Dejvid Glešin (78) po sopstvenom izboru već 25 godina ostao na zabačenom ostrvu u severnoj Australiji.
Pre nego što se Glešin preselio na ovo ostrvo, bio je uspešan preduzetnik koji je posedovao oko 30 miliona dolara na papiru. Kaže da je imao dve jahte, da je posedovao više imanja na obali i da se družio sa titanima australijske trgovine.
Danas dugo živi sam, retko se vraća na kopno. Nosi belu bradu sa morem i hrani ostrige bos i bez košulje.
Pitanje koje muči mnoge ljude: Šta je nateralo nekadašnjeg multimilionera da zameni luksuz i udobnost za život na pustom ostrvu?
Od bogatstva i jahti do prosjačkog štapa
Pre četrdeset godina, Dejvid Glešin je živeo život na vrhuncu uspešne poslovne karijere. Ova priča započinje u Sidneju, Australiji, gde je Dejvid odrastao kao sin advokata i dijetetičara. Njegovo detinjstvo je bilo idilično, uživao je u blizini luke i osećao se srećno okružen porodicom.
Nakon sticanja diplome iz oblasti trgovine i menadžmenta, Dejvid je odlučio da gradi karijeru u duvanskoj industriji. Međutim, vremenom je osetio da želi nešto više od korporativnog sveta. Sanjao je o tome da ostvari svoje poslovne ideje i napravi nešto svoje.
Jednog dana, njegov prijatelj mu se obratio sa zanimljivom ponudom - pokazao mu je mapu na kojoj je navodno bila označena lokacija rudnika zlata u Papui Novoj Gvineji. Obećavajući bogatstvo koje bi se moglo ostvariti na tom mestu, Dejvid je uspeo da prikupi impresivan kapital od 2 miliona dolara i osnovao firmu za istraživanje rudarstva. Kasnije, ta firma je čak izlistala svoje akcije na australijskoj berzi, donoseći Dejvidu dodatni ugled i finansijski uspeh.
Tokom spekulativnog ekonomskoj preokreta 1980-ih, vrednost akcija u njegovoj kompaniji je znatno porasla - cena po akciji skočila je sa 25 centi na čak 1,40 dolara. Dejvid Glešin je na papiru postao milioner.
Dejvid je na papiru postao milioner
Prema tradicionalnim standardima, njegov život je bio poput bajke. Bio je srećno oženjen, imao je dve divne ćerke, posedovao je više luksuznih nekretnina na plaži u Sidneju, imao svoje jahte i redovno je odlazio na skijanje u prestižna američka odmarališta.
Međutim, kako to obično biva, prelepi trenuci nisu trajali zauvek.
U ponedeljak, 19. oktobra 1987. godine, svet finansija se suočio sa dramatičnim trenutkom koji će ostati urezan u sećanju mnogih ljudi tada kao "Crni ponedeljak".
Na Volstritu, epicentru svetskih finansija, dogodio se strmoglavi pad vrednosti akcija, koji je u roku od samo 24 sata doveo do gubitka više od 500 milijardi dolara kapitala. Ova katastrofa označila je jedan od najcrnjih trenutaka u istoriji svetske berze.
Sledećeg dana, Australija je osetila potrese ovog globalnog kolapsa, dok je njen tržišni indeks sledio Volstrit u sunovrat. U naredna dva dana, mnoge akcije na australijskom tržištu pale su za zastrašujućih 40%, izazivajući šok i paniku među investitorima.
U ovom vrtlogu finansijske krize, Dejvid, koji je do tada bio poznat kao uspešan poslovni lider, suočio se sa dramatičnim i teškim trenucima. Gotovo cela njegova neto vrednost je bila povezana sa akcijama, kao predsednik, osećao je veliku odgovornost prema svojim investitorima. Međutim, njegove visokorizične investicije, posebno u rudarskom sektoru, trpele su teške gubitke.
Bio je svedok kako vrednost njegovog fonda brzo pada u realnom vremenu, sa 1,40 dolara na samo 0,28 dolara, da bi na kraju stigla do samo 0,02 dolara.
