Italijanski novinar je u ruševinama u Sarajevu '92. pronašao devojčicu i odveo je u Italiju: Postala mu je ćerka, a onda su stigle vesti koje su ih razorile

Usred ratnog užasa u Sarajevu, dok su granate odnosile živote, a porodice se rastajale bez nade da će se ponovo sresti, italijanski novinar Franko di Mare upoznao je devojčicu koja će zauvek promeniti njegov život.

Postoje susreti koji traju svega nekoliko trenutaka, a ipak odrede čitav jedan život. Upravo takav dogodio se 1992. godine u Sarajevu, gradu koji je tada prolazio kroz jedan od najmračnijih perioda svoje istorije. Dok su se na ulicama smenjivali prizori razaranja, straha i ljudske patnje, italijanski ratni reporter Franko di Mare, koji je iz Bosne i Hercegovine izveštavao za državnu televiziju RAI, upoznao je devojčicu po imenu Stela.

Turkinja Melis pronašla pasoš svog pradede, 90 godina je krio da se preziva Đukić: "Iz Srbije sam nosila zemlju i posipala grobove turskih predaka"

Imala je svega godinu i po dana, bila je još u pelenama i nalazila se u ustanovi za nezbrinutu decu, izloženoj ratnim stradanjima. U svetu u kojem su odrasli svakodnevno gubili sigurnost, domove i najmilije, ona nije mogla ni da razume opasnost koja ju je okruživala.

Franko je u Sarajevo došao kao novinar, sa zadatkom da svetu prenese istinu o onome što se događalo. Međutim, susret sa malom Stelom učinio je da, makar na trenutak, prestane da razmišlja kao reporter i počne da oseća kao otac.

Jedan pogled bio je dovoljan da donese odluku koja mu je promenila život

Godinama kasnije, prisećajući se trenutka kada je prvi put ugledao devojčicu, Di Mare je govorio o osećanju koje nije mogao da objasni ni novinarskom preciznošću ni životnim iskustvom.

„Bio sam u Sarajevu i bomba je pala na sirotište. Video sam oči male devojčice i odmah smo se razumeli“, ispričao je svojevremeno.
U tim očima, kako je kasnije opisivao, prepoznao je nešto zbog čega više nije mogao jednostavno da se okrene i nastavi svojim putem.

Odlučio je da učini sve što je u njegovoj moći kako bi devojčicu sklonio iz ratom zahvaćenog grada. Uz pomoć Crvenog krsta uspeo je da organizuje njeno zbrinjavanje i usvajanje, nakon čega je Stela započela novi život u Italiji.

ada je bio u braku sa Alesandrom, sa kojom je devojčici pružio porodični dom, sigurnost i detinjstvo kakvo joj ratne okolnosti nisu dozvoljavale.

Iako je javnost u njemu videla čoveka koji je spasao jedno dete, Franko je na čitavu priču gledao potpuno drugačije. Nikada nije želeo da sebe predstavlja kao heroja, već je uporno isticao da je Stela njemu donela mnogo više nego što je on mogao da pruži njoj.

„Imao sam 35 godina i Stela me je u određenom trenutku života spasila. Stela me je naterala da upoznam veru i da kažem da Bog postoji“, govorio je novinar.

Devojčica iz Sarajeva postala je centar njegovog sveta

Franko di Mare bio je poznat kao ozbiljan, odmeren i profesionalan novinar, čovek koji je tokom karijere svedočio brojnim tragedijama i izveštavao sa opasnih područja. Međutim, kada bi govorio o Steli, njegova uobičajena uzdržanost ustupala je mesto emocijama.
Nikada nije skrivao koliko je ponosan na svoju ćerku, niti koliko je njen dolazak promenio njegov pogled na život.

