Ožiljci trauma iz detinjstva utiču na samopoštovanje i poverenje u ljude, pa se izražavaju u poteškoćama pri stvaranju bliskih odnosa...
Trauma iz detinjstva je pogubna, bez obzira u kojoj formi dolazi jer utiče na vaše samopoštovanje, poverenje, sadašnje i buduće veze, kao i osećaj vaše stabilnosti i sigurnosti u svetu. Čuvanje tajne o traumi iz detinjstva može dovesti do emocionalno-psiholoških problema. I bez obzira na to šta učinili da zaboravite, tajne vas progone svaki dan. Tijelo i um se sve više odvajaju, a opterećenje neizgovorene istine je sve veće.
Deca mogu biti traumatizovana, ne samo istim stvarima koje mogu traumatizovati odrasle (npr. fizičkim/seksualnim zlostavljanjem, smrću, prirodnim katastrofama ili ratnim događajima) već i iskustvima koja na odraslu osobu ne bi verojatno uticala uznemiravajuće: odbacivanje, zanemarivanje, verbalna agresija, svedočenje zlostavljanja u porodici, haotično kućno okruženje ili neadekvatna briga, nežnost i nedostatak povezanosti. Izdali su vas ljudi kojima ste trebali verovati, oni koji su trebali da brinu za vas. Nisu razumeli. Umesto toga, iz sopstvene nezrelosti, sopstvenih nerešenih i neosvešćenih rana, duboko su vas povredili i emocionalno preplašili. Ova i slična iskustva mogu narušiti kritične razvojne faze kroz koje dete prolazi na putu do odrasle dobi.
Strah od osude
Naša najranija iskustva s traumama predstavljaju obrazac za naše životne psihološke, fiziološke i relacione obrasce za ceo život. Identitet pojedinaca s ranom traumom oblikovan je patnjom koju su doživeli u ranom životu. Poteškoće u ovoj početnoj fazi povezivanja potkopavaju zdravo napredovanje kroz sve kasnije faze, utičući na samopouzdanje, samopoštovanje, osećaj lične vrednosti i sposobnost za zdrave odnose. Trauma u ovoj fazi povezivanja je osnova za mnoge naizgled nepovezane kognitivne, emocionalne i fiziološke probleme.
Ljudi danas, generalno na pitanje: 'Kako si?' odgovaraju : 'dobro ili ok' - opterećeni nedostatkom vremena, nepoverenjem u iskrenost pitanja, sposobnosti sagovornika da nas iskreno čuje - skrivaju kako se osećaju, većinom zbog osećaja srama i straha. Ne znate kome možete verovati.
Ako se otvorite, plašite se da će vam će vas se osuditi, stigmatizirati, kazniti ili odbaciti, nedajbože proglasiti 'ludima'. I ovo je vrlo štura sličica prikaza usamljenog načina života. Nemate sigurnost nikome da kažete šta vas muči. Ne znate kome možete verovati.
Jeste li ikada stali, ikada se upitali, pokušali povezati sadašnje probleme, simptome - s bolima s kojima se borite, a koji su uzrokovani vašim tajnama? Postoje neke uobičajene poveznice koje imaju veze s onim što ste osećali, u šta ste verovali o sebi i ljudima koje volite. Jedino kako ste (tada) znali i mogli , pokušali ste rešiti svoju traumu. Razlozi zbog kojih čuvamo tajne o traumama su različiti, jer trauma utiče na svako dete na jedinstven način. Možda se možete probati povezati/prepoznati u nekima od ovih:
Ne volim kontakt/kontakt nije siguran
Donedavno nije bilo poznato da prevremeno rođena deca imaju potrebu za fizičkim kontaktom i da taj dodir ima snažan uticaj na njihov organizam koji se rađa i razvija. U inkubatoru deca nisu bila dovoljno dodirivana, nisu mogli biti uz majku, iz straha od infekcije. Nadalje, deca koja nisu bila utešena dok su plakala, deca koja su ostavljana da sama zaspu, (jer roditelji ne žele da ih razmaze) ostaju sama i proživljavaju užas i teror, bez potrebne regulacije, smirivanja, sigurnosti.
Ljubav roditelja naknadno može ublažiti ranu traumu, ali učinak neadekvatne povezanosti na početku života ostaje u fiziologiji i psihologiji deteta u razvoju, posledično i kod kasnije odrasle osobe, pa može doći do izbegavanja kontakta i bliskosti.
Je li to bila vaša krivica?
Kada je trauma imala oblik zlostavljanja ili čak gubitka, deca često krive sebe kada nemaju drugog načina protumačiti što se dogodilo. Dete na sebe preuzima teret krivice. Je li to bila vaša krivica kada ste vikali i osećali se loše, prestrašeno, tužno ili uplakano?
Ni za šta navedeno - niste krivi. Ali kao dete ste ranjivi na ono što vam je rečeno. I kao posledicu, danas imate u glavi podrugljiv, samokritični glas koji vam govori sve vrste negativnih, posramljujućih stvari o vama. Zbog tog glasa se osećate loše.
Ako su na vas, kao dete često vikali, zvali vas kojekakvim pogrdnim posramljujućim imenima ili vas učestalo kritikovali - danas taj isti glas živi u vama i čini da osećate krivicu za sve. Nije li strašna ta tajna s kojom treba živeti? To vas udaljava od ljudi, kontakta i otvaranja, zbližavanja. Ne možete biti otvoreni jer zaista osećate da imate neprimerene misli, osećaje, ponašanja koja trebate još dublje sakriti. Kako će se ikome svideti, kad se ni sebi ne sviđate?
Kad živite s tako lošim mislima i osećanjima, teško je ne osećati sram. Ako ne možete biti otvoreni sa sobom, da upoznate sebe iznutra, ko ste uistinu, ne možete se baviti ni svojom traumom. Sve što želite da učinite jeste da zaboravite šta se dogodilo. Ne vidite drugi izbor.
Čuvanje tajne o traumi iz detinjstva nikad se ne završi dobro, a ovi simptomi to jasno pokazuju
