RAZARAJU VAS IZNUTRA SVAKOGA DANA

TELO PAMTI I PATI: Kada ih skrivamo, one iz dana u dan uzimaju danak! Ovo su znaci da ste preživeli TRAUMU U DETINJSTVU!

Čuvanje tajne o traumi iz detinjstva nikad se ne završi dobro, a ovi simptomi to jasno pokazuju

Lifestyle
17:12h Autor:
Foto: Shutterstock

Ožiljci trauma iz detinjstva utiču na samopoštovanje i poverenje u ljude, pa se izražavaju u poteškoćama pri stvaranju bliskih odnosa...

Trauma iz detinjstva je pogubna, bez obzira u kojoj formi dolazi jer utiče na vaše samopoštovanje, poverenje, sadašnje i buduće veze, kao i osećaj vaše stabilnosti i sigurnosti u svetu. Čuvanje tajne o traumi iz detinjstva može dovesti do emocionalno-psiholoških problema. I bez obzira na to šta učinili da zaboravite, tajne vas progone svaki dan. Tijelo i um se sve više odvajaju, a opterećenje neizgovorene istine je sve veće.

Deca mogu biti traumatizovana, ne samo istim stvarima koje mogu traumatizovati odrasle (npr. fizičkim/seksualnim zlostavljanjem, smrću, prirodnim katastrofama ili ratnim događajima) već i iskustvima koja na odraslu osobu ne bi verojatno uticala uznemiravajuće: odbacivanje, zanemarivanje, verbalna agresija, svedočenje zlostavljanja u porodici, haotično kućno okruženje ili neadekvatna briga, nežnost i nedostatak povezanosti. Izdali su vas ljudi kojima ste trebali verovati, oni koji su trebali da brinu za vas. Nisu razumeli. Umesto toga, iz sopstvene nezrelosti, sopstvenih nerešenih i neosvešćenih rana, duboko su vas povredili i emocionalno preplašili. Ova i slična iskustva mogu narušiti kritične razvojne faze kroz koje dete prolazi na putu do odrasle dobi.

Strah od osude

Naša najranija iskustva s traumama predstavljaju obrazac za naše životne psihološke, fiziološke i relacione obrasce za ceo život. Identitet pojedinaca s ranom traumom oblikovan je patnjom koju su doživeli u ranom životu. Poteškoće u ovoj početnoj fazi povezivanja potkopavaju zdravo napredovanje kroz sve kasnije faze, utičući na samopouzdanje, samopoštovanje, osećaj lične vrednosti i sposobnost za zdrave odnose. Trauma u ovoj fazi povezivanja je osnova za mnoge naizgled nepovezane kognitivne, emocionalne i fiziološke probleme.

Ljudi danas, generalno na pitanje: 'Kako si?' odgovaraju : 'dobro ili ok' - opterećeni nedostatkom vremena, nepoverenjem u iskrenost pitanja, sposobnosti sagovornika da nas iskreno čuje - skrivaju kako se osećaju, većinom zbog osećaja srama i straha. Ne znate kome možete verovati.

Ako se otvorite, plašite se da će vam će vas se osuditi, stigmatizirati, kazniti ili odbaciti, nedajbože proglasiti 'ludima'. I ovo je vrlo štura sličica prikaza usamljenog načina života. Nemate sigurnost nikome da kažete šta vas muči. Ne znate kome možete verovati.

Jeste li ikada stali, ikada se upitali, pokušali povezati sadašnje probleme, simptome - s bolima s kojima se borite, a koji su uzrokovani vašim tajnama? Postoje neke uobičajene poveznice koje imaju veze s onim što ste osećali, u šta ste verovali o sebi i ljudima koje volite. Jedino kako ste (tada) znali i mogli , pokušali ste rešiti svoju traumu. Razlozi zbog kojih čuvamo tajne o traumama su različiti, jer trauma utiče na svako dete na jedinstven način. Možda se možete probati povezati/prepoznati u nekima od ovih:

Ne volim kontakt/kontakt nije siguran

Donedavno nije bilo poznato da prevremeno rođena deca imaju potrebu za fizičkim kontaktom i da taj dodir ima snažan uticaj na njihov organizam koji se rađa i razvija. U inkubatoru deca nisu bila dovoljno dodirivana, nisu mogli biti uz majku, iz straha od infekcije. Nadalje, deca koja nisu bila utešena dok su plakala, deca koja su ostavljana da sama zaspu, (jer roditelji ne žele da ih razmaze) ostaju sama i proživljavaju užas i teror, bez potrebne regulacije, smirivanja, sigurnosti.

