Sjajni velški glumac Entoni Hopkins najpoznatiji je po svom glumačkom intezitetu, kao i po ulogama koji su uglavnom osobe na ivici ludila ili su patetični na bilo koji drugi način.
Jedan je od retkih glumaca koji u svojoj karijeri pored brojnih nagrada i priznanja može da se pohvali i osvojenim Oskarom u kategoriji najbolja glavna muška uloga. Sam je glumio u više od sto lmova, a režirao je tri lma. Pored toga oprobao se i kao izvršni producent, ali i kao pisac scenarija.
Rani period života
Filip Entoni Hopkins rođen je 31-og decembra 1937-e godine u Margamu. Otac mu je bio pekar Ričard Artur Hopkins, a majka Muriel En domaćica. Od najranijeg perioda detinjstva bio je veoma poseban.
Škola skoro da ga nije zanimala, pa shodno sa tim bio je veoma loš učenik. Pored toga oboleo je od disleksije, poremećaja čitanja ili razumevaja pročitanog što mu je dodatno otežavalo učenje u školi. Zato on rešava da se oproba u umetnosti misleći da će se tamo lakše probiti. Najpre je krenuo sa slikanjem gde se nije posebno istakao, a zatim počinje da svira klavir.
Kada je imao dvanaest godina roditelji ga upisuju na poseban Univerzitet za dečake u Velsu. Nadali su se da će u školi steći potrebnu disciplinu i da će lakše napredovati. Međutim, on je tamo ostao samo pet semestara nakon čega se prebacio u drugu školu. Iako je često bio nezadovoljan ne znajući čime da se bavi, polako vremenom počeo je se sve više i više zanima za glumu.
Da zaista i postane glumac, na njega je uticao Ričard Barton, poznati velški glumac koji ga je ohrabrio da se bavi ovim pozivom. Entoni je Ričarda upoznao kada je imao petnaest godin. Nakon što je diplomirao na "Welsh" koledžu drame i muzike, on odlazi na služenje vojnog roka koji je trajao dve godine, nakon čega se seli u London.
Početak karijere
Hopkins se 1965. godine zahvaljujući Lorensu Olivijeu pridružio Kraljevskom državnom pozorištu. Veoma brzo je stekao dobar status, pa je najpre postao Olivijeov zamenik. Jednom prilikom zbog bolesti Lorens nije mogao da nastupa, a Hopkins ga je zamenio. Njegovim performansom su svi bili oduševljeni, što je bio početak dobrih uloga za Hopkinsa.
Međutim, vremenom mu je dosadilo igranje stalno istih likova, a javila mu se želja da se pojavi u nekom filmu. Svoj debi na filmskom platnu imao je 1968. godine u ostvarenju "Zima jednog lava", gde je glumio Ričarda I. Na setovima mu je bilo zabavno, a svidelo mu se da igra u filmovima, pa je postepeno zapostavljao pozorište i sve više pažnje posvećivao je filmskim ulogama. Krajem šezdesetih godina kreću i prve nagrade i polako on postaje afirmisan glumac kojeg čega blistava glumačka karijera. Početkom sedamdesetih pojavio se u filmovima "Kad zazvoni osam zvona", "Tri sestre", i "Rat i mir", u kojima je imao zapaženije uloge.
Sedamsedestih i osamdesetih učestvovao je u brojnim filmskim projektima, a polako je postao poznat po svom tradicionalnom pripremanju za uloge. Naime, on kada se posveti jednoj ulozi uradiće sve što je potrebno, pročitati jednu rečenicu i po dvesta puta samo da bi to izgledalo što bolje i prirodnije. Nije ljubitelj improvizacije, mada ponekad sebi dopusti da mu se desi ako oseti da je pravi trenutak za to.
Ono što je karatkeristično za Entnonija jeste da samo par dana nakon snimanja scene zaboravi tekst koji je pre toga učio mesecima. Njegovo velško poreklo dalo mu je i nešto čime ne mogu da se pohvale mnogi glumci, a to je mimika lica koju malo ko danas ima. Kao najznačajniji filmovi iz osamdesetih godina izdvajaju se "Smena godišnjih doba", "Bunker", "Musolini i ja" i "Donald Kembel".
