Već gotovo dve decenije, Švedsku potresa misteriozna bolest. Sindrom odsutnosti, kako su ga nazvali, pogađa samo decu tražilaca azila koja se potpuno povlače u sebe, prestanu da hodaju, razgovaraju ili otvaraju oči.
Eventualno se oporavljaju. Ali zašto se to događa samo u Švedskoj?
Kad je otac podigne iz invalidskih kolica, devetogodišnja Sofi je beživotna. Nasuprot tome, kosa joj je zdrava i sjajna, a devojčica izgleda poput svakog zdravog deteta. Ali Sofine oči su zatvorene i ispod odeće nosi pelenu. Prozirna cev za hranjenje ulazi u njen nos – tako se hrani proteklih 20 meseci.
Sofi i njena porodica tražioci su azila iz bivšeg SSSR-a. Stigli su u decembru 2015. i žive u smeštajima namenjenima izbeglicama u malom gradiću u središnjoj Švedskoj.
"Njen krvni pritisak je sasvim normalan", kaže dr Elizabet Hulcranč. "Ali ima ubrzan puls pa možda reaguje na toliko mnogo ljudi koji su je danas posetili."
Dr Hulcranč testira Sofine reflekse. Sve radi normalno. Ali, dete ne reaguje. Doktorka je zabrinuta jer Sofi nikada ne otvara usta. To bi moglo da bude opasno jer, ako bi došlo do problema s njenom cevi za hranjenje, malena bi mogla da se uguši.
Pa, kako je dete koje je nekad volelo da pleše postalo toliko inertno?
"Kada objašnjavam roditeljima šta se dogodilo, kažem im da je svet za Sofi toliko strašan da se povukla u sebe i odvojila svesni deo svog mozga", kaže doktorka.
Ovako roditelj nesvesno uništava psihu deteta: 10 poteza ostavljaju teške posledice zauvek!
"Apatična deca" postala političko pitanje
Zdravstveni radnici koji se bave tom decom slažu se da je trauma ono što je izazvalo povlačenje iz sveta. Deca koja su najranjivija jesu ona koja su bila svedoci ekstremnog nasilja - često nad njihovim roditeljima - ili čije su porodice pobegle iz duboko nesigurnog okruženja.
Sofina priča je izrazito tužna. Njene roditelje proganjala je lokalna mafija, devojčica je na svoje oči gledala kako joj tuku mamu i tatu. Oca su joj oteli i tada je doživela slom. Više se nije igrala kao pre i povukla se u sebe. Ipak, ključna promena dogodila se u trenutku kada je Sofi čula kako ona i njena porodica više ne smeju da ostanu u Švedskoj. Tada je prestala da jede i govori.
Sindrom odsutnosti prvi put je zabeležen u Švedskoj krajem devedesetih godina prošlog veka. Više od 400 slučajeva prijavljeno je za dve godine od 2003. do 2005. godine. Kako je sve više Šveđana počelo da brine o posledicama imigracija, ova "apatična deca", kako ih nazivaju, postala su ogromno političko pitanje.
Bilo je teorija da deca glume i da ih roditelji iskorišćavaju kako bi osigurali boravište. Međutim, nijedna od tih priča nije dokazana. Tokom poslednje decenije, broj dece obolele od sindroma odsutnosti je smanjen. Švedski nacionalni odbor za zdravstvo nedavno je izjavio kako je u poslednje dve godine bilo 169 takvih slučajeva...
Nastavak pročitajte na sledećoj strani!
