Ljudski je um fascinantna kombinacija mašte i posebnog odnosa prema realnosti, a mentalne su bolesti svojevrsna kruna različitosti među pojedincima. Neki su poremećaji, poput anksioznosti i depresije, postali toliko učestali da ih sve češće shvatamo kao deo svakodnevnog modernog života, dok su neke bolesti i dalje toliko neuobičajene da je teško verovati da takva stanja psihe uopšte postoje. Ne kaže se bez veze "sto ljudi, sto ćudi".
10. Jerusalemski sindrom
Iako je poznato da preterana religioznost prouzrokuje razne iluzije, jerusalemski sindrom je religioznost i pomahnitalost podignuo na neki viši nivo. Naime, svake godine oko 50 turista tokom poseta Jerusalimu pomisli da je izravno povezano s Isusom ili da su oni reinkarnacija nekog biblijskog lika.
Na primer, jedna je Irkinja otišla u bolnicu i tvrdila da će roditi Isusa iako uopšte nije bila trudna.
Neki je čovek iz Australije poželio večeru, ali ne bilo kakvu. Kuvare u hotelu zamolio je da mu pripreme "poslednju večeru", budući da je gospodin bio uveren da je Isus.
Bilo je i izvještaja o turistima koji misle da su kralj Salomon, a i o onima koji su usled katarze iznenada počeli propovedati ili samo vikati na ulicama.
Posebno je apstraktan bio slučaj Britanca koji je bio uveren da će ga Sotona ubiti kako bi započeo s misijom smaka svieta. Međutim, zanimljivo je da se većina obolelih oporavi od ''zanosa'' u trenutku kada napuste Jerusalim.
9. Stendhalov sindrom
Na spisku neobičnih ludila pronašao se i Stendhalov sindrom, koji se naziva i hiperkultura. Reč je o psihosomatskom poremećaju koji uglavnom pogađa vlasnike umetničkih galerija.
Oboleli postaju toliko preplavljeni lepotom umetničkih dela da počinju osećati omamljenost i zbunjenost.
Neki takođe dobiju napade pa počnu halucinirati i padati u nesvest ili se, kako bi se kolokvijalno reklo, ponašaju kao ludaci.
Stendhalov sindrom prvi je put zabeležio autor Henri-Marie Beyle (pseudonim Stendhal) koji je u svom putopisu napisao da su ga stropne freske u katedrali Santa Croce u Firenci toliko zadivile da je osetio da lagano gubi razum.
8. Klinička likantropija
Kažu da onaj ko ne voli životinje, ne voli ni ljude, ali i da čovek koji misli da je životinja nije baš normalan. Klinička likantropija mentalni je poremećaj pri kojemu ljudi misle da se pretvaraju u životinje, a pogotovo u vukove.
Kako ovi pacijenti prolaze kroz ''transformaciju'', često počinju koristiti nokte kao kandže i ispuštaju neuobičajene animalne zvukove. Takođe veruju da im intenzivno rastu dlake na rukama i kosa, a odraz u ogledalu više nije kao nekad.
Prvi izveštaj o likantropiji objavljen je 1852. godine kada je čovek pomislio da se pretvorio u vukodlaka. Tvrdio je da su mu zubi postali oštri i jeo je samo sirovo meso. Srećom, shvatio je da nije vukodlak.
Klinička likantropija izuzetno je redak poremećaj te je od 1852. godine zabeleženo samo 13 slučajeva. Broj je nešto veći kada uključimo slučajeve transformiranja u druge životinje, a i činjenicu da mnogi pacijenti imaju pogrešnu dijagnozu šizofrenije ili bipolarnog poremećaja.
7. Cotardov sindrom
Strah od smrti normalan je osećaj, ali zabluda pod nazivom Cotardov sindrom poseban je tip poremećaja. Pacijenti misle da su mrtvi te nemaju kontrolu nad svojim telom.
Druga grupa je svesna da je živa, ali smatra da je određeni deo tela mrtav ili ne postoji. Cotardov sindrom često je prouzrokovan traumatičnim incidentom poput nesreće ili nesvestice, a oboleli misle da ne mogu ponovno umreti jer su već mrtvi.
Poremećaj je prvi put zabeležen kod neimenovane Francuskinje koja je identifikovana kao Mademoiselle X. Doktor imena Cotard tada se zainteresovao za njen poremećaj i intenzivno je proučavao. Njeno je stanje nazvao ''delirij negacije'', a sam poremećaj kasnije će biti nazvan po njemu. S druge strane, Mademoiselle X umrla je od gladi jer je odbila jesti budući da je bila uverena da nema želudac.