Ljubav roditelja naknadno može ublažiti ranu traumu, ali učinak neadekvatne povezanosti na početku života ostaje u fiziologiji i psihologiji deteta u razvoju, posledično i kod kasnije odrasle osobe, pa može doći do izbegavanja kontakta i bliskosti.

Je li to bila vaša krivica?

Kada je trauma imala oblik zlostavljanja ili čak gubitka, deca često krive sebe kada nemaju drugog načina protumačiti što se dogodilo. Dete na sebe preuzima teret krivice. Je li to bila vaša krivica kada ste vikali i osećali se loše, prestrašeno, tužno ili uplakano?

Ni za šta navedeno - niste krivi. Ali kao dete ste ranjivi na ono što vam je rečeno. I kao posledicu, danas imate u glavi podrugljiv, samokritični glas koji vam govori sve vrste negativnih, posramljujućih stvari o vama. Zbog tog glasa se osećate loše.

Ako su na vas, kao dete često vikali, zvali vas kojekakvim pogrdnim posramljujućim imenima ili vas učestalo kritikovali - danas taj isti glas živi u vama i čini da osećate krivicu za sve. Nije li strašna ta tajna s kojom treba živeti? To vas udaljava od ljudi, kontakta i otvaranja, zbližavanja. Ne možete biti otvoreni jer zaista osećate da imate neprimerene misli, osećaje, ponašanja koja trebate još dublje sakriti. Kako će se ikome svideti, kad se ni sebi ne sviđate?

Kad živite s tako lošim mislima i osećanjima, teško je ne osećati sram. Ako ne možete biti otvoreni sa sobom, da upoznate sebe iznutra, ko ste uistinu, ne možete se baviti ni svojom traumom. Sve što želite da učinite jeste da zaboravite šta se dogodilo. Ne vidite drugi izbor.

Samozaštita

Disocijacija je odvajanje od osećaja koji ste imali 'oko' svoje traume. To je način da se zaštitite kada ste povređeni ili zlostavljani kao dete. Pogotovo kad vas povrede oni koji bi vam trebali pomoći. Kada dete nema drugog izbora za nositi se samo s užasom preplavljujućih, neugodnih emocija, kada klasični beg-borba-smrzavanje pokušaj propadne, to je jedini preostali način da se zaštiti tokom traumatičnih iskustava.

Kako to tačno izgleda? Ne osećate, kao da niste tamo, u toj nelagodnoj situaciji. Ako nemate terapeutsku pomoć i podršku, ova vrsta samozaštite nastavlja se kroz odrastanje. Možda ćete kasnije živeti prilično izolovan, izdvojen (ne)emotivni život. Možda imate čak i OCP kao pokušaj kontrole svojih osećaja. Naravno, ne želite da se setite šta ste osećali, svu energiju ste organizovali oko zaborava, odvajanja.

Trauma u detinjstvu previše je preplavljujuća, zastrašujuća i osećaji su previše intenzivni. Pogotovo kad nema nikoga ko bi vam pomogao ili razumeo osećanja koja imate. Bili ste sami u tome. Danas se trudite da odbacite, negirate uspomene kad počnu da se vraćaju, što je razumljivo s obzirom na najranija iskustva samoće u tome.

Zaborav je vaš najbolji pokušaj da svoju traumu sačuvate u tajnosti od sebe. Mislite, bar želite verovati, ako se ne prisećate, u glavi, ona će nestati. Verujem, želeli biste. Ali to tako ne funkcioniše, jer su zapisi trauma ostali u vašem telu.

