Reči o poruke patrijarha Pavla se pamte i prenose sa generacije na generaciju, a njegove mudre misli uticale su na um mnogih ljudi. Sve što je mislio i govorio, pokazivao je na delu, a ima je vrlo jasan stav o postu i svetoij tajni Pričešća.
Njegov osvrt na ovu veoma važnu temu prenosimo vam u celosti:
"Šta za duhovni život hrišćanina znači sv. Pričešće jasno je iz te reči samoga Gospoda: "Ja sam živi Hleb koji je sišao s neba. Ko jede od ovoga Hleba živeće večno... Ako ne jedete tela Sina čovečijeg i ne pijete krvi njegove, života nećete imati u sebi. Ko jede Telo moje i pije Krv moju ima život večni i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer je moje Telo pravo jelo i Krv moja pravo piće."
Iz potpune vere u ove reči Gospodnje, prvi su hrišćani žurili sv. Pričešću ne po nekom naređenju, nego neposredno iz osećanja da bez Njega ne mogu duhovno živeti, upravo onako kao što čovek ne diše po naređenju, nego spontano, osećajući da se bez vazduha guši i da umire.
Odlazili su svagda nedeljom i praznikom na svetu Liturgiju i na đakonov poziv "sa strahom Božjim i verom pristupite!" svi su u redu, prilazili i pričešćivali se.
Oni su pritom potpuno osećali da pristupaju najdubljoj tajni naše vere i najvećem daru Božijeg milosrđa, pa su se trudili da Svesvetnom i Prečistom Bogu, u svetom Pričešću, prilaze u čistoti i svetosti srca i duše.
Zvali su se "sveti" i zaista su bili sveti; čuvali su se od svakog greha, jer su znali da "ko čini greh, rob je grehu", da greh okreće čoveka na pravac koji vodi suprotno od Boga, prlja dušu i čini je nesposobnom za sveto Pričešće.
Onaj ko bi ipak pao u greh, odmah se dizao, ispovešću čistio dušu od njega da ne bi u nečistoti primio sveto Pričešće: "Jer, koji nedostojno jede i pije ( Hleb i Čašu Gospodnju ) sud sebi jede i pije, ne razlikujući Tela i Krvi Gospodnje."
U isto vreme, hrišćani su sveto držali i ustanovu posta, znajući da je post božanska ustanova, jer je još u Starom Zavetu Bog naredio post kao "naredbu večnu".
U Novom Zavetu je sam Gospod Isus Hristos postio i rekao da će Njegovi učenici postiti. Postili su Apostoli i svi Sveti... Post su držali u određeno vreme radi potrebe posta, a pričešćivali se radi potrebe pričešća stalno, kako za vreme posta tako i za vreme mrsa; u postu se postilo i pričešćivalo, u mrsu se mrsilo i pričešćivalo, onako kao što danas čine sveštenici.
Prvobitno nije bilo neke posebne pripreme za Pričešće, niti je post smatran za jedno od sredstava za njega. Za pričešće se pripremalo celokupnim životom, držanjem svih Božjih zapovesti i čuvanjem od svakog greha.
Tako su postupali i sveštenici i vernici u hrišćanskoj Crkvi za čitavo vreme progona, za prvih 300 godina, dok su u nju stupali samo oni koji su iz čvrste vere u Carstvo nebesno bili spremni na sve teškoće da bi ga zadobili. Moralni život hrišćana tada je bio na velikoj visini. No, kada je došla sloboda, pod carem Konstantinom, 313. godine, Crkvi su počeli prilaziti i oni koji u njoj nisu tražili i našli "blago skriveno u polju" i koji nisu bili spremni da sve dadu da bi kupili to polje...
Stoga se nivo moralnog života hrišćana u mnogome snižava. Svetom pričešću mnogi pristupaju i tada redovno, ali bez ozbiljnog staranja da za Njega budu što dostojniji. Drugi, pak, počinju svoj redovan prilazak sv. Čaši da odlažu, sa izgovorom da žele da se što bolje pripreme.
Ali borbu za očišćenje svoje duše nisu vodili stalno, nego povremeno, samo nekoliko dana pre Pričešća. No, i to im je padalo teško, pa su sve češće odlagali pripremu i samo pričešćivanje, dok nisu spali na to da se pričešćuju samo četiri puta godišnje ili još ređe.
Zbog onih prvih, Crkva je, po rečima sv. Jovana Zlatousta, i ustanovila 40 - dnevni post pred Božić i Vaskrs: Primetivši štetu koja dolazi od nemarnog postupanja, Oci odrediše 40 dana... da bi smo svi mi, očistivši pažljivo u ove dane molitvama, milostinjom, postom, svenoćnim bdenjem, suzama, tako pristupili sv. Pričešću čiste savesti, koliko je to moguće."
