Više od dve decenije život porodice Ulas držan je u tajnosti. Resit i Hatidže, poreklom iz Turske, koji su inače bili i rođaci, imali su 19-oro dece, od toga je petoro hodalo četvoronoške - koristeći stopala i dlanove sa zadivljujućom agilnošću, što su istraživači protumačili kao korak koji je prethodio uspravnom hodu čoveka.
Razni teoretičari tvrde da braća i sestre Ulas, hodaju kao što su naši rani preci hodali na sve četiri, pružajući nam uvid u daleku prošlost. Ali za razliku od primata od kojih su ljudi evoluirali, braća i sestre iz porodice Ulas ne koriste svoje šake da hodaju, već koriste samo dlanove, koji su im iz to razloga puni zuljeva.
Koliko je zapravo teško i neprirodno za ljude da hodaju na ovaj način govori i činjenica da se često koristi kao zadatak izdržljivosti u američkoj vojsci. Međutim, za ovu misterioznu porodicu to je stvarnost.
Neki naučnici su ovo stanje označili kao "nazadnu evoluciju" što je izazvalo kritike drugih stručnjaka koji tvrde da je to mešavina genetskih i faktora okolnosti.
Sestre Safije, Hacer, Senem i Emine i brat Husein su godinama mučili okrutni seljani u provinciji Hataj u južnoj Turskoj - blizu granice sa Sirijom - kamenovali ih i vređali, nazivajući ih pogrdnim imenima.
Šesti brat je takođe hodao četvoronoške, ali je nažalost umro kada je imao pet godina. Zbog ismevanja, žene iz porodice Ulas često ostaju blizu kuće, ali prema naučnicima koji su proučavali porodicu, njihov brat ponekad luta nekoliko kilometara i ima osnovne interakcije sa drugim seljanima. Niko od petoro ljudi, koji sada imaju otprilike između 25 i 41 godine, nije pohađao školu, ali su mogli da nauče dovoljno kurdskog da komuniciraju sa svojom porodicom.
Njihov život bila je velika misterija za ostatak sveta sve dok dva britanska naučnika nisu videla neobjavljen rad turskog profesora 2005. godine.
Turski naučnici su spekulisali da se radi o poremećaju koji je predložio evolucioni biolog Uner Tan, nazvan Sindrom Uner Tan - pri čemu ljudi koji pate od ovog sindroma njega hodaju četveronožke i imaju ozbiljne smetnje u razvoju- sugerišući da je to oblik "obrnute evolucije".
Ali ovu teoriju je osudio britanski psiholog Nikolas Hamfri, koji ju je označio kao "neodgovornu" i "uvredljivu" nakon što je sam upoznao i posmatrao porodicu.
Zaključak profesora Tana odbacili su Hamfri i još dva britanska stručnjaka, neuronaučnik Rodžer Kejns i medicinski naučnik Džon Skojls, koji su tvrdili da je njihov hod posledica spajanja dva retka fenomena. Oni veruju da je to zbog genetskih i razvojnih okolnosti.
Braća i sestre Ulas, čiji su roditelji rođaci, svi pate od urođenog oštećenja mozga, cerebelarne ataksije, što znači da im je teško da balansiraju na dve noge, pa je njihov motorički razvoj kanalisan u puzanje. Ali naučnici veruju da to nije "dovoljno objašnjenje" za ovakav hod, tvrdeći da je glavni faktor njihovog stanja u okolnostima i okruženju.
Deca su do devet meseci puzala kao i obično na rukama i kolenima, ali su tada razvila ono što se naziva „medveđe puzanje“ – kretanje na rukama i nogama.
- Mnoge stvari su bile čudne u vezi sa njima, znamo za početak, rekla nam je majka, da su puzali su na neobičan način. Neki od njih su tada sigurno imali ovaj izuzetan problem sa ravnotežom, znamo da imaju čudne kosti. Mislim da je opis ove porodice profesora Tana kao „devolucije“, evolucionog povratka, ne samo naučno neodgovoran već i duboko uvredljiv za ovu porodicu - rekao je profesor Hamfris u dokumentarcu i dodao:
- Znamo da je majka rađala bebe u izuzetno brzom nizu. Sedmoro dece je rođeno u roku od pet godina – četvoro od te dece je kasnije bilo četvoronožno. Mislim da uopšte ne treba da se čudimo – iako je ovo ekstremni slučaj – da kultura može biti toliko uticajna kada sve više shvatamo da je tako malo našeg ponašanja kao dece ili odraslih zapravo programirano genima, koji nam daju određene potencijale.
U dokumentu za diskusiju koji su objavili Hamfri, Skojls i Kejns, naučnici su tvrdili da se ovo stanje možda nikada više neće videti.
- Ako je postojanost četvoronožnog hodanja kod ovih braće i sestara rezultat ne samo slabo razvijenog mozga, već i kombinacije neobičnih faktora – genetskih, fizioloških, psiholoških i društvenih – onda, do te mere da je spoj ovih faktora u jednom - porodica koja je veoma neverovatna, to je sindrom koji se možda više nikada neće videti - napisali su.
I naglasili da se ovakav toliko specifičan, da se ne može videti ni kod male dece.
- Međutim, čak i ako je to zaista jednokratno patološko stanje, mislimo da se iz toga mogu izvući antropološke lekcije. Jer, kao što smo naglasili na početku, hod ovih odraslih četvoronožaca ima karakteristike bez presedana, koje se ne vide ni kod novorođenčadi ni kod drugih primata: posebno, to je slučaj hodanja zglobom, u kombinaciji sa tipičnom ljudskom dvonožnom upotrebom zadnjih nogu - zaključili su.