Ne želite otvarati svoje tajne. Previše je zastrašujuće pogotovo kada razmišljate (o sebi) previše. Jedino što ima smisla je 'zaboraviti na to' i krenuti dalje. Ne možete misliti ni na koji drugi način da se nosite s traumom iz detinjstva. Kad sebe dovoljno uverite da je sigurnije ne razgovarati ni sa kim o tome, onda ste i dalje uistinu sami. Osećate se socijalno anksiozno. Teško se opustiti i potpuno verovati. To je još jedan od razloga zašto čuvate tajne. Ali to je i težak način za proživeti život. Ne možete biti bliski ni sa kim, usamljeni ste. Ali, sama pomisao da svoju tajnu odate nekome, pitate se kome? Niste sigurni je li neko dovoljno siguran da bi mu mogli verovati. Ko vas ne bi ponizio, ismejao? I ne verujete da iko to uopše može razumeti. A sećanje ii poneki flashback (u obliku paničnog napada) vas tera da ponovno sve proživite. Još jedan od razloga zašto ne želite razmišljati i prisećati se o bolnim, uznemirujućim događajima ili emocijama je to što vas podsećanje i pričanje o traumi čini kao da ponovno proživljavate traumu. Ponekad se sve vraća u flešbekovima. Osećaj je da se sve događa iznova. Svi osećaji vas preplavljuju. Jednostavno je previše. Osećate se kao da ste tamo, mali i prestrašeni i nemoćni. I sve je stvarno. I tu se vraćam na problem deljenja vaše tajne - sram i strah vas je od poniženja.

Vaše tajne žive u vašim simptomima

Ljudi s ranim traumama izuzetno teško daju svoje poverenje nekome, što je razumljivo, s obzirom na to da su morali da naučite da se snalaze i preživljavaju sami. Ponekad mislite da niko koga sretnete nije pretrpeo taj unutrašnji horor kao vi. Intelektualno znate da su i drugi ljudi pretrpeli traume. Ali nikoga ne poznajete. Ili, barem, o tome nito nije razgovarao. Pa, gde biste pronašli nekoga da razume? Čini se praktično nemogućim. Ako ne verujete da neko može razumeti, to vas čini usamljenijima. Osim toga, ako ste bili povrieđeni od djetinjstva, to samo učvršćuje vaše uverenje da je čuvanje vaše tajne jedini put. Ipak, je li?

Vaše tajne žive u vašim simptomima. Donosimo nekoliko razloga zbog kojih čuvanje tajni o traumi možda neće biti u vašem najboljem interesu:

'Zaboravljanje' ne funkcioniše, telo je to koje pamti i pati. Javljaju se flešbekovii, panični napadi, anksioznosz, opsesivno-kompulsivni poremećaj ili noćne more. Tajne vas izjedaju, opterećuju, dodatno podižu strahove. Misli su vam opterećene nametljivim, kritičkim nabojem.Čak i ako to ne shvatate svesno, to je istina. Te tajne traume vašeg djetinjstva svakodnevno utiču na vaš život. Niko ne čuva tajnu osim ako ne smatra da je previše grozna za izreći. Ali,, trauma u detinjstvu je horor i ostavlja duboke ožiljke.

Ako živite sa svojom traumom u tajnosti, dodatno će na vas uticati. Tajne vas izjedaju i kidaju iznutra. Izjedaju vaše samopoštovanje, osjećaj lične vrednosti. Zbog tih tajni osećate se još gore jer mislite da postoji sramota u deljenju tog tereta. Ako u to verujete, ne možete potražiti pomoć. Vaši simptomi se nastavljaju čak i ako pokušate da zaboravite.

