žena ispred svog vremena

Neverovatna životna priča Helene Rubinštajn: Izgradila carstvo, udavala se dva puta, izgubila sina! (FOTO)

Bila je visoka jedva 1,50 m, engleski je govorila s poljskim naglaskom i za njenog života niko nije tačno znao koliko ima godina 

Lepi & Zdravi 02.01.2018. - 12:46h Autor: jutarnji.hr
Helena Rubinštajn, Foto: Profimedia

Njeno ime stajalo je na fasadama 14 fabrika i 32 salona za ulepšavanje širom sveta, a imetak joj je bio procenjen na 100 miliona dolara. Sve je postigla sama, kada se iz rodnog Krakova preselila u Melburn, gde je počela da stvara svoje kozmetičko carstvo, u doba kada žene još nisu ni bile preduzetnice. Helena Rubinštajn bila je pionirka lepote, a upravo tako zove se i izložba koja je ovoj velikoj “maloj” dami svetske kozmetike posvećena u jevrejskom muzeju u Beču, a može se razgledati do 6. maja.

 

Mnogi je zovu i osnivačicom moderne kozmetike; upravo je ona prva došla na ideju da oboji puder ili našminka oči, stvari koje su danas razumljive same po sebi. U doba kada briga o lepoti nije uopšte još bila tema, a šminka se smatrala frivolnom i društveno tabuiziranom, probila se s idejom da svaka žena može otkriti svoju individualnu lepotu i da iz toga treba izvući najbolje. Smatrala je da će žene tako steći samopouzdanje. Uspela je u poslovnom svetu kojim su tada još dominirali muškarci i osmislila inovativno tržište koje se trajno postavilo na međunarodnom nivou, a postoji i dan danas.

 

Burna ljubavna romansa dva najveća meksička umetnika: Priča o slonu i golubici! (FOTO)

foto: Profimedia

Helena Rubinštajn rođena je u velikoj porodici ortodoksnih Jevreja u Krakovu, u jevrejskoj četvrti Kazimierz, u čijem središtu se danas nalazi pomalo kičasti hotel Rubinštajn, sagrađen kako bi privukao turiste.

 

Njena rodna kuća nalazi se malo dalje. Pravim imenom Čaja, bila je najstarija od osam sestara; nakon nje rođene su još Paulina, Regina, Rosa, Stela, Ceska, Manka i Erna. Otac Hertcel bio je trgovac bez smisla za biznis i večito u dugovima, a majka Gitel rano je shvatila da nikad neće imati miraz za svoje ćerke. Budući da je tada za žene jedina šansa bila udaja za dobrostojećeg muškarca, majka je svake večeri učila Helenu i njene sestre kako da održavaju svoju kosu i kožu. Bez obzira na to kako je umorna bila na kraju radnog dana, Helena nikada nije propustila majčine savete: 100 poteza četkom pre spavanja kako bi kosa bila što sjajnija, umivanje hladnom vodom i obavezno nanošenje kreme za lice koja će, kako se nadala njena majka, sve njene ćerke učiniti dovoljno lepim da se mogu dobro udati i bez miraza.

 

Ali, Helena nije želela rano u brak; htela je da vidi svet pa je sa 16 godina napustila Krakov i otišla prvo kod tete u Beč, pa u Australiju, gde su živela kod njena tri ujaka. Putovala je brodom "Prinzregent Luitpold", a kartu je kupila pod imenom Helena Žulijet, imenom koje će je uskoro proslaviti. Kratko vreme živela je kod rodbine na ovčarskoj farmi, potom se preselila u Tuvumbu, u saveznoj državi Kvinslend, gde je radila kao dadilja, a zatim u Melburn gde se zaposlila u jednoj čajani.

 

I upravo u Australiji, tada verovatno najmanjem mondenskom mestu na svetu, počela je njena karijera. Naime, od kuće je ponijela 12 kutija kreme za kožu, koju je u Krakovu prema svom receptu napravio apotekar žejkob Likuski za njenu majku. Primetila je kako je koža australijskih žena, suva i gruba zbog stalnog sunca, potpuno u suprotnosti sa njenom belom evropskom puti.

