Jutro je, sunčano i lepo. Kuvam kafu, uključujem televiziju i polako se šminkam. Imam tačno sat vremena da se spremim za posao. Slušam glavnu vest na svim kanalima: Talibani preuzeli vlast u Avganistanu. U isto vreme mi stiže poruka od drugarice i koleginice: "Imam utisak da je smak sveta! Da li je moguće da se ovo dešava ženama u 21. veku?!?!"
Moja prva reakcija je bila sleganje ramenima. Znam, nije pohvalno ali tako je. Misli mi ovako teku: "Ma, ne mogu i time da se zamaram. Avganistan, daleko je to sve od nas... Drugi običaji, drugi svet... Čeka me sastanak, imam prezentaciju, vodim važno predavanje..."
Ali, onda se setim govora poljskog istoričara Marijana Turskog, koji je bio logoraš Aušvica. Između ostalog on je objasnio kako "Aušvic nije pao s neba":
"Naravno da nije pao s neba. Ovo možda zvuči kao uobičajena izjava, ali u njoj postoji duboko i veoma važno značenje.
Setimo se samo Berlina na početku tridesetih. Recimo da se nalazimo u centru grada, a onda se na klupama, ranih 30ih pojavljuje natpis: "Jevreji ne mogu da sede na ovoj klupi." Možda ćete reći: neprijatno, nepravedno, to nije normalno, ali toliko je klupa okolo, mogu da sednu na drugu klupu, to je sasvim uredu.
Onda "Jevreji ne mogu da se kupaju u ovom bazenu!" Pomislite, nepravedno, ali ima toliko mnogo bazena, reka, mogu da se kupaju na drugim mesima...
....Pažnja, pažnja, počinjemo da živimo sa idejom da neko može biti isključen, da neko može biti stigmatizovan, da neko može biti otuđen. I tako, polako, postepeno, iz dana u dan, ljudi počinju da žive s tim - i žrtve, i krvnici, i svedoci, oni koje nazivamo slučajnim prolaznicima, počinju da se navikavaju na ideju da je ovo manjina koja može da se izgura iz društva, da su to stranci, da su to ljudi koji šire bakterije, epidemije. Ovo je već zastrašujuće, opasno. Ovo je početak onog što bise moglo dogoditi za minut."
Tako je počelo i u Avganistanu: Žene u Avganistanu su pre imale prava kao svaki živi stvor. Nosile su suknje, školovale se, radile... A onda su morale da pokrivaju kosu, pa telo, pa oči, a sada im se ni oči ne mogu videti... Danas one nemaju pravo da izaberu muža, da izaberu školu, posao... One su robinje.
Postepeno, a svi su žmurili na to: i žrtve, i krvnici i svedoci.
Kada su Marijana Turskog, Amerikanci pitali da li je do genocida moglo doći samo u Nemačkoj, on je rekao "Ne! To svima može da se desi! To i vama može da se desi. Jer ako se desilo, znači da može da se i ponovi!"
Zamislite samo devojku koja živi u Avganistanu i ima 20 godina. Ona je odrasla u sredini koja je koliko - toliko dopuštala ženama da se školuju, a onda jednog dana, ona ne sme da ima ličnu kartu ili diplomu, jer ako je "uhvate" sa tim, mogu da je ubiju.
"Toliko sam dana i noći radila kako bih postala osoba kakva sam danas, a jutros kad sam stigla kući, moje sestre i ja smo prvo sakrile lične dokumente, diplome i svedočanstva. Bilo je to poražavajuće.
Zašto bismo trebale sakrivati stvari kojima bismo se trebale ponositi? U Avganistanu sada ne smemo biti poznati kao ljudi kakvi jesmo," ispričala je jedna studentkinja iz Avganistana za Gardijan.
Sada zamislite da se to može desiti i vama! Da jednog dana neko dođe, oduzme vam pravo da se školujete, da radite. Tada vam neće biti problem prezentacija za posao, već da li smete uopšte da odete na taj posao!
U glavi mi i dalje odzvanjaju reči Marijana Turskog: "Ako se negde dogodilo, dogodiće se opet!"
Zato ne smemo da budemo ravnodušni. Zato treba da reagujemo. Zato treba da pratimo sve šta se dešava tim ženama. Da li će im iko pomoći? Da li će na kraju one da spasu same sebe?
Jer ako budemo ignorisale, ko zna - možda nam nešto tako "padne na glavu" preko noći. Iznenada.