Nelečena trauma

Nelečena trauma stvara simptome koji poprimaju mnogo oblika. Pokušali ste zaboraviti i umrtviti se, odvojiti, anestezirati, otupiti. Ne možete zauvek nastaviti ukočenost. Ako nemate svesno pamćenje ili flashback, imate teskobu ili povremene epizode depresije. Ponekad može biti jako loše. Možda se čak osećate panično i ne znate zašto. Možda imate poremećaj ishrane. OCD je česta posledica traume iz djetinjstva. To su sve oblici psiholoških problema koje tajna počinje poprimati. Ipak, to su stvarno simptomi. I u osnovi ovih simptoma nalaze se dublji ožiljci.

Ožiljci trauma iz detinjstva utiču na vaše samopoštovanje i poverenje u ljude te se izražavaju u poteškoćama pri stvaranju bliskih odnosa. Mogu biti prisutni i ako imate željeni posao ili ste uspešni i funkcionalni u poslu. Ovi ožiljci kriju se u vašim simptomima depresije, teskobe, panike, OCD-a, fizičkih problema, raznih oblika (blaže/teže) zavisnosti ili poremećaja ishrane. Ali, ti psihološki simptomi su tragovi. Oni su smernice - vaša trauma iz djetinjstva pokušava privući vašu pažnju. Da vam treba pomoć. U obliku podrške, kakva je izostala kada vam je bila najpotrebnija. A čuvanje tajni onemogućava da je dobijete.

U radu s ranom traumom potrebno je naučiti da je sigurno imati osećaje i senzacije. Ako naučite prisustvovati unutarnjem iskustvu, postaćete svesni da telesno iskustvo nikada ne ostaje statično. U terapiji, uz sigurno vodjstvo, dobije se novo pozitivno iskustvo da su svi ti zastrašujući osećaji u prošlosti. Preživeli ste! Ono što treba osvestiti su vrlo konkretni obrasci, kako se vaša trauma ponavlja, šta je vidljivo kroz načine na koje se odnosite prema sebi, svojim snovima, kritičkom glasu u glavi koji stvara vaš sram te strahu od blizine i intimnosti.

Ključno je osobi pomoći u stvaranju osećaja fizičke kontrole, radeći na uspostavljanju fizičkih granica, istražujući načine regulisanja uzbuđenja, u kojima korišćenje daha i pokreta tela može biti izuzetno korisno. Delotvoran tretman uključuje i učenje tolerisanja osećanja i senzacija povećanjem sposobnosti spoznaje, svesnosti, introspekcije (samoopažanja, tj. opažanja vlastitih psihičkih procesa) učenje nošenja s uzbuđenjem, učenje da je nakon suočavanja s fizičkom nemoći ključno sudelovati u efektnom delovanju, kao i učenje nošenja s uzbuđenjem, ljutnjom i besom. Pristup tome je svakoj osobi je individualan i u terapijskom smislu se sprovodi jedinstveno, za vas i vašu istoriju, obzirom da je svako traumatizovano dete različito povređeno.

Terapijski proces

Uloga telesno orijentisanog terapeuta u transformiranju traume uključuje aktivno uključivanje i sudelovanje vašeg uma i tela u otapanju i popravljanju prošlih rana. To se može postići prisnim, negujućim i ohrabrujućim individualnim ili grupnim terapijskim procesom. Brižni, negujući kontakt može podstaći hormone koji pomažu vraćanju prirodne povezanosti mozga u tzv. sigurnu privrženost/povezanost.

Telesno orijentisani terapeuti razumeju razloge tajni vašeg nepoverenja. Ne živite samo sa simptomima. Simptomi su izrazi onoga što vam se dogodilo. Potražite terapeuta, za kojeg imate osećaj da vas može čuti i podržati, koji vas može pozvati i 'držati s bilo kakvom emocijom koju imate, uključujući vašu ljutnju. Definitivno postoje telesno orijentisani terapeuti koji to mogu.

Ne morate biti sami s osećajima kojih se toliko bojite. Trebate prisutnost, stabilnost, mir i razumevanje. Razvijajte i gradite poverenje. Ono ne dolazi odlukom 'iz glave' kome ćete verovati, već postavljanjem namere i kontinuiranim ponavljanjem novih, ugodnih iskustava uz sigurno vodstvo terapeuta.

(Stil.kurir.rs)

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...