Slavni glumac deli zapanjujuću realizaciju do koje je došao nakon godina slave: potpuno je besmisleno provesti ceo naš život stvarajući određeni identitet za sebe, piše Elephant journal.
To je sve ego: želja da budemo važni, da budemo neko. U stvarnosti, to shvatanje jedinstvenog identiteta donosi samo bol i patnju, iz tri glavna razloga.
Prvo, predstavlja odvojenost između nas i svih drugih bića koja obeščašćuju našu inherentnu, međusobno povezanu prirodu.
Drugo, u iluziji smo kada mislimo da se stvari ne bi trebale menjati – da mi ne bi trebalo da se menjamo.
Treće, to nas udaljava od odmora u vlastitoj osnovnoj dobroti, jer čini da osećamo kao da nismo dovoljni takvi kakvi jesmo, upravo sada.
Lek za ovu patnju je otpustiti tu želju da budete “neko”. Kao što Keri lepo kaže:
“Osećaj celovitosti je drugačiji osećaj od osećaja sebstva.” Da bi se osećala celina, moramo otpustiti pokušaj da održavamo sliku “sebstva”.
Iz svog vlastitog iskustva, Keri povezuje tu istinu sa stanjem depresije:
“Ljudi sve vreme govore o depresiji. Razlika između depresije i tuge je tuga samo slučajnost – šta se dogodilo ili se nije dogodilo, tuga, ili šta god to bilo. Depresija je kada tvoje telo govori ‘Do đavola, više ne želim biti taj lik, ne želim zadržati ovog avatara kojeg sam stvorio u svetu’. To je previše za mene.
Trebalo bi da zamislite reč “depresija” kao “duboki odmor”. Vašem telu treba depresija. Potreban mu je duboki odmor od lika kojeg igrate.”
To bi mogla biti najbolja procena depresije koju sam ikada čuo.
Šta je “ja”, u svakom slučaju?
Pauza i otpuštanje bilo kakvog identiteta kojeg smo stvarali uz tako puno truda. Umesto toga zašto ne bi živeli s otvorenim srcem i smislom za humor vezan za sebe i naš svet – jer, po rečima Kerija, ništa od toga nije bitno.
A to je utešna misao.
“Nisam depresivan u mom životu. Osećam tugu, radost i uzbuđenje, zadovoljstvo i zahvalnost izvan verovanja. Ali sve je veme, i samo se vrti oko planeta. Ne pritiska me dovoljno dugo da bi me ubilo. To su samo ideje.”
- Džim Keri.
