Švedska je oduvek važila za uređenu zemlju i jednu od destinacija u koju ljudi sa različitih krajeva sveta odlaze u potrazi za boljim životnim standardom.
Ipak, svedočenje Ketrin Zou polu-Azijatkinje koja je otišla u Stokholm nakon što ju je firma iz Amerike, za koju radi, poslala tamo, govori da život u Švedskoj i nije baš toliko bajkovit, naročito za ljude koji su mešane rase.
U svom podugačkom izlagaju koje je objavila na Tviteru, kaže da se već tri godine, koliko živi u Stokholmu, susrela sa veoma neprijatnim situacijama.
„Pošto živim u Stokholmu skoro 3 godine, potpuno sam iznenađena i zgrožena zaokretom ka fašizmu u Švedskoj. Kao polu-Azijatkinja polu-Amerikanka, nikada u životu nisam iskusila toliko rasizma dok se nisam preselila ovde. Ova zemlja je jako ksenofobična.
Doselila sam se ovde neposredno pre nego što je pandemija COVID-a počela da se razvija u Evropi. Za vreme mog boravka ovde, izdržala sam sve, od verbalnih napada do fizičkog zastrašivanja, sve eksplicitno vezano za moju rasu.
Osetila sam bezbroj mikroagresija. Grupa tinejdžera je kašljala ka meni. Napadale su me stare dame koje se nekako ne plaše belih, nemaskiranih Šveđana, već se plaše mene.
U februaru ove godine, dvojica belih Šveđana su me saterala u ćošak ispred železničke stanice u centru grada i pravili nepristojne gestove – ismevajući mi oči i odbacujući me. Više belih prolaznika je to videlo i nisu intervenisali, iako je bilo jasno da sam uznemirena.
Ovaj incident sam prijavila policiji, poslavši fotografije muškarcaca sa železničke stanice, kao i vremenska oznaka kada su krenuli vozom. Čak sam imala i svedoka koji je dao saglasnost da da izveštaj. Policija je prvo rekla da će mi pomoći.
Nedelje su prolazile, a ja ništa nisam čula od njih. Povremeno sam se javljala, ali su mi pričali izgovore – promenio mi se istražitelj, svi prevodioci su bili zauzeti, itd. Dva meseca kasnije, dobila sam obaveštenje da je slučaj odbačen. Nikada nisu našli prevodioca niti su kontaktirali mog svedoka. Nikada nisu pokušali.
Kada sam se raspitala, kolege su mi savetovale da sačekam i možda izdam još jedan izveštaj. To tek treba da uradim jer je prvi put bio traumatičan. Rečeno mi je da fotografije mojih uznemiravača zadržim za sebe, jer švedski zakoni o kleveti štite zlostavljače i žrtve kompromisa.
NE PROPUSTITE
Veći deo ove godine sam u tišini besnela, grizući se za jezik, znajući da su ti „naduvani šupci“ napolju. Objavljivanjem predloga nove vlade jasno je kao dan koga ova država želi da zaštiti, a kome da naudi.
Tako da me više ne zanima ćutanje. Evo fotografija koje sam napravila. Dobro pogledajte ove rasiste u Švedskoj.
U aprilu se desio još jedan incident koji sam uspela da snimim, gde me ova dama naziva „azijskim smećem“. Šetala sam s druge strane ulice, gledajući svoja posla, što je bilo dovoljno da dobijem rasističke podsmehe od nje.
Obično ne objavljujem ove stvari na svom nalogu. Tek kada sam pokazala video svojoj mami imigrantkinji koja je uzviknula „kako je zla, da ti to kažem“, zaista me pogodilo. Završila sam sa poštovanjem. Nema više zaštite mojih napadača.
Veći deo prošle godine plašila sam se mnogo više nego što bi trebalo da budem dok sam hodala sama. I dosta mi je. Naročito dok gledam ovu apsurdnu desničarsku vladu kako prodaje fašističke i očigledno rasističke fraze o tome zašto im treba više „reda i zakona“.
Da budem jasna, ja se ne zalažem za više policije. Ja ovde ne verujem policiji. U očima policije u Švedskoj, moj napad nije smatran napadom, beli počinioci se nisu uklapali u njihov narativ, a ja nisam viđena kao žrtva vredna pomoći.
Povećanje prisustva policije i korišćenje metoda „zaustavi i pretresi“, kako je predložila nova vlada, neće pomoći ljudima poput mene, već će samo terorisati nedužne zajednice.
Sve ovo iznosim ovde, ne zbog vašeg saosećanja, već zato što sam jebeno ljuta i zato što sam svesna svoje privilegije u tehnološkoj industriji ovde, s obzirom da sam Amerikanka. Zbog ove privilegije mogu da govorim.
Ja sam ono što desničari u Švedskoj označavaju kao „dobar imigrant“, vrsta koja zarađuje visoku platu i koji plaća porez. Ključno je napomenuti da je „dobro protiv lošeg“ imigrantskog okvira štetno. Svi smo mi dostojni sigurnog doma.
Ježim se kada zamislim koliko se rasističkih napada dešava ljudima boje kože sa daleko manje privilegija. Za one koji su prijavili zločine iz mržnje, pitam se koliko ih je ignorisano.
A za one koji se nisu prijavili, bilo iz straha ili zato što nisu znali da mogu, pitam se kako im je. Da li su progutali svoj bes? Da li su krenuli dalje? Da li je to uopšte moguće? U Švedskoj ima tako malo sredstava za žrtve zločina iz mržnje.
Za sve neizbežne i rasističke cinike koji vole da uzvrate nešto poput, „ako vam se ovde ne sviđa, vratite se u svoju zemlju“, prvo, jebite se. I drugo, naravno, ja to definitivno mogu. Nisam tražila da budem u Švedskoj.
Iskreno, Švedskoj sam bila potrebna više nego ona meni. Kompanija me je praktično molila da se preselim ovde jer u celoj Švedskoj nisu mogli da nađu nikoga dovoljno kvalifikovanog da radi moj posao.
Iskreno, Švedskoj sam bila potrebna više nego ona meni. Kompanija me je praktično molila da se preselim ovde jer u celoj Švedskoj nisu mogli da nađu nikoga dovoljno kvalifikovanog da radi moj posao.
Međutim, nema svaki imigrant u ovoj zemlji moju privilegiju. Mnogi ljudi su pobegli iz svojih prethodnih domova zbog opasnih uslova, što predloge desničarske vlade čini još okrutnijim.
Ne, imigranti i izbeglice u Švedskoj nisu propustili mogućnost da se asimiliraju. Oni su dali sve od sebe da se prilagode rasističkom i pogrešnom društvu koje ih u najboljem slučaju sažaljeva, a u najgorem mrzi, a sve to u korist njihovog rada.
Beli švedski sistem nije uspeo i nastavlja da ne vidi „obojene“ ljude kao ljude koji su jednaki sa drugima.
Kakva sramota da je reakcija ove zemlje pred neuspešnom politikom kapituliranje pred ksenofobijom, za razliku od ispitivanja i suočavanja sa duboko ukorenjenim rasizmom koji je pogoršao takvu neuspelu politiku.“
