Ivana je godinama tragala za biološkim ocem koji je verovao da mu je ćerka umrla: Voditeljka javnog servisa kao beba ostavljena u bolnici

Ivana Perić, novinarka Hrvatske radio-televizije (HRT), uspela je da za samo 18 meseci promeni život iz korena i izgubi čak 50 kilograma, ali njena životna priča ne svodi se samo na veliku fizičku transformaciju. Iza nje su godine traganja za sopstvenim identitetom, neočekivani susreti sa biološkom porodicom i saznanje koje je zauvek promenilo način na koji je gledala na svoje poreklo. Iako je odrastala u domu ispunjenom ljubavlju, Ivana je još od detinjstva znala da je usvojena, a decenijama kasnije novinarski posao odveo ju je u Mostar, grad u kojem je rođena, i pokrenuo niz događaja koji su joj doneli odgovore na pitanja koja su je pratila tokom života.

Ivana već dve decenije radi na HRT-u, a tokom godina publika je imala priliku da je upozna kroz njen novinarski rad. Ipak, jedna od tema koja je privukla veliku pažnju jeste njena borba sa viškom kilograma, zbog kojeg se, kako je otvoreno priznala, dugo nije osećala dobro.

Nije bila reč samo o nezadovoljstvu izgledom. Višak kilograma počeo je da utiče na njeno svakodnevno funkcionisanje, zdravlje i kvalitet života. Mučili su je bolovi, a ni rezultati zdravstvenih analiza nisu bili onakvi kakve je želela da vidi. Shvatila je da mora nešto da promeni, ne samo zbog izgleda već pre svega zbog sebe i svog zdravlja.

„Sa viškom kilograma sam se zaista loše osećala, bolele su me noge, kukovi, nalazi mi nisu bili dobri, sve što ne bi trebalo osobu od 40-ak godina boleti, ali nekako sam snagom volje, sa mnogo učenja uspela rešiti taj problem“, ispričala je Ivana.

Za 18 meseci izgubila je čak 50 kilograma, a ono što njenu priču čini posebno zanimljivom jeste činjenica da, prema njenim rečima, ključ promene nije bila glad niti kratkotrajna dijeta, već učenje kako da se normalno hrani.

Umesto da se oslanja na brza rešenja i odricanja koja je teško dugoročno održati, Ivana je morala da promeni odnos prema hrani i da razume sopstvene navike. Njeno iskustvo pokazuje koliko je važno pronaći način ishrane koji može da postane deo svakodnevnog života, a ne samo privremena mera za skidanje kilograma.

Velika promena zahtevala je vreme, upornost i spremnost da nauči nešto novo o sebi. Iza broja na vagi stajala je odluka da više ne želi da se oseća loše u sopstvenom telu i da je vreme da preuzme odgovornost za svoje zdravlje.

Od najranijeg detinjstva znala je da je usvojena

Iako je danas poznata po svom novinarskom radu i velikoj životnoj promeni, Ivanina porodična priča počinje mnogo pre nego što je postala deo javnog života.

Rođena je prevremeno u Mostaru, a neposredno nakon rođenja završila je u sarajevskom Domu „Bjelave“. Kada je imala samo 13 meseci, usvojili su je Aleksandra i Ivan Lacković, koji su joj pružili dom i detinjstvo ispunjeno ljubavlju.

Odrasla je u Sisku kao jedinica, u porodici koju je opisivala kao srećnu i ispunjenu toplinom. Usvojitelji su bili njeni roditelji u svakom smislu te reči, a činjenicu da je usvojena nikada nisu pretvarali u porodičnu tajnu.

Ivana je za svoje poreklo znala odmalena. Nije odrastala u uverenju da nešto mora da krije ili da je njena porodična priča zabranjena tema. Naprotiv, o usvajanju se razgovaralo otvoreno, a Aleksandru i Ivana uvek je doživljavala kao svoje roditelje.

Kao devojčica, čak je pitala zašto njeni roditelji nisu usvojili još jedno dete. Tada nije mogla da zna da će joj život mnogo godina kasnije doneti priliku da upozna biološku braću i sestre i proširi porodicu za koju je oduvek znala da je mala.

Iako joj je u detinjstvu pruženo sve što je bilo potrebno da odrasta sigurno i voljeno, želja za većom porodicom ostala je deo nje. Upravo će se to osećanje, mnogo godina kasnije, pokazati kao jedan od važnih razloga zbog kojih joj je susret sa biološkim srodnicima toliko značio.

Jedna reportaža vratila ju je u grad u kojem je rođena

Ivana nije planirala da potraga za biološkom porodicom postane deo njenog života na način na koji se to dogodilo. Preokret je nastupio kada ju je novinarski posao ponovo odveo u Mostar, grad u kojem je rođena.

Tokom rada na reportaži o ostavljenoj bebi, suočila se sa pričom koja je u njoj pokrenula pitanja o sopstvenom poreklu. Kada se snimanje završilo, odlučila je da direktora tamošnjeg Centra za socijalni rad pita nešto što nije bilo deo novinarskog zadatka.

Zanimalo ju je da li će devojčica o kojoj je upravo snimala prilog jednog dana moći da sazna ko je njena biološka majka. Iz tog pitanja rodilo se sledeće, mnogo ličnije i teže.

„Možete li meni reći ko je moja majka?“

U tom trenutku, pitanje koje je godinama moglo da ostane samo deo njene privatne istorije postalo je početak potrage za ljudima sa kojima je bila povezana poreklom, ali ih nikada nije upoznala.

