Izolacija nikome ne pada lako, ali u zavisnosti od tipa naše ličnosti i toga koliko smo spremi da se prilagodimo datoj situaciji zavisi i koliko lako ili teško ćemo je prebroditi.
Globalna pandemija zaustavila je svet, paralizovala ekonomiju, sport, ali i ljude. Zbog prevencije od zaraze, većina zemalja, a od skoro i naša dala je preporuku svim građanima da što je manje moguće izlaze iz svojih kuća.
Od kuće se radi, deca ne idu u školu, a stariji od 65 imaju potpunu zabranu izlaska iz svojih domova. Dakle, upućeni smo jedni na druge 24 časa u naša četiri zida.
Kako samoizolacija utiče na našu psihu, sa kojim potencijalnim izazovima ćemo biti suočeni, kako da izbegnemo konflikte i na koje načine možemo da poboljšamo i vreme provedeno u izolaciji učinimo produktivnim, za Stil.kurir.rs govori psihoterapeutkinja Dunja Vesić – Master geštalt psihoterapeut.
Kakav uticaj izolacija, pogotovo u dužem vremenskom intervalu, može imati na psihu ljudi?
Izolacija će biti izazov za mnoge, a posebno za one koji se u svom životu osećaju limitirano ili imaju iskustva zabrane pa su inače osetljivi na bilo kakvo uskraćivanje slobode. U ovim okolnostima, oni imaju pojačanu reakciju. Svako percipira situaciju na osnovu ličnih iskustava, trenutne pozicije u životu, ustaljenih mehanizama odbrane na slične situacije u životu i trenutno psihičko stanje.
Tako će nekom ko je u "burn out-u" ovo dobro da dođe. Nekom drugom će biti kazna. Izolacija preti da otvori lične teme svakog od nas, koje uspešno zamagljujemo svakodnevnim aktivnostima i sadržajima.
Kada govorimo o porodičnoj dinamici, u slučaju kada roditelji i deca bez prestanka borave u istom prostoru duži vremenski period, kako to utiče na dinamiku porodice i porodične odnose? Sa kavim se sve izazovima može suočiti porodica u izolaciji?
Ne mogu zaista a da prvo ne pomislim kako nije slučajno da nam se ovo dešava sad, u ovom prebrzom vremenu kom živimo. Baš sam pre neki dan napisala na Instagramu "Korona poručuje: Idite kući..."
Ovo će biti jedna vrsta šok terapije (posebno za parove). S druge strane, dar mnogim porodicama koje će provesti trenutke koje bi inače proveli u prevozu i na poslu. Mnogi ljudi će posle dužeg vremena zaista "videti" svoju decu ili svog partnera. A možda će videti još ponešto što će ih (ne)prijatno iznenaditi.
Mislim da će se izazovi ređati kroz sledeće faze: Prvo može doći opuštanje i zadovoljstvo zbog "rada od kuće" i slobode koje smo svi željni. Onda na vrata može pokucati dosada, a iza nje konflikti. Tu će se članovi porodice već prilagoditi situaciji, ali neizvesnost kada je u pitanju trajanje ovog stanja izolacije može stalno unositi anksioznost, i odatle različite reakcije (svakog pojedinačno u skladu sa njegovim godinama, sklopom ličnosti, potrebama i naravno u skladu sa kvalitetom odnosa koje ima sa drugim članovima porodice).
Zapravo se ništa novo neće desiti, samo će nevidljivo postati vidljivo - a za tu "spoznaju" nikada nismo spremni, često bežimo od nje tako što bežimo od susreta sa sobom (i stvarnog susreta sa partnerom). Ipak, što pre osvestimo neke procese u svom životu, možemo brže preuzeti odgovornost kako bi isti bio kvalitetniji i smisleniji.
Tako da umesto što se plašimo, hajde da pokušamo da budemo zainteresovani za to šta će nam ovaj period doneti.
Šta biste rekli za ljude koji žive sami? Da li je njihova situacija teža u odnosu na ljude koji žive sa partnerom ili porodicom i kakav biste im savet dali da to vreme učine podnošljivijim?
Čini mi se da ljudi koji žive sami bolje podnose ovu situaciju jer su već "uhodani" sa svojim slobodnim vremenom i načinom na koji ga popunjavaju. Mnogi se šale na svoj račun pa kažu "nisam ni primetio/la da je ovo izolacija, ja živim ovako godinama, ništa novo".
Drugima, pak, može pojačati doživljaj usamljenosti. Savremena tehnologija omogućila nam je da uvek, kada se osetimo usamljeno, možemo kontaktirati i videti i čuti drage ljude.
Što se tiče saveta za popunjavanje vremena, on je isti za sve: postaviti neki izazov sebi za poboljšanje svog zdravlja, imuniteta, zatim online kursevi, predavanja, učenje novog jezika, vraćanje starim hobijima, čitanje knjiga, "bindžovanje" serija...
