To sam sebi i definitivno potvrdila 2020. kada sam usled iznenadnog gubitka partnera prosto morala da pronađem nekoga sa kim ću moći da razgovaram o tome i ko će me sprovesti kroz proces tugovanja na način koji će mi prijati i nakon kog ću nekada i nekako ipak moći da nastavim dalje. Psihoterapeut sa kojim se viđam od novembra prošle godine je jedna od najboljih stvari koja mi se desila nakon takvog iskustva i ujedno je i najbolja stvar koju sam ikada uradila za sebe. Naravno, da se nije desio razlog zbog kog sam se upustila u tu priču, možda bih i sama živela u zabludi da meni psihoterapeut nije potreban, ali budući da sa njim razgovaram o apsolutno svemu što mi se dešava u životu, shvatila sam da u ovom odnosu ipak postoji nešto više od prostog "rešavanja problema" ili, kako oni to vole da kažu - uzroka.
OK, nije mi cilj da pričam priče poput "meni je psihoterapija promenila život i vama će", samo želim da naglasim da nije potrebno da vam se desi nešto veliko i strašno da biste odlučili da popričate sa nekim, sa nekim ko nije vaš prijatelj, partner ili roditelj. Verujem da postoji strah od nepoznatog, da imate naučen stav o tome da psihoterapija nije nešto što se zapravo podrazumeva kao vid mentalne higijene i tako dalje i tako dalje - mnogo je izgovora i to, reći ću, banalnih iako pak potpuno razumljivih, za izbegavanje bavljenja sobom na ovaj način ali znate kako se kaže - jači smo mi od svojih izgovora, naročito ako osećamo da je to nešto što nam je potrebno.
Osvestite svoje izgovore, razmislite o njima, a onda donesite odluku. Niko vas ne sili ni na šta - na kraju dana, vi držite konce svog života u svojim rukama.
"Psihoterapija ništa neće promeniti"
Suštinski, psihoterapeut ne može da uradi nešto umesto vas. Ali može o tome da razgovara sa vama koliko god puta je potrebno dok ne počnete da razmišljate o svom problemu na konstruktivan i praktičan način, odnosno, onako kako ćete biti orijentisati ka rešenju. Opet ću reći, psihoterapeut treba u potpunosti da vam odgovara, da u njega imate poverenja i da osećate slobodu da mu poverite sve svoje misli koje sami u glavi vrtite 24/7. Ponekad nam je zaista potreban neko "spolja" ko će nas usmeriti na pravi put. No, razume se, nećete znati da li nešto radi ili ne ako ne probate.
Sa psihoterapijom sam se, na neki način, prvi put susrela u 2018. godini, dakle, kada sam imala 26 godina. Moram da priznam da mi tada nije "legla". Da li je do psihoterapeuta ili do mene same, i dalje ne znam. Možda je ipak ovo prvo jer sam kasnije shvatila da psihoterapeut treba u potpunosti da ti odgovara koliko i, recimo, partner.