Njegova finansijska situacija postajala je sve očajnija, a Glešin je morao da uzima sve veće kredite kako bi održao svoj posed i pokušao da sačuva svoj finansijski integritet. Kako bi opisao svoj očaj, koristio je slikovitu analogiju - stavljao je sve svoje čipse u jednu korpu i suštinski se osećao kao da peca s tuđim mamcem.
Banke su počele da ga pritiskaju, a do 1991. godine je izgubio svoj dom, ostavši bez krova nad glavom i novca, što ga je praktično pretvorilo u beskućnika.
Finansijska katastrofa nije samo uzdrmala njegovo bogatstvo, već je duboko uticala na njegov lični život. Njegov brak se raspao, a porodični odnosi su se poremetili, razveo se. Glesin je potonuo u alkoholizam, postao je razdražljiv i distanciran od svojih bližnjih.
Ovaj period njegovog života obeležava se kao "intenzivna previranja". Nekoliko godina je provodio spavajući na kaučima prijatelja dok je pokušavao da se finansijski oporavi posredovanjem u rudarskom sektoru.
Na kraju, Glešin se preselio kod vlasnika kozmetičkog salona po imenu Denik, pokušavajući da se vrati u normalan život. Međutim, brzo je shvatio da u dubini svoje duše čezne za nekom vrstom begstva od svega što ga je snašlo.
Ostrvo restauracije
Kao dete, Dejvid Glešin je odrastao i gradio ljubav prema moru i plažama. Svaki slobodan trenutak provodio je na obali, sakupljajući školjke, trčeći za rakovima i provodeći bezbrižne noći spavajući pod zvezdama u pesku.
Zato je kada mu je stari prijatelj, koji je postao agent za nekretnine, spomenuo udaljeno ostrvo koje se može iznajmiti, to je probudilo nešto duboko ukorenjeno u njegovoj duši. Ta ideja o izolovanom rajskom mestu na kojem bi ponovo osetio dodir prirode i mora, zvučala je kao san koji bi mogao postati stvarnost.
Ostrvo koje je bilo predmet razgovora nije bilo bilo koje ostrvo - bilo je to Nacionalni park ostrva Ma'alpiku, poznat i kao Ostrvo restauracije. Nalazilo se u blizini severnog vrha Kvinslenda, na udaljenosti od oko 2.000 milja od Sidneja. Do njega se nije moglo lako stići, moralo se putovati avionima sa dva propelera, preći 25 milja neravnih zemljanih puteva i zatim još 15 minuta putovanja brodom od kopna.
Glešin je prvi put posetio "Resto" 1993. godine, a prizor koji ga je dočekao bio je spektakularan i istovremeno nostalgičan. Beli pesak pod nogama, visoke palme koje blago šušte na povetarcu i vode tirkizne boje koje se stapaju sa horizontom. Međutim, ostrvo je takođe bilo u stanju zapuštenosti, prekriveno otpadom i napuštenim građevinama.
Ovo ostrvo nije uvek bilo nedostižno i nenaseljeno. Konzorcijum biznismena je 1979. godine kupio 30-godišnji zakup ostrva za 156 hiljada dolara. Međutim, 1989. godine, pregovarali su o produženju zakupa na 50 godina, u zamenu za povratak dve trećine ostrva domorodačkom narodu Kuuku Ia'u, koji je smatrao ostrvo svojom domovinom.
Sada su ovi biznismeni bili spremni da prodaju svoje udele na ostrvu za značajnu sumu od 1,2 miliona dolara. Glešin nije imao takvu gotovinu, ali posedovao je preduzetnički duh i sposobnost ubedljivosti. Uspeo je da ubedi nekoliko prijatelja investitora da ulože dovoljno novca kako bi iznajmili trećinu ostrva. Na kraju je postao vlasnik jedne od osam deonica na ostrvu, uz obavezu da zajedno sa svojim partnerima razvija zemljište.
Njegovi partneri su sanjali o izgradnji ekološkog odmarališta sa 60 kreveta za godišnji odmor Australaca. Međutim, domorodački narod Kuuku Ia'u i sam Glešin smatrali su ovu ideju neprihvatljivom i odbojnom.