Konačno, neka ovo bude izazov da naučite da uživate u samoći. To je posebna vrsta privilegije. Nemojte se osećati kao da vam je ona nametnuta, jer ne zaboravite koliko ste puta rekli "ne" nekim ljudima ili mogućnostima, i ipak odabrali svoju slobodu, i svoju samoću. Uvek podsećam na Sartra koji je rekao "mi smo naši izbori". Podsetite se šta stoji sve iza naše nesvesne odluke da budemo tu gde jesmo (pa bila i to samoća).
Engleski pisac i političar Edvard Gibon je davno rekao da "razgovor obogaćuje razumevanje", ali da je "samoća škola genija". Ne zaboravite da su mnogi veliki umovi (Njutn, Šopnehauer, Niče, Dekart..) živeli sami. I mislim da je to velika snaga i potencijal za kreativnost koju treba u ovom periodu viška vremena dobro iskoristiti.
Kako deca, pogotovo mlađeg uzrasta, podnose prinudnu izolaciju i šta bi roditelji, po Vašem mišljenju mogli da urade da i deci i sebi olakšaju zadatu situaciju?
Ukoliko mogu da budu negde u dvorištu, to je najidealnije, roditelji mogu da ih odvedu u šetnju uz oprez da ne idu tamo gde je opasno.
Kao psihoterapeut ja bih rekla da je ovo idealan trenutak da roditelji razgovaraju sa svojom decom, da ih malo bolje upoznaju, i što je najvažnije da se igraju s njima. Prijaće i roditeljima da se fokusiraju s njima na neku igru i budu u sadašnjem trenutku. Pod pretpostavkom da će manje biti umorni, ne idu po prevozima, napred nazad do posla, pa čak i ako rade od kuće, možda će ipak imati više strpljenja za razmenu i igru.
Mnogi roditelji koji rade od kuće već imaju probleme sa decom koja ne shvataju da je to što oni rade nešto ozbiljno, jer ne postoji ni jedna druga situacija u kojoj su roditelji kod kuće, sede pored njih, a tako su odsutni i ne reaguju na njih.
Imajte u vidu, dragi roditelji, da oni ne mogu još da zamisle da u vašem "lap topu" sedi dvadeset ljudi sa kojima ste u tom trenutku na sastanku ili da imate rok za predaju izveštaja kroz sat ili dva. Oni vide svog roditelja koji sedi i gleda u neki ekran više nego obično i ignoriše ih dok oni crtaju najleši rad ili imaju neko jako važno pitanje...
Ne zaboravite da je njima vaš posao bio kada odete iz kuće. A sada kada ste kod kuće, oni ne mogu lako da zamisle i održe tu granicu. Polako, naučiće.
Kakava je situacija sa adolescentima – da li postoje neki saveti koje biste mogli da date, koji bi bili korisni roditeljima čija će deca koja su u pubertetu možda provesti nedelje, pa i mesece u kućama?
Adolescenti i odrasli mogu najbolje u ovom periodu da iskoriste internet, za online kurseve, čitanje knjiga, gledanje filmova, "bindžovanje" serija i slično. O onima koji spremaju prijemni i da ne pričam, oni imaju gratis vreme za pripremu.
Da li izolacija kod ljudi neminovno stvara osećaj otuđenosti, straha, anksioznosti? Sa kojim se sve negativnim emocijama čovek suočava u ovakvim situacijama i koji su načini prevazilaženja istih?
To se ne može generalizovati. Postoje ljudi kojima ove "spoljne" okolnosti, iako opasne, u odnosu na "unutrašnje demone" donose jedan vid olakšanja iz više razloga: za razliku od toga kada su u svojoj patnji koja dolazi izutra, u ovim situacijama nisu sami- šta više, u ovoj je skoro čitava planeta zajedno. Na ovoj "zajedničkoj" situaciji rade mnogi ljudi, i o tome se govori u cilju da se uspostavi kontrola - dok nekim unutrašnjim procesima i patnjama često ne mogu lako naći koren i to može biti frustracija koja vodi do osećanja potpune nemoći i beznadja.
Introvertni ljudi se mogu osećati veoma dobro, s obzirom da je ovo njihovo prirodno stanje da budu "ušuškani kod kuće". Plus su ovde podržani, niko ih neće forsirati da „izađu malo napolje“. Ljudi koji su kroz razne aktivnosti i sadržaje bežali često od sebe - mogu osetiti viši nivo anksioznosti, straha i neizdrža.
Ova situacija će izazvati mnoge emocije. Ipak, koja emocija ili reakcija će kod koga biti dominantna zaista zavisi od same ličnosti, navika, iskustava i mehanizama odbrane. Logično je da će oni koji su bili sputavani i koji imaju "traume" od toga da im neko nešto određuje, brani ili "upravlja"životom - imati neku vrstu klaustrofobične reakcije, panike ili ljutnje. To u terapiji zovemo "nezavršeni poslovi" iz prošlosti, koji proizvode intenzivne reakcije na slične situacije ili čak najmanje elemente koje podsećaju na neka ranija iskustva koja nisu "proradili".
