Ova teorija i nije daleko od opšteprihvaćene, ovovekovne - a to je da zevanje daje energiju i to tako što ubacuje više kiseonika a izbacuje ugljen-dioksid.
Međutim, ova teorija je delimično osporena istraživanjem koje pokazuje da oni kojima treba više kiseonika - ljudi koji vežbaju i oni sa medicinskim stanjem koje smanjuje dopremanje kiseonika do mozga - ne zevaju više od prosečne osobe.
Zašto je hrkanje opasno po zdravlje pročitajte OVDE.
Zevanje ostaje misterija, možda zato što se njime niko ne bavi, pored toliko smrtonosnih bolesti. Ono oko čega se svi stručnjaci slažu jeste ideja da je okidač za zevanje povišena temperatura u mozgu.
Iako je mozak veličine grejpa, on uzima 40% naše metaboličke energije i on može takođe da se pregreje. Zevanjem hladimo mozak, sprečavajući da se pregreje.
Temperatura mozga raste kada smo umorni, kada nam je dosadno ali i kada smo u prostoriji sa visokom temperaturom ili imamo infekciju nečega. Kada zevamo, usta se razvlače i udišemo duboko, a izdišemo plitko. Za ovo vreme mišići oko naše lobanje se skupljaju i rastežu i uzimamo vazduh. Nova, rashlađena krv ide ka glavi dok se toplija spušta.
Emotivci žive duže jer paze na zdravlje, više pročitajte OVDE.
Ako ste se pitali, zašto zevate kada neko drugi u vašem okruženju zeva, evo jedne potencijalne teorije. Navodno se to dešava zbog empatije. Ako neko u prostoriji zeva, vi nesvesno pomislite da bi to trebalo i vi da činite.
Interesantno je da ljudi sa autizmom i šizofrenim poremećajem ličnosti, stanjima koja karakteriše nedostatak empatije, čak nizak nivo empatije - ne zevaju tako često.
