Tokom jednog intervjua, Jelena je ispričala:
"Otac me vaspitao tako da svako veče, kad krenem na spavanje preispitam sebe dobro: šta je to što sam danas dobro uradila? Koji izbori su bili loši? Šta sam propustila? Šta moram da promenim?
Tu naviku sam zadržala do dana današnjeg.
Jedan period, oko moje četrdesetpete godine, patila sam od strašnih migrena. Desile bi se odjenom i trajale po ceo dan. Ni jedan lek nije pomagao i tih godina, često sam završavala na hitnoj.
Prilikom jednog napada, kada je hitna došla po mene, ja sam zapomagala: "Bože, što me kažnjavaš da trpim ovakve bolove? Šta sam ti ja zgrešila, uvek sam svima samo dobro činila?"
Odjednom je neki veliki čovek u belom mantilu stao iznad mene i počeo da viče:
"Kako te samo nije sramota? Da li ti znaš kakve bolove trpe ljudi? Godinama pate i ćute, niko ne zna njihovu agoniju! A tebe malo zaboli glava i ti odmah kukaš na sav glas!!!" To je bio doktor koji je pred svima vikao na mene.
Iskrena da budem, bilo me sramota. Shvatila sam sve što mi je rekao. Od tog momenta sam odlučila da ćutim i trpim. Vremenom, glavobolje su postale slabije, a onda su sasvim i nestale.
Od tom momenta, svaki put kada bi mi se desila neka neprijatna situacija, znala bih da kažem: "Hvala ti Bože, znam da ima i gorih/težih stvari!"