U svakom slučaju, iz dana u dan smo suočeni sa novim promenama, i to sada prilično utiče na svakodnevnicu ljudi. Konstantne promene menjaju tlo i unose generalnu anksioznost.
Kakva je situacija sa parovima u izolaciji, koji su u ovakvim okolnostima upućeni jedno na drugo 24h dnevno u istom prostoru? Šta bi bio Vaš savet za njih – na koji način da premoste prepreke, potencijalne konflikte i tenzije?
Da se odmah razumemo, niko osim sveže zaljubljenih ljudi ne može podneti potpunu stopljenost bez granica i zasebnog vremena, prostora i aktivnosti (makar povremeno, kad su na poslu, sa prijateljima na kafi i slično). Tako da konflikti koji se budu javljali u ovim okolnostima (na koje niko nije navikao), ne moraju nužno označavati patologiju, nego čak zdravu reakciju na patološke okolnosti (odsustvo granica).
Ja bih ovaj period izolacije posmatrala kao vid eksperimenta gde bismo obratili pažnju jedni na druge, malo više razgovarali, ili primetili da nam je jako teško da razgovaramo...Sve je to proces dijagnostike, gde smo i kako smo inače dok "sami zajedno" jurimo kroz život.
Nezahvalno je dati savet za partnerske konflikte u ovim uslovima. Svakako više neće moći da se ignorišu problemi koji poput parazita žive sa njima i zapravo im uzimaju živote tako što kvalitet emotivnog života opada. Idu jedni pored drugih, ali se ne vide. I onda jednog dana dođe treći i oni se bude; neko "zakači" psihosomatsku bolest, "uđe" u doživljaj besmisla ili anksioznost koja iznutra počne da "udara" i poziva na suočavanje sa unutrašnjom prazninom koja je počela da izjeda dušu.
Biće dosta anksioznosti i frustracije. Ali ovo je odličan test da zaista vidimo gde živimo, sa kim i u kakvom odnosu.
NE PROPUSTITE
Da li postoji neki univerzalan savet šta bi ljudi trebalo, a šta ne da rade kada su ograničeni na svoja četiri zida, a zbog ovako realne pretnje kakav je virus Covid19?
Zavisi sve. Postoje ljudi koje uznemiravaju vesti i samo im stvaraju paniku. Njima bih savetovala da se ograniče u tome i eventualno dva puta dnevno provere kratko šta se dešava. Postoje pak ljudi kojima kontinuirano praćenje vesti daje doživljaj kontrole i stoga im prija.
Ne preterujte s hranom zato što non stop sedite kući. Ovo vreme može jako dobro da se iskoristi za neke zdravije navike. Uvek se žalimo da nemamo dovoljno vremena za pripremanje zdravih obroka i trening. Iskoristite ovaj period da se zaista posvetite sebi.
Nemojte brojati dane, nego slobodne trenutke koji su vam dati. Fokusirajte se na to da ih popunite na najlepši način. Vratite se nekim svojim hobijima, pišite, čitajte knjige za koje inače nemate vremena. Gledajte serije... U krajnjem slučaju društvene mreže su preplavljene kreativnim predlozima za dane koji su pred nama.
Posledica će biti, posebno ekonomskih, i svi ćemo ih osetiti, ali ono što je jako bitno, ne pokušavajte jednom kofom da pokupite vodu sa vodopada. Ne idite u ionako neizvesnu budućnost ako u ovom trenutku iz vaša četiri zida ne možete ništa. Takva tendencija je siguran put do paničnog napada. Budite u sadašnjosti, udahnite vazduh (ako imate balkon imate sreće), skuvajte kafu i posvetite se jednoj aktivnosti koja vam prija SADA.
Živite dan za danom, jer se situacija na taj način menja u celom svetu i ništa se ne može precizno predvideti.
U kom trenutku, ako isti postoji, samoizolacija postaje opasnija po zdravlje stanovnika od izlaska na ulicu?
Zavisi šta izlazak na ulicu podrazumeva i kolika je opasnost od istog u ovom trenutku. Mi još uvek možemo da se krećemo, izbegavajući gužve. Još uvek možemo da odemo u šetnju i do prodavnice.
Ukoliko je neko u samoizolaciji zbog toga što je bio sa nekim ko je zaražen, pa iz opreza ne izlazi napolje, onda je jasno da u ovom slučaju prioritet ima odgovornost prema svom i zdravlju drugih ljudi. Suština i ovde jeste cilj da u bolnicu eventualno ode dvoje zaraženih umesto dvadeset u istom danu, jer to je opasnost po zdravstveni sistem koji moramo izbeći. U ovoj drugoj situaciji mislim da je prioritet jasan i da je eventualna patnja zbog samoizolacija vredna žrtve.
(Maša Petković / Stil.kurir.rs)
