Gostujući u emisiji na Happy televiziji, četiri monaha ispričala su kako su se osećali kada su se zamonašili i zašto su to uradili:
"Ja sam bio relativno stariji kada sam pristupio monaškom životu. Imao sam 55 godina i ja sam svoj život ostavio s one strane manastira Tumane, kada je umro Zoran i rodio se Zosim.
Živeo sam u Aranđelovcu i bilo mi je prirodno da pristupim monaškom životu", ispričao je monah Zosim.
"Ja sam imao 26 godina kada sam odlučio da se zamonašim. Što se tiče monaškog priziva - tu nema pravila. Ja sam svakako imao sreće da u tom početnom periodu pobožnosti upoznam našeg igumana koji je svojom harizmom i neobičnom pojavom učinio da shvatim da je moguće da budem monah. To je mnogo prizemniji način bivstvovanja nego što se inače čini.
Ja sam završio srednju drvnoprerađivačku školu, posle sam upisao smer za dizajn, a kada se umešao Božiji prst u moj život, osećaj za umetnost je ostao, ali oplemenjen.
Uvek sam se razlikovao od ostale dece, ali u srednjoj školi nisam bio pobožan. Čak mislim da sam bio ateista, a vera je došla kasnije, nakon fakulteta. Primilo se, iako nikada nisam sanjao da ću biti monah, jer sam mislio da nisam dostojan da budem to što jesam - ali to nosim sa radošću. Uvek sam mislio da je to velika sreća koja ne može meni da se desi," ispričao je monah Teofil.
Šta kažu mama i tata kada im sin ode u monahe?
"Ni jedan od roditelja neće svoje dete sa trubačima u manastir. Jer to je ljudima nepoznat život. Kod roditelja izgled monaha, dovodi do zaključka da se čovek razočarao u život i otišao u manastri. Moj brat blizanac je moju želju da se zamonašim podržavao od samog početka. Imao sam osam godina kada sam krenuo u crkvu.
Imao sam 12 godina kada se javila moja velika ljubav prema manastiru i monaškom životu.
Za mene je monaški život najveća radost. Ja se nisam razočarao u život pa otišao u manastir. Ima perioda kada se blagodat povuče, a onda treba vreme da je zaradimo od Boga. Inače, stalno je to izraz velike sreće i ljubavi. I to je jače od mene," kaže otac Mihailo.
"Imao sam 22 godine kada sam postao iskušenik. Postoji izreka da se u manastir donosi ili mladost ili zlato. Svi mi u manastiru imamo taj priziv koji se javlja i povlači, sve dok ne dođe čvrsta odluka. U manastiru učimo da donesemo odluku šta hoćemo i kako hoćemo.
Tog leta kada sam prvi put došao u manastir Tumane, tih mesec dana sam se lomio da li da ostanem ili ne.
Tada sam odlučio, otišao sam kući i završio sve što je trebalo. Hteo sam da dam neke ispite i rekao sam sebi "Ako dam sve te ispite, idem u manastir." Taj period kada sam bio kod kuće, strašno sam se lomio kako da kažem roditeljima. Onda sam odlučio da im ništa ne kažem, da me ne bi odricali od te ideje. Na kraju čovek odluku donosi jednom u životu i ta odluka mora biti lična, " ispričao je monah Jakov.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
