Svetomir Nikolajević je bio među najvećim srpskim intelektualcima na prelazu iz 19. u 20. vek. Danas, on je potpuno zanemaren u nacionalnom sećanju i udžbenicima iz istorije.
Svetomir je rođen 1844. u selu Raduša kod Uba, u pitomoj Tamnavi, školovao se na prestižnim evropskim univerzitetima i bio premijer Srbije, ministar unutrašnjih poslova, veliki intelektualac, kosmpolita, humanitarni radnik, rektor i profesor Visoke škole, gradonačelnik Beograda!
Uz to, bio je prvi Srbin nominovan za Nobelovu nagradu!
Poznat širom Evrope
Govorio je sedam svetskih jezika, osnovao Srpsku kraljevsku akademiju, Patriotsko društvo "Sveti Sava", Humanitarno društvo "Stefan Dečanski", bio je istoričar književnosti, prvi je pisao o Šekspiru.
Osnovao je i Društvo za obrazovanje i vaspitanje gluvoneme dece u Beogradu. Bio je član upravnih odbora svih ustanova kulture, nauke i obrazovanja u tadašnjem Beogradu, jedan od najomiljenijih profesora Visoke škole.
Bio je među najznačajnijim masonima svog doba, veoma je doprineo razvoju srpskog slobodnog zidarstva.
Slavljen, pa zaboravljen
U Srbiji je bio prvo slavljen, pa progonjen i zaboravljen. Ničim nije zaslužio da ga prekrije veo zaborava, jer je bio veliko ime srpske nauke i kulture, njegov rad bio je satkan od humanosti i samopregora za dobrobit otadžbine.
O njemu danas, nažalost, ima veoma malo podataka i dokumenata.
U Beogradu, na Zvezdari, jedna ulica nosi njegovo ime, kao i škola u Raduši, a u holu SANU postoji Svetomirova bista i to je sve.
Kruna bogatog rada
Kruna njegovog rada bilo je Humanitarno društvo "Sveti Sava", osnovano radi širenja prosvete, kulture, negovanja nacionalnih osećanja i vrlina u srpskom narodu, pomoći sunarodnicima u neoslobođenim područjima.
Društvo je okupljalo najumnije i najviđenije ljude tog doba, školovalo je mladiće iz krajeva pod turskom vlašću za učitelje i sveštenike, podizalo i obnavljalo škole, crkve i manastire u krajevima van Srbije.
Sva svoja znanja i energiju uložio je u nacionalni, kulturni i državni prosperitet, savremenici su o njemu govorili s najvećim poštovanjem i divljenjem, a i današnjim generacijama može da bude nesumnjivi uzor. Srbija je dozvolila da ovaj veliki čovek padne u zaborav…
"Bio je osvedočeni građanin sveta, koji nikada nije zaboravio svoj nacionalni identitet. Zadivljujuće je kako je svetsko i srpsko uspevao da usaglasi, to je bila jedna od njegovih najvećih vrlina ", kaže Svetomirova praunuka Snežana Nikolajević iz Beograda.
Preminuo je 1922. godine, sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Imao je četiri ćerke i dva sina.