6. Fregolijeva deluzija
Nazvan po italijanskom glumcu i vrsnom imitatoru Leopoldu Fregoliju, ovaj poremećaj pogađa osobu koja je uverena da su svi oko nje ista osoba koja se prerušava.
Neko ko pati od Fregolijeve zablude smatra da su razlike u odeći i izgledu drugih samo razrađena maska, a sindrom je prvi put zapažen kod pacijentkinje koja je bila uverena da su svi oko nje ili glumica Sarah Bernhardt ili osoba po imenu Robine.
Jedom je u naletu besa čak i fizički nasrnula na starca misleći da je reč o Robine. Vrlo je teško pa čak i nemoguće uveriti takve ljude da pate od poremećaja.
5. Folie a deux
Tzv. ''ludost u dvoje'' naziv je za psihološko stanje kada se iluzije jedne osobe šire na druge. Folie a deux može biti i folie a trois ako pogađa tri osobe ili folie en famille kada utiče na celu porodicu.
Ova je ludost prvi put dokumentovana u 19. veku kada su tri sestre bile uverene da su neki delovi Biblije pogrešni i da Bog želi da žive u kući koja je pripadala nekom njima nepoznatom čoveku. Devojke su uhapšene nakon što su vandalizirale dom vlasnika kojeg su nagog zatvorile u ćeliju i pevale bogoslužne pesme.
4. Munchausenov sindrom
Korak dalje od klasičnih hipohondara su pacijenti oboleli od činjeničnog poremećaja ili Munchausenova sindroma.
''Činjenično poremećeni'' često ne mogu prihvatiti da su zdravi pa uprkos svim dokazima i dalje insistiraju na svojoj dijagnozi. Ove će se osobe čak i povrediti ili otići na operaciju samo da bi potvrdili svoju teoriju.
Iako shvataju da nisu bolesni, ni sami ne razumiju zašto imaju toliku potrebu da se pretvaraju da nisu zdravi. Ovaj se poremećaj može manifestirati i tako da jedna osoba uporno tvrdi da je druga bolesna, pogotovo u korelaciji roditelj – dete.
3. Reduplikativna paramnezija
Iako se mnogi boje kloniranja, osobe koje pate od reduplikativne paramnezije žive u strahu da je njihova kuća ili zgrada duplikovana.
Katkada čak i veruju da je njihova kuća prerušena u drugu zgradu ili da je neki komad namještaja ukraden iz njihova doma i postavljen negde drugde. Od ovog poremećaja često pate stariji ljudi koji veruju da je bolnica zapravo njihova ''prikrivena kuća''.
2. Deluzijska parazitoza
Najgore je osećati se kao stranac u svojoj koži, međutim kad osećate da stranci žive u vašoj koži, cela priča postaje još gora.
Deluzijska parazitoza mentalni je poremećaj kod kojeg osoba misli da je njegova koža zaražena parazitima kao što su uši, buve ili crvi.
Oboleli se obično intenzivno češu pa čak i na svoju ruku koriste opasne stvari samo kako bi se rešili nametnika. Spremni su i sami uzimati uzorke s tela i stavljati ih pod mikroskop pre nego što se obrate doktoru.
Ovaj je poremećaj učestaliji kod starijih osoba i žena te je često posledica trauma koje su preostale iz ranijih bolesti. Katkada je povezan i sa šizofrenijom, opsesivno-kompulsivnim poremećajem ili drogiranjem.
1. Depersonalizacija – derealizacija
Od kože u kojoj žive nametnici, gore je samo doslovno izaći iz kože.
Oni koji pate od depersonalizacije i derealizacije misle da nisu stvarne osobe i da su napustili svoje telo. Nekad ih napad uhvati i kad su ''duhom prisutni'' u svome telu, ali nemaju nikakvu kontrolu nad svojim postupcima i mislima.
Ovi pojedinci katkada su skloni misliti da njihovo sećanje ne pripada njima, da promatraju svoj život kroz maglu ili staklo, kao da se nalaze u filmu.
Poremećaj depersonalizacije i derealizacije češći je kod ljudi koji su preživeli traumu i može trajati od nekoliko sati do nekoliko meseci.
Oboleli često imaju problema u međuljudskim odnosima jer su obično zabrinuti pa propitkuju vlastito postajanje više nego što se bave interakcijom s bližnjima.
(Stil/ Espreso/ Večernji list)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
