Više od četvrt veka Francuskinja Blanš Monije (1849 – 1913) živela je u zarobljeništvu, u užasnim uslovima i potpuno odsečena od sveta i bez bilo kakvog kontakta sa ljudima. Koji je teški greh, pitate se, ova devojka počinila? Odgovor je više nego tužan: volela je pogrešnog čoveka. A da stvar bude gora, njen tamničar je bila njena rođena majka!
Blanšin život je počeo kao bajka. Odrasla je u jednoj od najuglednijih aristokratskih porodica u francuskom gradu Poatjeu. Kao devojčica, bila je miljenica svog oca Emila Monijea, dobroćudnog čoveka plemenitog porekla koji je radio kao kustos u muzeju. U pubertetu se transformisala u lepoticu za kojoj su se okretale glave: bukvalno je štapom morala da tera udvarače.
Bezbrižni dani trajali su do trenutka kada je teška bolest prikovala Emila za krevet. Nakon što je umro, devojčica je bila neutešna – ostavljena je da živi sa svojom majkom Luizom, strogom, konzervativnom i pohlepnom ženom koja nikada nije pokazivala svoju nežnost, i starijim bratom Marselom, koji je, izgleda, nasledio majčin temperament.
Dašak nade obasjao je njenu sumornu svakodnevicu kada je upoznala privlačnog starijeg muškarca, advokata. Nakon nekoliko meseci viđanja, zaprosio ju je, a zaljubljena Blanš je rado pristala. Problem je nastao kada je svoju odluku saopštila majci. „Ne dolazi u obzir" odgovorila je žena kojoj je stalo do sreće svoje jedine ćerke koliko i do prošlogodišnjeg snega! Razlozi za Luzino protivljenje braku? Mislila je da je mladoženja prestar i nedovoljno bogat da uđe u njihovu porodicu!
Iako plašljiva po prirodi, Blanš se žestoko suprotstavila svojoj majci. Kada je shvatila da, kao i obično, neće moći da nametne svoju volju ćerki, smislila je monstruozan plan. Nesrećnu devojku je uz pomoć sina zatvorila na tavan, da bi narednih meseci ona i njen sin glumili da oplakuju Blanšin misteriozni nestanak. Tamo, u prljavoj sobici u koju nije prodirala sunčeva svetlost, Blanš će provesti naredna četvrt veka! Niko od njenih prijatelja nije znao gde je, pa čak ni da je živa, a čovek za koga je želela da se uda iznenada je umro od srčanog udara 1885. – njegovo srce toliko je patilo da nije moglo da podnese bol zbog gubitka voljene.
Godine 1901. pariski javni tužilac primio je anonimno pismo. Pošiljalac, čiji identitet nikada nije otkriven, obavestio ga je da istaknuti član društva, madam Monije, drži jadnu Blanš u nehumanim uslovima na tavanu. Iako je smatrao da je to bila neugodna kleveta jer svi su voleli i poštovali Monijere, ipak je poslao policiju na adresu 21 Rue de la Visitation ali nakon što su odbili da ih puste u kuću, nasilno su razvalili vrata.
A kada su otvorili vrata mračne tavanske sobe, zapljusnuo ih je nepodnošljiv smrad. Ono što su videli šokiralo je i one načvršće među njima: tamo, na prljavom krevetu punom insekata, fekalija i ostataka hrane, ležala je naga žena izobličenih crta lica i zamršene kose do članaka. Našli su Blanš Monije... Ili šta je od nje ostalo.
Rukama tankim kao u kostura, pošto su je tamničari hranili samo buđavim otpatcima, i to ne svaki dan, imala je samo dvadeset pet kilograma kada su je pronašli, pokušavala je da sakrije gole grudi. Bila je bleda kao vosak, i nije mogla da otvori oči jer nije videla sunčevu svetlost poslednjih dvadeset pet godina!
Majka i sin su uhapšeni. Starica iz pakla, krojačica Blanšine jezive sudbine, umrla je u svojoj ćeliji samo petnaest dana nakon što je otkrivena njena sramna tajna: srce joj je prestalo kucati kada je videla besnu rulju kako se okuplja oko njene tamnice. Marsel Monije se izvukao bez zatvorske kazne: krivicu za Blanšin pritvor u potpunosti je svalio na majku i, prema tadašnjem zakonu, nije mogao da bude osuđen za nepomaganje.
Nesrećna devojka, koja je u decenijama odvojenosti od ljudi izgubila razum i dar govora, smeštena je u sanatorijum. U toj nesrećnoj psihijatrijskoj ustanovi provela je dvanaest godina. Umrla je jedne prohladne oktobarske večeri 1013. godine, sama i zaboravljena od sveta. Francuska javnost, koja je u prvi mah bila dirnuta njenom strašnom sudbinom, do tog trenutka se nije ni sećala njenog imena.
Ali ko je mogao biti autor anonimnog pisma? Poznavaoci slučaja spekulišu da ga je poslao Marsel Monije. Međutim, nije to učinio iz saosećanja prema sestri, već iz straha za sopstvenu zadnjicu. Prema najrasprostranjenijoj teoriji, shvatio je da će njegova mama uskoro umreti, a nije želeo da se kod njega nađe Blanš i da ga, ne daj Bože, okrive za njeno zatvaranje.
Stil / pojvest.hr
NE PROPUSTITE
Bonus video:
