Životna priča

Životna priča Ane Ahmatove, žene kojoj se ništa nije dalo: Ubili joj dva muža, zabranili poeziju, jedinog sina zarobili!

Svi znamo njeno ime, ali malo ko zna njenu priču

Lifestyle 13.08.2020. - 10:07h Autor: Stil.kurir.rs
Foto: Profimedia

Ana Andrejevna Ahmatova bila je znamenita ruska pesnikinja, kritičar i prevodilac. Jedna je od predstavnika književnog pravca akmeizma. Rođena je 11. juna, 1889. u predgrađu Velike fontane u Odesi kao Ana Gorenko. Samtra se jednom od najznačajnijih ličnosti ruske književnosti 20. veka.

 

Preci Ane Ahmatove po majčinoj liniji bili su potomci tatarskog kana Ahmatova. Otac joj je bio mašinski inženjer u mornarici, povremeno se bavio novinarstvom. Kada je imala samo godinu dana, Ana je poslata da živi u selu Tsarskoie (Carsko selo) gde je ostala do 16. godine.  Sa pet godina, slušajući učiteljsku studiju sa starijom decom, počela je da govori i francuski.

 

Prvu pesmu Ahmatova je napisala kada je imala jedanaest godina. Ana je studirala u ženskoj gimnaziji u Carskom Selu, isprva loše, onda mnogo bolje, ali uvek nevoljno. U Carskom selu 1903. godine upoznala je pesnika Nikolaja Gumiljova, koji joj je posvetio mnoge pesme. Godine 1905, nakon razvoda roditelja, preselila se u Evpatoriju. Studirala je na pravnom odseku Kijevskih visokih ženskih kurseva. Zatim je pohađala kurseve ženske istorije. U proleće 1910. godine, posle nekoliko odbijanja, Ahmatova je konačno pristala da postane supruga Nikolaja Gumiljova.

 

Prva zbirka njenih pesama objavljena je 1912. godine, pod pseudonimom Ahmatova (tatarsko prezime njene bake), jer se ocu nije dopadala ideja da ih objavljuje pod pravim prezimenom.

 

Udala se, pa zavela svog pastorka. I sa mužem i sa njegovim sinom imala decu: Svojim ponašanjem zgrozila čak i Holivud!

foto: Profimedia

Prepoznata kao klasik ruske poezije još u 1920-ima, Ahmatova je bila podvrgnuta cenzuri i uznemiravanju (uključujući i dekret Centralnog komiteta 1946, koji nije bio poništen tokom njenog života), mnogi radovi nisu objavljeni u Rusiji, ne samo za života autorke, već i više od dve decenije nakon njene smrti.

Delo Ahmatove je u rasponu od kratkih lirskih pesama do velikih pesničkih dela, poput njenog glavnog dela Rekvijem. Anine omiljene teme su prolaznost vremena, uspomene i teškoće života i književnog stvaralaštva pod diktaturom.

U isto vreme, ime Ahmatove, čak i za života, bilo je okruženo slavom među ljubiteljima poezije i u SSSR-u i u inostranstvu.

 

Osim divne poezije koju su na sve načine pokušavali da suzbiju, život Ane Ahmatove obeležile su i tri velike tragedije - ubistva tri muškarca koja je najviše volela.

 

Nakon udaje za Gumiljova, par je otišao na svadbeno putovanje u Pariz, a dve godine kasnije Ana mu je rodila sina Lea. Međutim, 1914. pisac je odlučio da ode u Afriku i tamo je živeo raspusnim životom daleko od Ane i njihovog sina. Nikolaja su pogubili sovjetski komunisti 1921. godine.

 

Pod velom slave u usponu, život Ane Ahmatove je tokom 1913. godine sjajan i uspešan: ona govori pred velikom publikom na ženskim kursevima, njena poezija je popularna, a pojavljuju se nove, manje ili više intimne veze sa pesnikom i kritičarem N.N. Nedobrovim i kompozitorom A.S. Lurijem.

 

1914. godine izlazi Anina druga zbirka pesama "Krunica", koja joj je donela sverusku slavu i koja je izrodila brojne imitacije, koje su u književnoj svesti odobrile koncept "Ahmatovljeve linije". Međutim, izbija Prvi svetski rat i  Ahmatova striktno ograničava svoj javni život. Oboljeva i od tuberkuloze, bolesti koja je dugo nije napustila.

 

2 puta sebi pokušao da oduzme život, sa teškom depresijom se borio do smrti: Tajni život naveće muzičke legende! (FOTO)

foto: Profimedia

Posvećeno čitanje klasika Puškina, Baratinskog, Rasina i drugih čuvenih ruskih pisaca utiče i na njen poetski stil, oštro paradoksalni stil odbeglih psiholoških skica i ustupa mesto neoklasičnim svečanim intonacijama. Nakon pauze, u svojoj zbirci Belo stado objavljene 1917. godine, Ahmatova uvodi slobodno “samoizražavanje” kao stiliski princip u visoku poeziju. Prividna fragmentacija, bes, spontanost lirskog iskustva jasnije se pokorava snažnom integracionom početku, koji je Vladimira Majakovskog podstaklo da kaže: "Njene pesme su monolitne i odolevaju bilo čijem pritisku, bez pucanja."

 

Godine 1918. upoznala je pesnika i naučnika Vladimira Šilejka, koji je takođe pisao pesme od svoje 11 godine, i udala se za njega.

 

Prve postrevolucionarne godine u životu Ahmatove obeležile su lišavanje i potpuno odstupanje od književnog okruženja, ali u jesen 1921. godine, nakon je njen bivši muž Gumiljov pogubljen, ona se rastala od Šilejka i vratila se aktivnom radu, učestvovala u književnim večerima, u radu književnih organizacija, objavljivala tekstove i pesme u časopisima. Iste godine objavljene su njene dve nove zbrike Plantain i Anno Domini MCMXXI.

 

Godine 1922, Ahmatova počinje vezu sa istoričarem umetnosti Nikolajem Puninom. Objavila je nove pesme, nakon čega joj je izrečena prećutna zabrana za rad i sledi duga pauza u objavljivanju pesama.

 

U štampi se pojavljuju samo njeni prevodi (pisma Rubensa, jermenska poezija), kao i članak o Puškinovoj Priči o zlatnom pesku.

U Sovjetskom Savezu smatrana je za buržoarsku pesnikinju, bilo joj je zabranjeno da objavljuje poeziju, pa je živela od prevodilaštva i esejistike. Preživela je Opsadu Lenjingrada i pisala o njoj. Njen kasniji život obeležila je epoha staljinizma, kada joj je bilo zabranjeno da piše, a njen sin i suprug su poslati na robiju, gde je suprug i umro. Posle Staljinove smrti, režim je dopustio objavljivanje cenzurisanih izdanja Anine poezije.

Godine 1935. Ana doživljava težak udarac - njen sin Leo Gumiljov i suprug Nikolaj Punin uhapšeni su, ali nakon njenog pisanog zahteva Staljinu oni su pušteni. Ipak, Punin je pogubljen krajem 1935.

 

Supruga je ne podnosi, saradnici je tuže za mobing, život joj se raspada: Ne bojim se za novac, uvek ću živeti kako hoću

Ana Ahmatova u poznim godinama
Ana Ahmatova u poznim godinamafoto: Profimedia

Godine 1937. NKVD je pripremio materijale za optuživanje za kontrarevolucionarne aktivnosti. Godine 1938. Anin sin je ponovo uhapšen. Strašna iskustva koja je preživela ovih godina pretočila je u stihove u Rekvijemu, koje se nije usudila da objavi čitave dve decenije.

 

Godine 1939, nakon jedne Staljinove replike, izdavačke agencije ponovo su joj ponudile objavljivanje radova. Ispostavlja se da je njena zbirka "Šest knjiga" (1940), zajedno sa starim stihovima koji su bili strogo cenzurisani, uključivala nova dela koja su nastala nakon godina tišine. Međutim, uskoro je i ta zbirka podvrgnuta ideološkom razdvajanju i povučena iz biblioteka. U prvim mesecima Drugog svetskog rata, Ahmatova je nastavila da piše pesme (“Zakletva”, 1941, i “Hrabrost”, 1942. i postala je još popularnaija). Po nalogu vlasti, evakuisana je iz Lenjingrada tokom prve zimske blokade, nakon čega je provela dve i po godine u Taškentu. U to vreme piše mnoge pesme, a godine 1946. izazvala Staljinov gnev, kada se otkrilo da je bila u poseti engleskom istoričaru.

 

Opet je stupila na snagu zabrana objavljivanja njenih dela, a jedini izuzetak je napravljen 1950. godine, kada je Ahmatova u svojim pesmama izražavala lojalnost, napisavši stihove za Staljinov rođendan. Pretpostavlja se da je to radila u očajničkom pokušaju da ublaži sudbinu svog sina, koji je ponovo bio u zatvoru, u čemu je uspela.

 

U poslednjoj deceniji života Ahmatove, njene pesme postepeno prevazilaze otpor stranačkih birokrata i straha urednika. Uspele su dođu do nove generacije čitalaca.

 

Godine 1965. objavljena je njena poslednja zbirka pesama Vreme trčanja. Na samom kraju života, Ahmatova je dobila dozvolu da prihvati italijansku književnu nagradu Etna-Taormina (1964) i titulu počasnog doktora Univerziteta Oksfordu (1965).

 

Preminula je 5. marta 1966. u Domodedovu u blizini Moskve.

 

(Stil.kurir.rs)

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...