Za Ivanu je to bio korak u nepoznato. Imala je roditelje koji su je odgajili i kojima je pripadala, ali je istovremeno želela da sazna više o okolnostima svog rođenja i ljudima od kojih je potekla.

Nije mogla da zna kakve će odgovore dobiti niti da li će pronaći bliskost koju je možda priželjkivala. Ipak, odlučila je da postavi pitanje i pokuša da sastavi delove svoje životne priče koji su joj do tada nedostajali.

Upoznala biološku majku, ali je najveće iznenađenje tek čekalo

Potraga je Ivanu odvela do biološke majke, sa kojom se konačno upoznala. Međutim, susret nije doneo osećaj bliskosti kakav je možda očekivala.

O tome je govorila otvoreno, ne pokušavajući da ulepša svoje iskustvo. Biološka povezanost sama po sebi nije bila dovoljna da se između njih odmah stvori odnos kakav imaju majka i ćerka koje su zajedno provele život.

Ipak, taj susret otvorio je vrata novim saznanjima. Ivana je preko biološke majke saznala da ima braću i sestre za koje do tada nije znala.

Vest da negde postoje ljudi sa kojima deli deo svog porekla predstavljala je potpuno novo poglavlje njenog života. Porodica koju je poznavala od detinjstva bila je mala, a sada se pred njom otvarala mogućnost da upozna ljude koji su joj biološki bliski i sa kojima bi mogla da izgradi odnose.

Upravo se to i dogodilo. Sa braćom i sestrama uspela je da ostvari bliskost, a njihovo prisustvo donelo joj je nešto što joj je, kako je kasnije priznala, nedostajalo dok je odrastala kao jedinica.

Ipak, jedno važno pitanje ostalo je bez odgovora. Biološka majka nije želela da joj otkrije identitet njenog oca.

Ivana nije odustala od potrage. Želela je da sazna ko je čovek od kojeg je potekla i šta se dogodilo u danima nakon njenog rođenja, kada je kao prevremeno rođena beba odvojena od biološke porodice.

Otac je godinama verovao da mu je ćerka umrla na rođenju

Nakon dugog traganja, Ivana je uspela da pronađe svog biološkog oca, koji je čitav život proveo u Poreču. Tada je saznala istinu koja je njenoj životnoj priči dala posebno bolan obrt.

Prema onome što je kasnije otkrila, njen otac je verovao da je njegova ćerka umrla neposredno nakon rođenja. Kako je Ivana saznala, njemu je tada rečeno da beba nije preživela.

Tako je godinama živeo u uverenju da je izgubio ćerku, dok je ona odrastala u drugoj porodici, okružena ljubavlju ljudi koji su je usvojili i podigli.

Njih dvoje nisu imali priliku da zajedno prožive detinjstvo, da dele svakodnevne trenutke niti da nadoknade godine koje su proveli ne znajući jedno za drugo. Kada su se konačno pronašli, dobili su priliku da se upoznaju i makar delimično nadoknade ono što im je život uskratio.

Sa očeve strane Ivana je saznala da ima polubrata i polusestru, pa je njena porodica postala još veća.

Ipak, vreme koje su dobili bilo je kratko. Njen biološki otac preminuo je već naredne godine, samo dan nakon njenog rođendana.

Tako se priča o pronalaženju biološke porodice pretvorila i u priču o propuštenim godinama, susretu koji je došao kasno i vremenu koje nije bilo dovoljno da se nadoknadi sve ono što je nedostajalo.

Za Ivanu je ostalo saznanje da njen otac nije nužno živeo ne znajući za nju zato što nije želeo da bude deo njenog života, već zato što je, prema njenim saznanjima, verovao da je umrla kao beba. Ta razlika daje sasvim drugačiji smisao njihovom susretu i čini njenu životnu priču još složenijom.

„Nismo mi bili velika familija. To mi je uvek falilo i sad ih imam“

Kada je govorila o svojoj porodici, Ivana nije skrivala koliko joj je značilo to što je, posle toliko godina, upoznala biološke srodnike.

„Nismo mi bili velika familija. To mi je uvek falilo i sad ih imam“, rekla je, opisujući osećaj koji je nosila iz detinjstva.

Te reči možda najbolje objašnjavaju zašto je potraga za biološkom porodicom za nju bila mnogo više od želje da sazna imena ljudi od kojih je potekla. Iako je odrasla u domu u kojem je imala ljubav, sigurnost i roditelje koje je smatrala svojima, uvek je postojala mogućnost da negde ima još nekoga sa kim deli deo svog života.

Kada je konačno upoznala braću i sestre, dobila je priliku da izgradi odnose koje ranije nije imala. Njena priča pokazuje da porodične veze ne moraju da nastanu samo zajedničkim odrastanjem, već da ponekad mogu da se izgrade i mnogo kasnije, kada se ljudi pronađu i odluče da daju šansu jedni drugima.

Istovremeno, njeno iskustvo podseća na to koliko su porodične priče različite. Usvajanje je za nju značilo novi početak i detinjstvo ispunjeno ljubavlju, ali nije izbrisalo prirodnu želju da sazna više o svom poreklu.

Danas se njena životna priča pamti po nekoliko velikih prekretnica: po borbi sa viškom kilograma i odluci da promeni način života, ali i po potrazi za biološkom porodicom koja ju je odvela do saznanja koja nije mogla ni da zamisli.

Stil / Dnevno.hr / Podcast po recepturi Nemanje Petrovica