanosti sa radničkim pokretom i Komunističkom partijom više puta je hapšen i proganjan.
Na fudbalskom terenu se poslednji put pojavio 6. maja 1943, na molbu svojih drugova, prilikom proslave 40 godina postojanja BASK-a. Nedugo posle toga, 24. maja 1943. Gestapo ga je uhapsio. Streljan je narednog jutra u Jajincima zbog “komunističke delatnosti”.
- Đorđe Vujadinović Nosonja
Đorđe Vujadinović je za prvi tim BSK-a odigrao oko 400 utakmica i osvojio pet titula prvaka. Poslednju utakmicu u dresu nacionalnog tima odigrao je 3. novembra 1940. u prijateljskoj utakmici protiv Nemačke.
Pre rata je radio kao službenik Narodne banke, dok je rat proveo u nemačkom zarobljeništvu. Po dolasku iz zarobljeništva posvetio se radu s mlađim selekcijama i bio je dugogodišnji selektor omladinske reprezentacije Jugoslavije. Umro je 1990. godine u Beogradu.
- Milovan Jakšić
Najvoljeniji golman reprezentacije Jugoslavije, Milovan Jakšić je i po povratku iz Urugvaja nastavio da brani za SK Soko, klub koji je 1931. godine promenio ime u BASK. Branio je mrežu reprezentacije Jugoslavije na devet utakmica, poslednji put 1934. godine na prijateljskoj utakmici protiv Čehoslovačke.
I po povlačenju iz igre, Jakšić je ostao u fudbalskom svetu. Bio je dugogodišnji predsednik Saveza fudbalskih trenera Jugoslavije, a sa još nekoliko istomišljenika osnovao je 1945. godine fudbalski klub Crvena zvezda. Upravo za vreme gostovanja ovog tima u Aleksandriji u Egiptu 1953. godine je preminuo od iznenadnog srčanog udara.
- Momčilo Đokić Gusar
Od dresa reprezentacije Momčilo Đokić Gusar se oprostio 13. decembra 1936. u Parizu. Prestao je da igra fudbal aprila 1940. i posvetio se državnoj službi. Radio je u Beogradu, Boru, Zaječaru, Negotinu, Nišu i Vršcu, gde je u isto vreme bio i trener. Penzionisan je kao šef računovodstva gradilišta Hidroelektrane Đerdap. Umro 1983. godine u Beloj Crkvi.
- Dragoslav Mihajlović Vampir
Polufinalna utakmica na svetskom prvenstvu protiv Urugvaja bila poslednji meč koji je Dragoslav Mihajlović odigrao u dresu reprezentacije. Ovaj izvanredni odbrambeni igrač bio je prinuđen da se oprosti od fudbala nakon preloma noge 23. novembra 1930. na utakmici protiv Slavije u Pragu. Imao je samo 24 godine.
Još dok je igrao fudbal, Vampir je radio kao policijski službenik. Na toj dužnosti je ostao sve do 1944. godine kada je napustio zemlju i nikada se nije vratio. Emigrirao je u Australiju i tamo se bavio trenerskim poslom. Umro je 1978. godine.
- Ivan Ivica Bek
Ivica Bek bio je jedan od prvih fudbalera sa ovih prostora koji su otišli da sreću oprobaju u inostranstvu. Dok je igrao za francuski Set bio je najplaćeniji fudbaler u toj državi.
Na poslednjoj utakmici za reprezentaciju Jugoslavije, protiv Poljske 1931. godine Bek je postigao dva pogotka. Posle toga, uzeo je francusko državljanstvo i igrao pet utakmica za reprezentaciju te države. Tokom Drugog svetskog rata bio je komandant jednog odreda francuskog pokreta otpora. Posle rata je trenurao nekoliko fudbalskih klubova, ali nije imao mnogo uspeha.
Iako je kroz njegove ruke prošlo mnogo novca, pred kraj života Bek nije živeo u luksuzu. Tokom jednog perioda bio je vlasnik male kafane, a potom je radio i kao doker. Svakodnevno je na biciklu raznosio ribu od brodova do prodavnica. Preminuo je na ulici od srčanog udara 2. juna 1963. godine.
- Ljubiša Stefanović Leo
Poslednji meč u dresu sa državnim grbom Ljubiša Stefanović Leo odigrao je neposredno posle Svetskog prvenstva – 3. avgusta 1930. protiv Argentine u Buenos Ajresu.
Sreću je potražio van domovine. Jedno vreme je igrao zajedno sa Bekom za francuski Set. Morao je pre vremena da završi karijeru zbog teže povrede kolena.
Tokom rata bio je mobilisan i borio se u sastavu francuskih jedinica, a posle rata, već kao francuski državljanin, radio je kao trener sa juniorima. Od 1975. živeo je kao penzioner sa malim prihodima u Nici, a radio je i kao čuvar parkinga za automobile. Umro je sa 68 godina 1978. godine u potpunoj nemaštini.
Branislav Bane Sekulić
Branislav Bane Sekulić je još 1926. godine napustio Jugoslaviju i postigao veliki uspeh u Francuskoj i Švajcarskoj. Ipak, ovo ga nije sprečavalo da igra za reprezentaciju Jugoslavije. Posle Montevidea, poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao je 13. decembra 1936. protiv Francuske u Parizu.
