Voditeljka i supruga muzičara Marka Kona, Milica Kon nedavno je na redovnom pregledu ustanovila da ima promenu tkiva na dojci, koja na sreću nije bio maligna. Milica je sada ispričala kako je preživela dane iščekivanja rezultata biopsije.
-Skoro svake večeri sam plakala, a smirila sam se tek kada sam došla u bolnicu. Posebno mi je bilo teško jer je moja mama umrla od raka dojke. Probudili su se odavno potisnuti strahovi, što je i logično. Srećom, mesecima idem kod psihoterapeuta, a tih dana sam intenzivirala susrete. Formulu, zahvaljujući kojoj sam pregurala te dane, čine Markova nemerljiva podrška, psihoterapija iz koje su proizašle pozitivne misli, prijatelji. Zvuči čudno, ali sam se potpuno smirila kada sam došla na „Bežanijsku kosu“. Doktor Granić mi je ulivao ogromno poverenje. Nije on lekar koji priča bajke, uostalom kada sam ga pitala šta misli o čemu je reč, odgovorio je: „Videćemo kad stignu rezultati“. Ali bilo mi je dovoljno da ga pogledam, pa da osetim da će sve biti u redu. Bila sam fascinirana činjenicom da državna bolnica radi kao švajcarski sat. Bukvalno, od pripreme za operaciju do dana kada sam izašla sa klinike nije se desilo ništa što bih smatrala minusom", rekla je milica za Hello.
S kakvim mislima ste se probudili iz anestezije?
‒ Moja sestra, koja je imala operaciju, ali drugačiju od ove, rekla mi je: „S kakvim mislima ulaziš u anesteziju, tako ćeš se i probuditi“. Kad sam se našla na operacionom stolu, prvo sam svima koji su bili kraj mene rekla: „Divni ste, meni je ovde lepo“, a onda sam zamišljala moju decu kako se igraju i pevaju. U trenutku buđenja u intenzivnoj nezi, na pitanje „kako si“, odgovorila sam da sam super. Pogledala sam desno i videla momka koji se sav tresao. Budući da je bio „upucan“, pomislila sam da je u anesteziju ušao pod stresom, pa je takav i izlazak iz nje. Okrenula sam glavu na drugu stranu i zaključila da je sestra bila u pravu.
Kako ste proveli najtežih 11 dana dok ste čekali rezultate?
‒ Ne znam da li je zaslužna psihoterapija, sazrevanje ili me je muž malo opametio, ali taj period provela sam bez stresa. Rekla sam sebi da neću da razmišljam o tome i – uspela sam, što je za mene neverovatno, jer sam paničarka. Problem vidim i gde ga nema, a sada, kad je trebalo da krenem po rezultate, prijateljici sam rekla: “Znam da je sve u redu”.
Zvuči čudno kada se kaže, ali nisam prihvatala drugačiji scenario.