 

Okrenula ceo svet naopačke: Od ove žene je sve počelo! (FOTO)

foto: Profimedia

Australijanke su tada od nje počele da pozajmljuju kremu koja je postala toliko tražena da je Helena naručila dodatnu pošiljku iz Poljske, a uskoro je u Melburnu otvorila i svoj prvi salon, u koji je vrlo brzo dovela i zaposlila i poljskog apotekara. Kremu je prodavala pod imenom Valaze (od mađarskog válasz = odgovor), a salon se zvao "Maison de Beauté Valaze". Posao je toliko dobro išao da je uskoro iz Krakova dovela i svoju sestru Cesku i sestričinu Lolu, koje je imigracijskim vlastima predstavila kao stručnjake za dermatologiju iz Beča.

 

Melburn joj je uskoro postao premali pa se 1908. godine, sa zaradom od 100 hiljada dolara, preselila se u London, a salon je ostavila sestri. Još iste godine u Londonu se udala za novinara Edvarda Vilijama Titusa. U međuvremenu se dodatno edukovala u Beču, Krakovu, Berlinu, Viesbadenu i Parizu, ali nikada joj se nije ostvarila želja da završi studije medicine sa specijalizacijom iz dermatologije, ali zato se na poslu uvek pojavljivala u belom mantilu kako bi delovala što ozbiljnije.

 

Vodootporna maskara

 

Sledeće godine otvorila je i salon u Parizu i bila je prva koja je klasifikovala četiri tipa kože: suvu, normalnu, masnu i mešanu pa je za svaki razvila posebnu vrstu kreme. Dok je živjela u Parizu, osmislila je i tzv. "crème gypsy", za žene tamnije puti, a bila je zadužena i za pozorišnu šminku glumice Džozefine Bejker.

 

U Beču je 1932. godine otvorila salon na adresi Kohlmarkt 8. Za izum vodootporne maskare zaslužna je bila njena imenjakinja, Bečanka Helene Vinterštejn-Kamberski. Maskaru koja se za vreme kiše i vrućine nije razlivala,  patentirala je 1935. godine, a nameravala ju je plasirati na tržište sa svojom sopstvenom firmom "La Bella Nussy", pa je prodala licencu Heleni Rubinštajn. Vodootporna maskara tako je predstavljena 1939. godine na svetskoj izložbi u Njujorku, uz vodeni balet odnosno sinhronizovano plivanje.

 

Maskara se tada još nanosila papirnatim štapićima iz aluminijskih tuba, a 1958. Helena Rubinštajn predstavila je prvu maskaru sa četkicom, kakvu i danas znamo.

 

Jugoslovenka kojoj je Pikaso uništio život: Zbog nesrećne ljubavi potpuno poludela! (FOTO, VIDEO)

foto: Profimedia

Godine 1937. kupila je veliku kuću u pariškoj četvrti San Lui, a nakon razvoda od supruga, sa kojim je dobila dvoje dece, udala se za 26 mlađeg gruzijskog princa Artčila Gurielija-Tčkoniju, koji je za život zarađivao kao igrač "backgammona", persijske igre koja se još naziva i tavla. Godinu dana nakon "Anschlussa Austrije", Rubinštajn je zatvorila svoj bečki salon i zaputila se u Ameriku. Ali, i tamo ju je dočekao antisemitizam: u Njujorku su joj odbili iznajmiti stan jer je bila Jevrejka, ali ona je tada lepo kupila celu zgradu od 16 spratova na uglu Park Avenije i 65. ulice, u čijem je penthousu živela do kraja života. Nakon dolaska nacista na vlast uspelo joj je gotovo celu svoju porodicu da preseli u Ameriku i zaposli u svojim firmama, osim sestre Redžine, koja je zajedno sa suprugom stradala u Aušvicu.

