Danas šta god da nam se dešava sa telom, od dugotrajne kijavice do bolova u kostima, pre nego što odemo kod lekara, obično "skoknemo" do "doktora Gugla" da vidimo šta znače ti naši simptomi.
Neretko se i sami lečimo, postavljajući sami sebi dijagnozu preko čuvenog pretraživača, od čega se lekari ježe i zbog čega često možemo sebi da pogoršamo stanje, bilo fizičko, bilo psihičko.
To sam bila i ja do pre neki dan, kada sam tokom deset dana zahvaljujući ovoj navici ostarila deset godina - takav osećaj imam. I zarekla sam se da od sada Gugl koristim isključivo za navigaciju, neke lepe, zabavne priče i informacije od značaja isključivo iz sfera koje nisu medicina. Jer koliko god da Gugl danas zna, lekari i analize znaju bolje i ponekad nemaju ni dodirnih tačaka, koliko god da vam sve deluje loše.
Evo kako je to bilo:
22. april. Sedam u kola nakon radnog vremena, počinje da me bolucka list desne potkolenice. Pomislim: Opet sam pola dana provela sa prekrštenim nogama (radim sedeći posao). Smeta mi što moram da pritiskam papučicu gasa. Pomislim: Mnogo sam stegla pertle na patikama. Jedva čekam da se izujem i sve će biti ok.
Dolazim kući, izuvam se, malo mi je lakše. Ili nije? Utrnula mi je potkolenica i stopalo. Nije važno, proći će kad se naspavam noćas. Normalno obavljam sve što treba u toku popodneva. Idem na spavanje dva sata posle ponoći, po (lošem) običaju.
23. april. Budim se ujutru, utrnula mi je i butina, zajedno sa potkolenicom i stopalom. Ignorišem, sedam za kompjuter. Prekrštam nogu (idiot). Boli i trne. Da ipak zovnem hitnu da pitam za savet? Bolje hitnu nego Gugl. Neka fina doktorka postavlja seriju pitanja i zaključuje da suviše sedim i suviše prekrštam noge. Kaže nema mesta panici, odmaraj nogu, šetaj najmanje sat vremena i proći će za dan-dva.
Slušam je. Hodam dok mi ne "otpadnu" noge. U pozadini razmišljam zašto li mi trne noga. Guglam. Gugl nema ništa lepo da kaže: multipla skleroza, tumor na mozgu, sindrom Gijan Bare, diskus hernija, neke tamo infekcije za koje nisam čula. Nadam se diskus herniji. Mozak razmišlja u "sajlent modu" dok se ja kao trudim da ne razmišljam.
Racio - 0: Gugl - 1. Samo što to još ne kapiram.
24. april. Sutradan, trne ruka. Opet zovnem hitnu. Nema one fine doktorke. Kaže doktor: Idite kod spinalnog hirurga. Aha, evo nade za diskus herniju.
Mozak i dalje pozadinski radi najprljaviji mogući posao. Šalje mravinjanje u leđima. Još jedan simptom multipla skleroze. Sjajno.
Racio - 0: Gugl - 2.
Zakazujem što pre pregled spinalnog hirurga. Kaže za svaki slučaj snimiti lumbalnu kičmu magnetnom rezonancom, može biti neki disk u pitanju, a zbog tnjenja u leđima obavezno posetiti neurologa. Neurolog mi zvuči kao sam đavo (oprostite, neurolozi).
Guglam neurološke uzroke trnjenja.
Racio - 0 : Gugl - 10.
Mozak aut. Racio se povukao iz igre.
28. april. Pregleda me neka fina žena neurolog. U međuvremenu trne donja desna polovina lica. Kaže: Mislim da nije ništa strašno, ali zbog lica uraditi magnetnu rezonancu glave. "Opustite se, nervoza pogoršava simptome", kaže.
Guglam parasteziju lica.
Još 20 poena za Gugl. Racio više ne postoji.
Džabe žena rekla da misli da nije strašno i da se ne nerviram. To sam momentalno zaboravila.
Idu praznici, niko ne radi. Zakazujem prvi slobodan termin za magnet 5 dana (pakla) kasnije. Kažu, rezultati se čekaju 24 - 48 sati. Ko će to da sačeka??
1. maj. Živim u nekom čudnom čistilištu. Siroti racio pokušava da ispliva i da se nada diskus herniji. Guglam u potrazi za nekom informacijom koja će to da potvrdi. Nema je. Počinje nekakvo žarenje u leđima i licu, kao da me ubada milion užarenih igala. Hvala onom ko izmisli bromazepam.
Racio - minus 1000: Gugl: 100.
3. maj. Ne spavam. Ne jedem. Ne postoji dobar scenario. Noć pred magnetnu rezonancu naprasno počinjem da patim od klaustrofobije. Ukućani me čudno gledaju. U međuvremenu brojni prijatelji i porodica neprestano me ubeđuju da će sve biti u redu. Oni vickastiji mi šalju deda Tonija i njegov hit snimak Vježbaj, pi**a ti mate**ina.
Naravno, ne postoji šansa da se nasmejem.
4. maj. Dolazim na magnet kao zombi. Malo fali da se onesvestim. Ljubazna devojka na poziciji radiološkog tehničara me smiruje i ubeđuje da snimanje nije ništa strašno. Polako sve objašnjava, i konačno kaže nešto što me obraduje - doktorka je tu, prati snimanje i odmah će očitati rezultat.
Mislim: Šta je da je, od Boga je, samo nek se ova agonija završi. Trudim se da pevam dok mašina lupa i pišti kao da je kraj sveta ili uzbuna za bombardovanje.
I snimanju je konačno kraj.
Presvlačim se, čekam u hodniku. Doktorka me proziva. Jedva držim pravac do njene kancelarije.
"Sedite", kaže. Sedam, čekam smrtnu presudu.
Doktorka počinje:
"Hm, za glavu nemam šta da pričam, tu je sve u savršenom redu." Buljim u nju, kažem: Hvala Bogu. Kaže: Tačno! Nastavlja:
"I kičma je u principu u redu, samo vam zbog ovog pršljena treba fizikalna terapija i vežbe, disk je počeo da curi ka kanalu. To sa pršljenom vam je najverovatnije urođeno", objašnjava nešto o pršljenu i ravnomernom srastanju koje je nekakva srećna okolnost, inače bih bila kriva u jednu stranu.
Pitam: Da li to objašnjava ovo sa licem i rukom? Za nogu je sad jasno.
Kaže: Meni to liči najviše na preveliko psihičko opterećenje.
Hvala ti Gugl, hvala ti mozgu što slušaš gorepomenutog kao da je sveznajući.
Do popodneva, trnjenje prolazi.
5. maj. Više se ne javlja. Zamišljam Gugl kako se pobednički smeje, iako mašinerija nema tu ljudsku osobinu.
Smejem se i ja njemu - u znak pozdrava kada je reč o medicini. Nisam mu rekla doviđenja. Rekla sam mu Zbogom!
(Stil.kurir.rs / B.M.)
