Verovanje da je rak bolest ogorčenosti, neisplakanih suza, tuge i stresa je prilično uobičajeno u javnosti. Medicinska zajednica daje prioritet drugim faktorima u razvoju tumora, ali ipak delimično potvrđuje da stres doprinosi bolesti.
Onkolog i doktor medicine Jevgenij Čeremuškin istražuje ovu teoriju. Tumor su ćelije koje su se vratile u svoje stanje matičnih ćelija i povratile sposobnost deljenja.
„Ovako to funkcioniše: ćelija se pojavljuje, a u njenoj DNK je kodiran program. Ovaj program određuje funkciju ili strukturnu ulogu ćelije, njen životni vek i broj deoba koje će proći. Svaka ćelija funkcioniše prema ovom programu; u telu nema nedefinisanih, slobodnih ćelija, ali može doći do grešaka, poput računara. Onda ovaj program otkaže, ćelija se vraća u svoje prvobitno stanje i počinje da se razvija na drugačiji način, deleći se po svom obrascu. Nema potrebe za strahom; stalno imamo polomljene ćelije, ali naš imuni sistem je jači. One su uništene“, kaže onkolog za ruski Woman.ru.
Postoji mnogo faktora rizika: genetski poremećaji, hemikalije, zračenje, životna sredina, hrana i starenje (sa godinama ima više oštećenih ćelija i imuni sistem je slabiji).
Biološki, veruje se da može proći 5-15 godina od prve problematične ćelije do tumora veličine centimetra.
„Stres je takođe na ovoj listi, ali kao indirektni faktor. Kada je osoba u ovom stanju, centralni nervni sistem je pod opterećenjem. To je primarni regulatorni sistem (čak ni ne razmišljamo o tome kako dišemo, gutamo ili trepćemo). Telo mobiliše svoje resurse da podrži centralni nervni sistem, imuni sistem slabi, i ako su u tom trenutku bile prisutne tumorske ćelije, one se mobilišu. Tumor je živi organizam. Pojedinačne ćelije umiru, ali kada se spoje, formiraju sopstvenu vaskularnu mrežu i aktivno se dele. Uče da luče supstance tako da ih imuni sistem ne blokira. Brzina razvoja raka zavisi od potencijala ćelije za deobu. Kod leukemije se ona brzo razvija, bukvalno u roku od nekoliko nedelja, i celo telo je pogođeno. Neki tumori, međutim, rastu godinama bez izazivanja ikakvih simptoma“, zaključio je lekar.
Psihologinja Oksana Kornjejeva iz prve ruke poznaje rak dojke i najveće strahove obolelih od raka: bila je na obe strane - i doktor i pacijent. Pre nekoliko godina i sama je dobila zastrašujuću dijagnozu — svet joj se srušio, ali bolest je bila izlečiva i Oksana je sada u remisiji. Oksana volontira u Udruženju obolelih od raka „Zdravo!“, pružajući emocionalnu podršku onima koji se leče.
„Lekari imaju podeljena mišljenja u vezi sa uticajem stresa. Neki kažu: 'Rak je glup; nikad se ne zna gde ili kada će se manifestovati.' A stres i psihosomatika nemaju nikakve veze sa tim: tokom rata, sahrane su stizale u svaki dom, svi su tugovali, ali niko nije masovno umirao od raka u pozadini. Drugi se slažu: tuga iscrpljuje čovekovu snagu, ali svako je drugačiji. Slažem se: nesumnjivo, bolest voljene osobe, brige o budućnosti i jak stres mogu pokrenuti mnoge patološke promene u ljudskom telu. Stres je odbrambeni mehanizam tela, oslobađanje kortizola i adrenalina, koji nam pomaže da mobilišemo svu svoju snagu u teškoj situaciji. Telo posvećuje sve svoje resurse spasavanju nervnog sistema, a imuni sistem igra sporednu ulogu“, objašnjava psiholog.
Hronični stres može pokrenuti depresivna stanja: osećaj bespomoćnosti, nisko samopoštovanje, gubitak motivacije i želje za napredovanjem, a ponekad čak i za životom. Osoba počinje da propada, i ne možete a da ne pomislite: „Dosta mi je ove bolesti.“
„Medicina je daleko napredovala, ali kada čujete takvu dijagnozu, ukorenjene predstave o 'izgorelosti od raka' i slično nehotice izviru iz dubina podsvesti. Ali, budimo iskreni, više ljudi umire od srčanih i moždanih udara. Uzmite nekoga ko je doživeo nesreću i bori se da ponovo stane na noge. Oni znaju da treba da vežbaju i vredno rade, a onda će se oporaviti. Ali kod raka, pacijent često ne želi da uloži trud, odmah se slažući: 'Džaba sve što radim kad ću umreti' I to je glavna greška: prvo, stav je jednako važan kao i pravilno lečenje. Drugo, rak nije kazna za grehe. U suprotnom, ne bismo imali bebe koje se razboljevaju, a bolest bi bila ograničena na one koji su počinili gnusne zločine. Treće, ne 'zašto', već 'kako?' Prvo pitanje se postavlja iz perspektive žrtve, a to nije način razmišljanja za prevazilaženje bolesti“, zaključio je psiholog.