 

Svoje filijale otvarala je u liberalnim gradovima: San Francisku, Filadelfiji, Nju Orleansu i Atlantik Sitiju, a one koji su tradicionalno slovili kao WASP, prepustila je svojoj dugogodišnjoj konkurentkinji Elizabet Arden, koja je opsluživala samo bogatu, belu klijentelu. Rivalstvo dveju dama do danas je neiscrpan izvor literarnih dela, odnosno motiv brojnih mjuzikla i pozorišnih predstava. Na Brodveju je muzikl “War Paint” uvek rasprodat, a u Londonu je ovo leto bila aktualna predstava “Madame Rubinstein” sa Miriam Margolis u glavnoj ulozi.

 

Došavši u Ameriku, Rubinštajn je bila užasnuta belo napuderisanim licima Amerikanki pa je osmislila puder u boji (do kraja života nije shvatila ni zašto bi odrasla žena koristila beli ruž), a poljskoj glumici Poli Negri oči bi uokvirivala crnim tušem pa tako stvorila ono što danas zovemo "vamp look". Vrlo rano nudila je i kreme sa zaštitnim UV faktorom, kao i prve kreme za samotamnjenje.

 

Njen moto je glasio: “Ne postoje ružne žene, samo one lenje”, a njene klijentkinje su bile pijanistkinje i pripadnice pariške avangarde Misia Sert, glumice Sara Bernard, Mae Vest, i Žana Moro kao i Lejdi Dajana i žaklina Kenedi.

 

Izgradnja carstva

 

Bez ičije pomoći izgradila je svetsko kozmetičko carstvo i tako utrla put drugim preduzetnicima u svetu kozmetike, od kojih je većina takođe bila jevrejskog porijekla: "Max Factor" (rođen kao Maksymilian Faktorowicz u Łódźu), "Estée Lauder" (rođena kao Esther Mentzer), braća Čarls i Džosef Revson (Revlon), Erno Lazlo i Irving Mors, osnivači brenda "Kiehl’s".

 

Nije samo u kozmetici bila uvek za jedno koplje ispred drugih: kretala se u intelektualnim krugovima svog muža tokom života u Parizu pa je počela da skuplja kubiste i dela afričkih skulptora, koja su 1935. bila izložena u MoMA-i, a među prvima je otkrila Koko Šanel i Sergeja Djagiljeva i njegovu baletnu trupu, koja joj je bila inspiracija za ljubičastu, narandžastu, zlatnu i žutu paletu boja. Njen Njujorški stan bio je prepun tapiserija Pikasa i Rouaulta, slika Matisea, Šagala, Miróa i Modiljanija, a koliko je vredela njena kolekcija najbolje govori priča kako ju je tadašnji upravnik MoMA-e molio da mu proda celu kolekciju, što njoj, naravno, nije padalo na pamet.

 

Ljubavna priča Salvadora Dalija: Susret koji je odredio njihove živote, obojio ih ludilom, uspehom i strašću! (FOTO)

foto: Profimedia

Uz to, posedovala je i 30-ak sopstvenih portreta koje su naslikali neki od tada najpoznatijih umetnika, među kojima je bio i njen dobar prijatelj Salvador Dalí. Jedino je Pikaso, za kojeg je poznato da nije slikao po narudžbi, odbio njen zahtev za portretiranjem, iako je napravio mnogo njenih skica, ali nikada gotov portret. Njihovo prijateljstvo bilo je vrlo čvrsto, ali osciliralo je između ekstremne bliskosti i distance, iako legenda kaže da je bila jedina osoba na svetu kojoj je Pikaso rekao: “Vi i ja, mi smo oboje geniji!”

 

Fotografija na kojoj su zajedno Pikaso, Helena i njena sestra Stela, a koja se takođe može videti na izložbi baš kao i jedna od skica, jasno pokazuje da je postojala čak i izvesna fizička sličnost dvoje strastvenih umetnika.

 

U leto 1955. godine njen drugi suprug Artchil preminuo je od srčanog udara.

