ISPOVEST ŽENE

MOJ ŽIVOT SA MULTIPLOM SKLEROZOM: Kada sam imala 18 godina moja dijagnoza je bila kraj sveta, sve dok nisam shvatila OVO

Petri Mutavčić je multipla skleroza dijagnostifikovana kadaj e imala 18 godina

Medicina
Autor:
Foto: Shutterstock

Devet godina, devet punih godina živimo zajedno, ali još uvek se ne poznajemo dovoljno. Svaki dan je novi početak i još jedno njeno novo lice koje upoznajem. Multipla skleroza sa mnom je već devet godina. Koliko se pitam kada je prošlo sve to vreme, toliko sam i svesna da već jako dugo zajedno živimo.

Kristalno jasno, sećam se trenutka kada smo se zvanično upoznale:

Mala, to ti je multipla skleroza, sad idi kući, odmori se i ne čačkaj puno po Internetu, rekao je primarius neurologije. Tim rečima, počela je naša borba, prvo sam se borila protiv nje, što je teži put, a kada više nije išlo, odlučila sam da je prihvatim i borim se s njom.

Često me pitaju šta se sve u tom periodu promenilo, moj odgovor je uvek isti, sve se promenilo. Za ovih punih devet godina, jedna od druge naučile smo mnogo, ali stvarno mnogo. Moj život sada, i moj život pre MS-a, ni ne liče jedno drugom. Ako mislite da je to loše, varate se jer da je takav život imao ikakvu svrhu, ne bi vodio direktno u bolest.

Ništa, ali baš ništa u vašem životu ne dešava se bez nekog razloga, pa je tako i kod mene.

Da, istina je da je ovaj put jako trnoviti i težak, ali koji ispravan put nije takav?

Žena, Lice, portret
foto: Shutterstock

Da, istina je da me često boli i da često ne mogu ustati iz kreveta ili pročitati jednu složenu rečenicu, ali to me tera da se borim jače i više.

Strahovala sam često, šta me to čeka sutra? Međutim, stvarno niko ne zna šta će biti sutra, bio on bolestan ili zdrav. Svako ima neke svoje demone s kojima se bori, ja barem znam s čime se borim. Kada sam imala 18 godina, dijagnoza je bila kraj sveta, dok je nekima to bio puknuti nokat, žulj od štikli na malom prstu ili kako se javiti nekom dečku.

Ja sam opet, prvo morala razmišljati hoću li moći da sama isečem nokte, obujem cipelu ili kako ću tom dečku reći da sam "roba s greškom". Svako vreme odrastanja nosi drugačije probleme, a ja sam uvek imala samo jedan glavni - kako preživeti dan i obaviti sve što moram, a ne mogu.

Bilo je jako teško, sve dok nisam shvatila da se ništa ne mora. Ne moraš svaki dan ustati iz kreveta, ako tvoje telo znakovima traži odmor, jer što meni treba biti bitnije od mog tela? Uzmi slobodan dan i odmori se. Ne moraš imati puno prijatelja, ne moraš čak ni par, a pogotovo ne onih, koji od tebe nešto očekuju jer prijateljstvo je bezuslovno.

Imaj jednog prijatelja, koji će ti biti pravi prijatelj, kojem nije teško ustati u pet ujutro da ti pomogne u teškoj situaciji ili te razume ako otkažeš izlazak u poslednjih pet minuta, jer se ne osećaš dobro. Ti nisi kriva zbog toga i ne možeš to promeniti, možeš se samo okružiti ljudima koji će te prihvatiti i takvu, jer kome su još potrebne drame u životu? Imamo dovoljno turskih, dramatičnih sapunica.

Žena u krevetu, Tužna Devojka
foto: Shutterstock

Onaj dečko/muškarac, koji ne želi da te prihvati zbog dijagnoze, nije ni vredan tvoji živaca, a ni suza, koje ne možeš dozvoliti često. Čak niti retko. Ako tvoji roditelji imaju nerealna očekivanja od tebe, to je isključivo njihov problem, a ne tvoj. Budi zadovoljna onim što možeš, koliko možeš, uvek teži boljem, ali ako ne ide, i to je okej.

Daj sebi vremena koliko želiš i kad želiš, jer sitnice život znače, možda baš kad sedneš na klupu da odmoriš, jer ne možeš više, vidiš neku lepotu ili doživiš neki srećan trenutak, samo zato što si stao i pogledao oko sebe. Dopusti sebi i loše dane, dopusti i loše nedelje, mesece, ali zapamti da iza kiše, uvek dolazi sunce.

Ovo su sve neke od stvari, koje sam naučila od nje, multiple skleroze, ko kaže da život s njom nije edukativan? Ja sam lično jako puno od nje naučila, ali najbitnije što sam naučila je to, kolika se hrabrost krije u svakome od nas, a tek kolika se krije upravo u nama, obolelima od ove bolesti.

Ljudi moji, koji smo mi ratnici! Koliko smo neslomljivi, i koliko smo hrabri i istrajni u svom životu, jer se nakon svakog, ali baš svakog pada, moramo ponovo ustati, pokupiti sve pukotine, te ih nekako ponovo spojiti zajedno.

Možda ne istim redosledom i možda se ne budu uklapale, i možda ćemo iste ratove voditi puno puta, pogotovo onih sa svojom psihom, ali mi ćemo od ničega, napraviti nešto, jer smo borci, jer smo se navikli da se borimo, da dignemo glavu i pokušamo ponovo, koliko god puta se zabili u zid.

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...