Projekat je bio obustavljen zbog komplikacija u vezi sa vlasništvom nad zemljištem.
Nekoliko godina ostrvo je ostalo prazno i napušteno, kao izgubljeni raj. Tada, 1997. godne, Dejvid je spakovao mali kofer sa nekoliko košulja, kratkih šortseva, baterijsku lampu i osnovne potrepštine. Te doneo hrabru odluku, preselio se tamo, na ostrvo koje ga je očaralo.
Nikada se više nije vratio, jer je pronašao svoj mir i sreću na ovom udaljenom mestu gde je svakodnevni život bio jednostavan i blizak prirodi. Ostrvo restauracije postalo je za njega više od mesta - postalo je njegov dom.
Glašinov život na ostrvu
Kada se prvi put preselio na Resto, Glešin je imao 60 kilograma viška i borio se sa alkoholizmom. Danas, skoro osamdesetogodišnjak, tvrdi da je u najboljoj formi svog života.
Sa vodeno plavim očima, belom bradom, i kožom obasjanom suncem, on podseća na Deda Mraza na odmoru. Nikada nije bio ona tipična slika savremenog gradskog stanovnika, ali na Resto-u postao je majstor preživljavanja.
Uz pomoć prijatelja i povremenih posetilaca, izgradio je niz objekata, uključujući glavnu rezidenciju sa temeljima od kamenja, krovom od lima, drvenim sanducima za stolice i spavaćim sobama koje gledaju na more. Svaka stvar koju je napravio nosi pečat pažljivo izabrane lokalne izrade.
"Na ostrvu, čak i najmanja stvar ima svoju svrhu", kaže Glešin. "Ništa ne ide uzalud."
Glešin ne smatra da je u penziji, ima još mnogo toga da uradi na ostrvu. Očistio je obale koje su nekada bile pretrpane smećem i sada su uređene i čiste. Posadio je stotine stabala - palmi, pandana, casuarina - i sa ponosom ističe da redovno održava travnjake oko svog doma.
Uživa u nekoliko modernih pogodnosti:
Improvizovani tuš koristi vodu iz četiri rezervoara za skladištenje, a cevi se zagrevaju čipovima od bambusa.
Gasni zamrzivač napaja generator i čuva pokvarene namirnice.
Satelitska antena pruža telefonske usluge i internet, iako ovaj poslednji radi izuzetno sporo.
Mali čamac ga povremeno vraća u civilizaciju radi snabdevanja.
Na ostrvu postoji više od 30 izvora hrane. Glešin bere bademe sa plaže, bere divlje šljive i trešnje. Za ručak prikuplja sveže ostrige, a za večeru lovi ribu.
Takođe, sam proizvodi svoje pivo, koje povremeno razmenjuje sa ribarima u prolazu u zamenu za rakove i škampe. Ponosi se ovim pregovorima i kaže da je jednom razmenio 12 boca groga (vrednih oko 10 dolara) za ribu vrednu 400 dolara.
"To je osnovna ponuda i potražnja", kaže bivši biznismen. "Ako ribe izgledaju umorno i iscrpljeno, mogao bih naplatiti malo više."
"Ljudi vole ideju raja", kaže Glešin. Ali na ostrvu postoji bezbroj stvari koje mogu poći naopako.
Na kopnu mora da se bori sa komarcima, mravima koji prskaju kiselinu i smrtonosnim zmijama i paukovima. Držao je niz pasa na ostrvu, od kojih su dva ubijena otrovnim ugrizima.
Voda je puna ajkula i morskih krokodila, koji ga često posmatraju dok provodi svoj dan. "Ako vas progoni krokodilar", kaže on, "najbolje je da trčite u cik-cak da biste ih odbranili."
Njegovu rutinu diktira vreme
Tokom vlažne sezone (od novembra do aprila), česti pljuskovi ugrožavaju njegov život. Preživeo je najmanje tri ciklona, od kojih je poslednji (Trevor, 2019.) ostavio ostrvo u ruševinama.