Posle svega, Bane se vratio u Jugoslaviju. Tokom Drugog svetskog rata bio je u zarobljeništvu, a posle rata se istakao kao odličan trener i pedagog. Godine 1957. ponovo je otišao iz zemlje i trenurao je reprezentaciju Švajcarske od 1958. do 1960. godine. Umro je u Bernu 1968. godine posle duge bolesti.
- Teofilo Spasojević
Teofilo Spasojević nijednom nije zaigrao u Montevideu. Ipak, na povratku u domovinu, igrao je prijateljski meč sa Agrentinom u Buenos Ajresu. To je bio ujedno i njegov poslednji nastup za reprezentaciju.
Posle urugvajske avanture Teofilo Spasojević se vratio svojoj ‘pravoj’ karijeri – postao je pravnik.
Fudbal je počeo da igra u podmlatku beogradske Jugoslavije. Prvotimac je postao 1925. i do 1931. je za nju odigrao 110 zvaničnih utakmica.
Dvaput je oblačio dres gradske selekcije Beograda, a isti broj nastupa je zabeležio i u dresu reprezentacije Jugoslavije. Debitovao je 6. maja 1928. protiv Rumunije (3-1) u Beogradu, na utakmici odigranoj za Kup prijateljskih zemalja. Preminuo je u 61. godini.
- Aleksandar Tirnanić Tirke
Čuveni Tirke je proveo celu profesionalnu karijeru u klubu BSK. Osvojio je pet titula u prvenstvu Jugoslavije. Bio je jedan od najpopularnijih sportista u zemlji i podržao je akciju nekih sportista da se bojkotuju Olimpijske igre 1936. u Hitlerovom Berlinu. Poslednju utakmicu u dresu nacionalnog tima odigrao je 31. marta 1940. protiv Rumunije.
Rođen 15. jula 1910. godine u Krnjevu (opština Velika Plana), Tirnanić je još uvek bio u povoju kada se njegova radnička porodica preselila u Beograd. Nije ni upamtio oca, metalskog fabričkog radnika, koji je poginuo 1914, kao vojnik Vojske Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu.
Odgajan od strane samohrane majke, koja je preminula 1944. godine u bombardovanju Beograda, mladi Tirke je ubrzo razvio ljubav prema fudbalu, koji je vežbao na terenima oko Bare Venecije na desnoj obali Save. Tu ga je uočio trener Radenko Mitrović koji ga je doveo u podmladak tima SK Jugoslavija. Međutim, Tirnanić je ubrzo odlučio da pređe u rivalski FK Beogradski Sport Klub (BSK), gde se vremenom razvio u impozantno desno krilo. Shvativši svoj talenat, ubrzo je napustio školu i potpuno se posvetio fudbalu.
Posle rata i igračke karijere, oprobao se i u trenerskoj. Bio je selektor Jugoslavije i trenirao je tim na dva Svetska prvenstva, 1954. i 1958. godine.
- Blagoje Marjanović Moša
Druga polovina “ubitačnog dvojca” Jugoslavije, Blagoje Marjanović Moša postao je, zajedno sa Tirketom, posle prvenstva u Urugvaju, prvi profesionalni fudbaler na ovim prostorima što znači da je za svoju igru primao platu. Poslednji meč u dresu sa državnim grbom odigrao je 3. aprila 1938. protiv Poljske u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo.
Kao dečak je počeo da igra fudbal u trećem timu podmlatka Jugoslavije. Najveći lovac na talente tog vremena, Radenko Mitrović je uočio „Mošu“ i odveo ga u BSK. Ostalo je zabeleženo Mošino svedočanstvo o njegovom prvom susretu sa loptom:
- U mome detinjstvu koje sam proveo u Beogradu, u opštini Palilula, gde sam rođen, u prvo vreme znali smo za klikere i klis. To su bile naše igre. I u tim igrama bio sam najbolji. Neko nas je jednom odveo da vidimo kako u porti kod Svetosavske crkve (kod današnjeg Hrama Svetog Save) deca jure za nekom naduvanom kožom. Ta igračka se zvala lopta - govorio je jednom priliko Moša i dodao:
-Uzbuđeni i radoznali, moj brat Nikola, nekoliko dečaka iz kraja i ja pošli smo da vidimo to čudo. I lopta nas je opčinila. Živa, neukrotiva, čudno je odskakala, letela kroz vazduh... To nam se dopalo. Odmah smo odlučili da skupimo pare i kupimo loptu. Lutali smo gradom i u Balkanskoj ulici našli radnju koja je u to vreme prodavala kožne lopte. Nisam ni slutio da će baš ta lopta odrediti moju sudbinu. Tačnije, fudbal je moj život! Od tih dečačkih dana do danas on je za mene sedište svega.
Igrao je na poziciji centarfora i desne polutke i sa Aleksandrom Tirnanićem je sačinjavao čuvenu desnu stranu reprezentacije i BSK. Za reprezentaciju je debitovao 28. juna 1926. na prijateljskoj utakmici protiv Čehoslovačke (2—6), u Zagrebu. Prvi put se u listu strelaca upisao 15. maja 1927. protiv Bugarske, u Sofiji kada je u poslednjih pet minuta postigao jedina dva gola na meču.
Za vreme rata je bio u zarobljeništvu u Nemačkoj. Posle 1945. radio je kao trener BSK-a, trenirao je italijanske klubove Torino i Kataniju, a zatim i Pobedu iz Prilepa. Godine 1961. preživeo je težak moždani udar sa čijim se posledicama borio punih 20 godina, sve do 1984. kada je umro.
Stil / Istorijski zabavnik / Wikipedia