Hanibal Lektor
Početkom devedesetih Entoni doživljava vrhunac svoje karijere snimivši film "Kad jaganjci utihnu". Na kastingu on je dobio ulogu serijiskog ubice kanibala Hanibala Lektora, a glavnu ulogu pored njega tumačila je sjajna Džodi Foster. Interesantno je da je za svoj performans u ovom filmu osvojio najprestižniju nagradu - svog prvog "Oskara" u kategoriji najbolji glavni glumac, a Džodi takođe u kategoriji najbolja glavna glumica. Film je postao apsolutni hit, i nagrade su se samo ređale. Zanimljivo je da je ovo najkraća glavna uloga koja je dobila "Oskara" jer Entoni kao Lektor pojavljuje se ukupno sedamnaest minuta.
Portret Hanibala Lektora koji je savršeno odglumio postao je kultan među svim ljubiteljima filmova, a Američki filmski institut proglasio ga je najvećim filmskim zlikovcem svih vremena. On je ulogu Lekotora reprizirao 2001. godine u filmu "Hanibal", a zatim i godinu dana kasnije u projetku "Crveni zmaj".
Nakon osvojenog Oskara nije bilo sumnje u kvalitet sjajnog velškog glumca pa je tako nastavio sa dobijanjem sjajnih uloga. 1992. tumačio je lik profesora Abrahama Van Helsinga u filmu "Bram Strokerova Drakula", a sledeće godine glavnu ulogu u filmu "Ostaci dana", koja mu donosi nominaciju za "Oskara". Do kraja devedesetih zapaženije uloge imao je u filmovima "Upoznajte Džoa Bleka" i "Maska Zoroa".
Nov milenijum donosi dosta posla za Hopkinsa koji je i dalje angažovan na brojnim filmskim projektima. Iako je uglavnom birao uloge zloća, svi ljubitelji ovog glumca imali su prilike da ga vide u nešto drugačijim rolama. 2012. godine dobio je čast da tumači lik sjajnog genija, reditelja Ser Alfreda Džozefa Hičkoka u istoimenom filmu koji prati život i rad poznatog reditelja. Hopkins je dobio čak 44 filmske nagrade.
Od vuka samotnjaka do čoveka sa pregršt prijatelja
Kao mali zbog disleksije od koje je oboleo Hopkins je imao jako malo prijatelja i teško ih je sticao. Za sebe je često izjavljivao da je u tom periodu bio pravi vuk samotnjak kome nije prijalo društvo drugih ljudi oko sebe.
Kada je započeo svoju glumačku karijeru izbegavao je javne skupove i druženje sa drugim glumcima i producentima. Slava i razna filmska okupljanja jednostavno ga nisu zanimali. Danas situacija je drugačija i Entoni uz sebe ima pregršt prijatelja i armiju obožavaoca kojima pokušava da izađe u susret kad god je to moguće.
Što se tiče njegovog ljubavnog života prvi put u brak stupio je sa Penelopom Barker 1968-e godine. Međutim nakon samo nekoliko meseci, brak im je zapao u krizu. Tada je Entoni počeo da se opija, a karijeru je stavio ispred svoje supruge koja je bila vidno nezadovoljna. U avgustu naredne godine dobili su ćerku Ebigejl, ali ni ona nije mogla da učvrsti njihov brak i na kraju par se razveo. Sledeća žena slavnom glumcu bila je Dženifer Lejton sa kojom se venčao 1973. godine. Njih dvoje su u braku ostali do 2002. godine.
Već sledeće godine venčava se sa Stelom Ajrojavom za koju je izjavio da je nešto najbolje što mu se dogodilo u životu. Ona ga je izvukla iz depresije i par se i dalje nalazi u srećnom braku.
Hopkins je i sam priznao da nije bio dobar muž prvim dvema suprugama:
"Bio sam očajan muž tokom prva dva braka. Iako se moj život dramatično promenio kad sam prestao da pijem, u ljubavi sam uvek bio arogantan i hteo da sve bude po mom. Naravno, tokom godina postao sam razumniji, a uz sadašnju suprugu Stelu konačno uspevam da shvatim kako funkcioniše ženski um. Ona je veoma strasna žena u svemu što radi i to najviše volim kod nje. Iako je osamnaest godina mlađa od mene, zrelija je više nego što ću ja ikada biti. Ona je nešto najbolje što mi se dogodilo u životu", ispričao je glumac.
Ipak, jedna stvar u poslednje vreme intrigira publiku širom sveta, a to je činjenica da je javno priznao da ga ćerka Ebigejl uopšte ne zanima i da sa njom nema nikakav kontakt, niti se trudi da ga obnovi. Preciznije, rekao je da mu nije stalo do porodičnog raskola i priznaje da je "prilično indiferentan" kad je reč o njegovoj 48-godišnjoj ćerki.
