Liana La Borde je bivša sudska zapisničarka a danas urednica ženskog časopisa. Ova hrabra žena je podelila svoje traumatično iskustvo silovanja koje je doživela sa 26 godina i to kako je naučila da se nosi sa tim.
Tokom svoje karijere susretala sam se sa mnogim silovateljima jer je takva bila i priroda mog posla obzirom da sam radila kao sudski zapisničar. Posmatrala sam mnoge serijske ubice na suđenjima okružene sudskim stražarima. Mučne stvari o kojima su ti ljudi govorili umele su da me smrznu ali morala sam da radim svoj posao. Htela sam da dokažem da su ti predatori uprkos tome što su bili sposobni za takvo zlo zapravo bili kukavice nakon hapšenja.
Zbog čega se onda nisam mogla suočiti sa njim? Zašto je ispred mene bio postavljen ekran tokom tog suđenja za silovanje koje se održalo u avgustu 2011. da me zaštiti od čoveka na optuženičkoj klupi? Jer sam se plašila.
Stvari su se preokrenule, ovog puta je čudovište koje je mene učinilo žrtvom sedelo tamo. Od novinarke me pretvorio u žrtvu koja plačući u prostoru za svedoke govori o tome što se dogodilo. I mrzela sam ga zbog toga.
Tinejdžerske godine provela sam proždirući knjige o realnim zločinima, pre nego što je iko i čuo za podcast. Tako sam se 2007. godine, nakon proučavanja prava i kriminologije i prakse gradskoj rubrici, preselila u London, kako bih pisala priče o stvarnom životu za ženske časopise. Ubrzo sam pisala i vesti sa suda, uglavnom pokrivajući suđenja za silovanje i ubistva.
Gledanje optuženih na optuženičkoj klupi i slušanje kako pričaju o tome šta su radili nije me prestravilo. Zapravo, baš naprotiv, postala sam neustrašiva, svedočeći o tome na kakve su se jadnike sveli kad bi njihove tajne bile otkrivene. Zato kad sam 2010. godine izašla iz prijateljeve kuće u Hackneyu, sa svojih 26 godina, nisam ni pomislila da bi čovek koji razgovara sa mnom na autobuskoj stanici mogao biti silovatelj.
Rekao je da je umetnik koji se bavi muzikom i činilo se da je istinski zabrinut za moju sigurnost. Trebalo bi mi nekoliko noćnih autobusa da dođem do svoje iznajmljene sobe u Battersea parku, pa sam otišla s njim do njegovog stana u blizini dok ponovo ne krenu autobuske linije.
Slušali smo njegove najnovije snimke kad je pružio ruke prema meni. Kad sam više puta rekla ne, počeo je nasrtati snažnije. Nikad nisam ni pomislila da mogu osetiti takav strah. Teror koji mi se stezao oko srca, sve dok me na kraju nije privezao za krevet i počeo se boriti s mojim nogama.
Prolazeći kroz sva ta suđenja, razmišljala sam što bih učinila da se nađem u sličnoj situaciji. Pokušavala sam da ga urazumim dok sam se borila protiv njega, rekla sam mu da će ići u zatvor. Ni u jednom od scenarija koje sam zamišljala nije bilo predviđeno da odustanem od borbe, ali na kraju ipak jesam. Bio je prejak i pretežak. I mogla sam videti čisto zlo u njegovim crnim očima.
Odlučio je da će se to dogoditi i zaključila sam da će biti brže prestanem da se opirem. 'Sad me siluješ', rekla sam mu, pre nego što sam okrenula glavu u stranu i pomirila se. Kasnije sam mu rekla da moram na WC, pa sam odvezala noge i pobegla. Sandale su me žuljale dok sam plakala hodajući kroz ulice Istočnog Londona, do prijateljevog stana, gdje smo pozvali policiju.
Nakon što sam gledala kako sve te hrabre žene svedoče protiv svojih silovatelja, morala sam pokazati istu hrabrost. No, sledećih 48 sati bilo je gotovo jednako strašno kao i samo silovanje. Pitanja, neugodno uzimanje uzoraka, prodorni pogledi, ispitivanje. Kad sam završila sa davanjem izjave, on je već stajao sa lisicama sa druge strane. I njegov i moj život su se nepovratno promenili. Uzela sam odmor ali sam ubrzo morala da se vratim na posao jer računi se neće sami plaćati...vratila sam se na posao ali izbegavajući suđenja za seksualne zločine.
Nekako sam uspevala preživeti dane, ali noći su bile paklene. On je čekao suđenje sa slobode jer je platio kauciju. Moja mašta stvorila je čudovište sa više glava od ovog stranca koji se činio neizmerno prijateljski nastrojen pre nego što me silovao.