 

Rubinštajn je kratko tugovala, a zatim radila još više, a kada je 1958. njen sin Horase poginuo u saobraćajnoj nesreći, iz depresije ju je izvukao veliki portret Grahama Saterlanda, kao i putovanja u Australiju, Japan, Hong Kong i Izrael, gde je otvorila novu fabriku. U Muzeju umetnosti u Tel Avivu njoj u čast otvoren je paviljon za savremenu umetnost koji nosi njeno ime i za koji je donirala više radova iz svoje kolekcije, kao i čitavu kolekciju od 20 hiljada minijaturnih figurica u istorijskim kostimima.

 

Njen imidž bio je vrlo nekonvencionalan; trošila je celo bogatstvo na umetnička dela, nekretnine i njihovo uređenje, za koje je angažovala najinovativnije arhitekte svog doba. Nacrte za jedan od njenih salona radio je Adolf Lus, pribor za jelo dizajnirao joj je pripadnik secesije Džozef Hofman, a njen londonski stan ukrasio je tada još malo poznati Roj Lihtenštajn. Legendarne su bile njene raskošne haljine i nakit. Celi svet, pa tako i njena porodica, zvali su je Madam.

 

Ustaljeni raspored

 

Bila je vrlo predana poslu i držala se ustaljenog rasporeda: u 7 ujutro u njenoj sobi bi se pojavio filipinski sluga Albert s doručkom. Madam je uvek doručkovala u krevetu: vrući sok od limuna, čaj, jaje i tost. U 8 sati u svom stanu održavala je prve poslovne sastanke, u 12 bi ručala, ponekad zajedno s gostima, a posle ručka obavezno bi sat vremena odspavala. U 16 sati pojavila bi se u kancelariji koju je retko kad napuštala pre 19 sati. Uveče je barem dva puta nedeljno imala goste, a tada bi sama kuvala i dekorisala sto. Često ju je posećivala porodica sa kojom je igrala bridž i u tome bila veoma dobra.

 

Svake godine u januaru je putovala u Pariz kako bi videla novu "haute couture" kolekciju, a njeni omiljeni dizajneri bili su Iv Sen Loren i Kristobal Balensijaga, kojem je bila jedna od prvih mušterija. U junu nije propuštala modne događaje u Londonu, a na jesen one u Njujorku. Jednom nedeljno u jednom od svojih salona farbala je kosu u crno, a dok su joj radili manikir, diktirala bi poslovna pisma.

 

F. Skot Fitcdžerald i Zelda, najveća ljubav 20. veka: Volim je, a to je početak i kraj svega! (FOTO)​​​​​​​

foto: Profimedia

Engleski je govorila s neskrivenim naglaskom, a u razgovoru bi često koristila nemačke i poljske reči. Legendarne su, kažu njeni saradnici, bile i njene smeđe papirnate vrećice s užinom, u kojima bi na posao donosila tvrdo kuvana jaja, pileće batake i krakovske kobasice, a u istu bi vrećicu utrpala i zamašćene dolarske novčanice kojima je plaćala taksi. U kancelariji je korila zaposlenike koji prilikom izlaska iz prostorije ne bi za sobom ugasili svetlo. Goste bi, pak, znala da dočeka sa komadićem kobasice u ruci, a ponekad je jela ostatke s tuđih tanjira, uz argument da je ionako gotovo netaknuto.

 

Postoji i jedna anegdota, da je Pikaso bio jedini koji se usudio da pita Helenu Rubinštajn za godine. “Ja sam tada bio u susednoj sobi i, naravno, naćulio sam uši”, ispričao je u svojim memoarima jednostavno nazvanim “Madame” njen dugogodišnji asistent Patrik O’Higins, kojeg je mnogo volela i smatrala ga je svojim trećim sinom. “Starija sam od vas”, lukavo je odgovorila Helena nakon kraće pauze, a Pikaso, piše O’Higgins, nije dalje ispitivao.

 

Helena Rubinštajn preminula je 1. aprila 1965. godine. Sahranjena je u svojoj omiljenoj haljini Iv Sen Lorena na groblju Mount Olivet u Kvinsu.

 

Navodno je imala 94 godine.

 

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...