One druge pak, sveti otac pominje da se moraju truditi ne samo pred pričešće nego da im valja da mogu stalno živeti tako da mu čiste svesti mogu redovno pristupiti. Na pitanje kojima treba dati za pravo, onima koji se često pričešćuju ili onima koji to retko čine, on odgovar: "Ni jednim ni drugim nego onima koji to rade čistim srcem i besprekornim životom. Takvi neka pristaju svagda. A koji nisu takvi - nijedanput. Zato što oni na sebe navlače sud, osudu, kaznu i muke."
No od svih sredstava čišćenja duše za ovaj najprisniji susret i za sjedinjenje sa Gospodom, o primanju Njegovog Tela i Krvi, u svesti našeg naroda došlo se dotle da se u telesnom postu vidi sve i sva.
Mnogi od sveštenika postaviće pred Pričešće vernom samo jedno pitanje: „Jesi li postio?" i , kad čuju potvrdan odgovor, reći će: "Pristupi!" Kao da je to jedino važno, a sve drugo nebitno, i to - da li ovaj zna čemu pristupa i zašto, i to - zna li Simbol vere i osnovne molitve, i da su mu usta i jezik čisti od laži, psovki i ružnih reči, i da možda nisu bludnici; a ako je u pitanju žena, da nije možda sujeverna, da ne ide vračarama i gatarama, da ne nosi nikakve amajlije, ili da možda ne vrši pobačaj...
A o interesovanju sveštenika za redovnu molitvu, čitanje sv. Pisma i ogomislije onoga ko želi da se pričesti, i da ne govorimo.
Protiv ovakvog mehaničkog pristupa sv. Pričešću, u pravoslavnom svetu sveštenici - pastiri intezivno nastoje na tome da se verni što češće, po mogućstvu na svakoj Liturgiji pričešćuju, spremajući se za to stalnim bdenjem nad svojom dušom.
Poznajući dobro duhovno stanje svakog pojedinačnog člana svoje pastve, jednima savetuju da se pričešćuju više puta u toku posta, drugima da to čine i u vreme mrsa, pri čemu nekima da poste dva - tri dana nekima sedam dana, a nekima da se pričešćuju stalno i bez posta...
Neosporno je da i shvatanje naših vernih treba uzdizati u pravcu redovnog pristupanja sv. Tajni Pričešća, ali pod uslovom da stalno bdiju nad čistotom svoje duše, nad držanjem duhovnog posta, čuvanjem srca, očiju, ušiju, i sviju čula od svega grešnog, a ne samo držanjem telesnog posta i to samo nedelju dana pred Pričešće. Znači, treba se sačuvati svake krajnosti i jednostranosti", zaključio je svojevremeno patrijar, a njegove reči preneo je portal rastko.rs.
Kako se pravilo priprema čovek za sveti čin pričešća?
Kad god je vernik u pirlici da primi telo i krv Gospoda Isusa Hrista, treba da se pred tim pokloni kao pred najsvetijom tajnom, nastojeći da za to vreme misao i osećanja posveti isključivo Bogu i njegovoj ljubavi prema čoveku.
Pričešće se u pravoslavnoj veri smatra za najlepši dar koji vernici mogu da dobiju od samog Boga. Veruje se da ovim postupkom čistimo dušu i telo, tako što dušu za pričešće pripremamo molitvom i dobrim delima, a telo postom.
Veče pred pričešće vernici odlaze na večernje bogosluženje i od ponoći ništa ne jedu i ne piju dok se ujutru ne pričeste. Smatra se da je neophodno pre pričešća obaviti ispovest kako bismo se naglas prisetili naših loših dela, izbacili iz duše negativne elemente i čistog srca pristupili svetoj tajni pričešća. Takođe, pre pričešće se čita molitva.
Pričešće ili evharistija je najvažnija sveta tajna u hrišćanstvu, a smatra se da je ustanovio sam Isus Hrist na Tajnoj večeri. Vernici se pričešćuju tako što uzimaju hleb i vino (simboli za krv i telo Hristovo).
Nakon što ste se pričestili treba pročitati molitvu posle pričešća, ali i čuvati se od loših dela i ne ponavljati greške za koje ste se pre pričešća pokajali.
Prema pravoslavnoj veri pričešće se smatra važnim za spasenje duše, odnosno za borbu protiv negativne energije.
Ima slučajeva kada se obavezne pripreme za Pričešće mogu izostaviti. To se odnosi na teške bolesnike, koji su bolešću privezani za postelju, ili im je bolest takvog karaktera da zahteva brzo Pričešće, kako bi se bolesnik pre smrti sjedinio sa Bogom. To Pričešće se obično obavlja u samom domu. Sveštenik donosi svete darove u dom bolesnika, prethodno ga ispovedi, pa ga pričesti.