Nekada neustrašiva novinarka nije nestala, slomljena je. I svakodnevno sam u povratku kući stiskala ključeve među prstima spremna da se obranim. Noću bih se budila u hladnom znoju ili sanjala da sam prikovana za pod.
Prošla sam kroz psihološku podršku, beleške iz kojih će obrana kasnije tokom suđenja pokušati da dokaže da se moje mentalno zdravlje može iskoristiti protiv mene.
Trauma žrtava s kojima sam razgovarala bila je raznolika. Nekima su trebali lekovi, drugi su se bacili na posao, zanemarili porodicu ili koristili alkohol kako bi uklonili užase iz svojih glava i sećanja. Probala sam po malo sve od navedenog ali ništa nije moglo da potisne traumatična sećanja.
Tokom suđenja pred sudom Snaresbrook Crown deset meseci kasnije, svedočila sam iza ekrana, previše strahujući od pogleda na lice iz mojih noćnih mora. Bilo je to 'žvakanje' detalja koje sam stoput preživela i bitka sa braniocem. Nisam ostala da čujem reči obrane, ali me je moj policajac informisao. Napadač je rekao da je te večeri izašao u potrazi za seksom i da sam mu u početku govorila 'ne', ali da sam se onda predomislila. Zvučalo je kao da je među nama sve bilo sporazmno a nije.
No, iz mog iskustva i poznavanja zakona o pristanku na seks, njegova obrana, zapravo nije bila obrana. Možda je zato poroti trebalo jedva sat vremena da ga proglasi krivim za silovanje, nakon čega je bio u zatvoru 55 meseci.
Posle svega, preselila sam se sa roditeljima u Cornwall. Svima sam rekla da nestajem kako bih napisala roman, ali zapravo sam bežala, iako jesam pisala memoare koji su mi pomogli da procesuiram ono što mi se dogodilo.
Zaključila sam da to ne sme prekinuti moju karijeru. Vratila sam se u London i tokom 2012. počela raditi za ženski časopis. Upoznala sam svog supruga Paula, za kojeg sam se udala 2016. godine. No, strah se vraćao kad god bi Paul, (inženjer za telekomunikacije), radio noćnu smenu, a ja bila sama. Noćne more koje su me budile pre nego što bi se javila panika da će me moj silovatelj tražiti i pronaći. Već je pušten na slobodu.
Do zatvaranja tokom pandemije Covida 2020. godine umorila sam se od straha. Sad sam već imala sina, koji zahtevao da ja njega branim od čudovišta noću, a ne da se smrzavam od straha ispod svog pokrivača. No jedne noći sam guglala, upisavši ime koje nikad neću zaboraviti i pronašla sam svog napadača. Brzo sam napisala i poslala poruku pre nego se predomislim: 'Ne bojim te se više“.
Do jutra je odgovorio. Nešto u stilu: ‘Bilo je teško, ali i ja sam nastavio dalje'. Brzo sam ga izbrisala iz memorije, no nešto se promenilo u meni. Nestao je strah koji me je proganjao. U toj nepromišljenoj razmeni poruka ponovno sam ga pretvorila u čoveka, kao da sam pogledala ispod kreveta i shvatila da čudovište kojeg se uporno bojim više ne postoji.
Zvuči jednostavno, ali provela sam deceniju boreći se sa strahom do tog trenutka. Iz moje nove perspektive, bio je poput svih onih nasilnika kukavica koje sam viđala na sudu. Čak je i dalje pokušavao uspeti u muzičkoj karijer, i u tome je bilo nešto patetično.
Mesecima kasnije palo mi je na pamet da se nije ni izvinio za to što je učinio u svojoj poruci i to me je iznerviralo. Ali, nakon što sam odlučila da se više neću baviti time, bes je nestao. Ne sumnjam u to da je prošao kroz teško razdoblje, kao što je napisao. Uostalom, bio je u zatvoru i bio je registrovanii seksualni prestupnik, no ni jedan deo mene nije se sažalio nad njim.
Pomislila sam da sam ga ja tamo smestila i to mi je dalo nadu da je to dovoljno da ga odvratim od toga da više ikada povredi nekog drugog. Odlukom da mu oprostim i prestanem da ga se plašim, rešila sam se svake vlasti koju je imao nada mnom.
Pomirila sam se s time da sam žrtva silovanja, jer mi je iskustvo pružilo alate za izgradnju divnog života koji imam sada, sa Paulom (33), i mojom decom, Loganom (5) i Izzy (1).
Danas sam urednica ozbiljnih tema za ženske časopise. Uranjanje u traumu ljudi može biti neodoljivo, a silovane žene svakako zaslužuju da budu saslušane i privilegija je ispričati svoju priču. Da to nekako uravnotežim, napisala sam roman u kojem nastojim pokazati da život, iako ponekad može biti težak, može imati i srećan završetak. Ja konačno živim svoj, prenosi 24sata.hr