Život ovim stilom života potpuno je promenio njegov proces donošenja odluka.
"Kao korporativni tip, svaku malu odluku planirate mesecima unapred", kaže on. "Na ostrvu nemate vremena da reagujete. Morate brzo delovati."
Nekada vezan za raspored, Glešin sada gleda na sat samo kada treba da zna vreme plime i oseke.
Povremeno, Glešin će ugostiti radoznale posetioce i VWOOFere (lutajuće farmerske volontere).
Neki, poput austrijskog turiste koji je zahtevao 10 tuširanja dnevno, imali su problema da se prilagode načinu života odmetnika i iritirali su Glešina. Drugi, poput direktora marketinga koji je napustio sve da bi postao holistički iscelitelj, inspirisali su ga.
"Upoznao sam mnogo mladih ljudi koji ne znaju šta žele u životu", kaže on. "Oni su pod pritiskom - trkaju se u krug i ne idu nigde - i žele neku vrstu dramatične promene."
Takođe je uživao u nekom poznatom društvu tokom godina:
Fred Tarner, nekadašnji izvršni direktor Mekdonaldsa, posetio je nekoliko puta sa kadrom rukovodilaca radi povezivanja. (Glešin tvrdi da ga je savetovao o zdravijim opcijama menija.) Rasel Krou svratio je na svoj medeni mesec 2003. godine dok je bio na jahti u obilasku Velikog koralnog grebena. ("Tražio je od mene sliku, ali sam ga odbio", kaže Glešin.) Iako Glešin insistira na tome da je "usamljen, a ne izolovan", on takođe priznaje da je druženje bila velika žrtva.
U prvim godinama, njegova nekadašnja partnerka Denika pokušala je da sa njim podeli život na ostrvu. Zajedno su dobili sina, a ona je na kraju otišla sa detetom. Po nalogu VWOOFera, isprobao je sajtove za upoznavanje na mreži kao što su Zoosk i PlentyOfFish. Nije dobio mnogo ujeda.
Šali se da su njegove "devojke" dve manekene: Filis i Miranda. Poslednji, njegov glavni izvor, nabavljen je na smetlištu za 10 dolara i nazvan po liku iz Šekspirove "Oluje".
Oni žive u njegovoj glavnoj rezidenciji, ali veza je strogo platonaska ("Nemam seksualne odnose sa njima", pojasnio je u knjizi koju je koautor napisao 2019.).
Ipak, najbolniji deo života na ostrvu bio je narušen odnos sa porodicom. Njegov sin, sada 22-godišnji DJ, retko dolazi u posetu. Pre deceniju, jedna od njegovih ćerki joj je oduzela život. To ga je skoro uništilo.
Poslednjih 25 godina, Glešin je u suštini čučao na ovom malom spornom komadu raja.
Dobio je deložaciju sa ostrva
Većinski zakupac ostrva, kolega iz Australije, izveo je Glešina na sud i dobio pravo da ga deložira. Ali Glešin, koji je od tada dobio podršku lokalne policije i poverenje obližnjeg urođeničkog naroda Kuuku Ia'u, uspeo je da spreči nasilno uklanjanje.
Godinama je pokušavao da otkupi zakupca kako bi mogao da izgradi utočište za lečenje i vrati zakup nazad Kuuku Ia'u. On smatra da će biti potrebno negde između 500 hiljada i milion dolara da se to dogodi.
Tokom svog boravka na ostrvu, počeo je da vidi novac kao "lažnog boga". Ali on je preuzeo nekoliko sporednih napora u pokušaju da prikupi kapital.
Bio je domaćin korporativnih retrita po ceni od 1000 dolara po glavi i nudao je iskustvo odbačenih u stvarnom životu muškarcima u krizi srednjih godina. Nedavno se oprobao u kriptovalutama i pokrenuo GoFundMe kampanju.
Ali poput naplavljena drveta koje zapljuskuje Restoove obale, novac je presušio. A za sada, njegova stanarska situacija je vrlo neizvesna
"Pravno", kaže on, "ja sam prestupnik."