Devojčica koja je prve godine provela u ratom pogođenoj Bosni i Hercegovini odrasla je u Italiji, daleko od kamera i medijske pažnje koja je pratila njenog oca.
Stela je kasnije diplomirala ekonomiju, a roditelji su nastojali da joj obezbede miran i privatan život, bez potrebe da se njena lična istorija neprestano izlaže javnosti.

Čak i kada se brak Franka i Alesandre završio, njihova zajednička briga o ćerki nije prestala. Ostali su povezani roditeljskom odgovornošću i ljubavlju prema devojčici koja je zauvek promenila njihove živote.

„Ja sam Sarajlija“ – grad u kojem je pronašao ćerku smatrao je svojom drugom domovinom

Sarajevo za Franka di Marea nikada nije bilo samo mesto sa kojeg je slao ratne izveštaje. Grad u kojem je upoznao Stelu ostao je duboko utkan u njegov identitet, sećanja i razumevanje ljudske prirode.

U knjizi „Ne pitaj zašto“, inspirisanoj njegovim ratnim iskustvom i susretom sa devojčicom, napisao je reči koje najbolje svedoče o tome koliko mu je Sarajevo značilo.
„Ja sam Sarajlija.“

Objašnjavao je da je rođen u Napulju, da nema dvojno državljanstvo i da ne govori jezik ljudi među kojima je proveo mesece tokom rata, ali da ga je život zauvek povezao sa njihovim gradom.

„Moji koreni se nalaze u vodama Pozilipa i Miljacke, postao sam čovek na ulicama Mergeline i u sokacima koji se penju uz Bjelave“, napisao je, povezujući u jednoj rečenici dva grada koja su obeležila njegovo postojanje.

Govoreći o Sarajlijama, isticao je da ga je posebno potresla njihova međusobna povezanost i sposobnost da, uprkos neizmernoj patnji, sačuvaju ljubav prema svom gradu, prijateljima i porodicama.

„Nikada u životu nisam doživeo takvu lekciju o ljudskosti, koja se dešavala na jednom mestu i u jedno vreme“, govorio je.

Upravo je ta lekcija, zajedno sa susretom sa Stelom, postala temelj njegovog književnog stvaralaštva.

Kada su ga pitali zašto je usvojio dete iz Sarajeva, nije umeo da pronađe odgovor

Tokom promocije knjige „Ne pitaj zašto“, Franko se susretao sa pitanjem koje su mu mnogi postavljali: zbog čega je odlučio da usvoji baš devojčicu iz Sarajeva?

Za čoveka koji je čitav profesionalni život proveo tragajući za odgovorima, to je bilo jedno od retkih pitanja na koja nije mogao da ponudi racionalno objašnjenje.

„Dobro pitanje! Ali, plašim se da nemam precizan odgovor. Mogao bih vam dati milion odgovora, ali ni svi ti odgovori zajedno ne bi bili dovoljni da objasne suštinu svega. U ljubavi nema odgovora, pretpostavljam“, govorio je.

Smatrao je da se najdublje ljudske veze ne mogu objasniti okolnostima, poreklom ili razlozima koji se mogu nabrojati. Za njega roditeljstvo nije bilo određeno samo biološkom povezanošću, već ljubavlju i odlukom da se za nekoga bude prisutan, bezuslovno i zauvek.
Posebno je zanimljiva priča o nastanku naslova njegove knjige.

Kada je opisivao trenutak u kojem su se on i Stela prvi put sreli, urednica je želela da taj deo rukopisa bude detaljniji. Smatrala je da tako važan susret zaslužuje opširnije objašnjenje.
Međutim, Franko nije mogao da napiše ništa više od onoga što je zaista osećao.

„Napisao sam tačno ono što sam u tom momentu osećao. Rekao sam da ne postoji niko na svetu ko bi mogao objasniti razlog zbog kojeg biramo jedni druge. Ne pitaj me za razlog, kazao sam joj.“

Urednica se nasmešila i odgovorila mu da su upravo pronašli naslov romana.

Tako je nastala knjiga „Ne pitaj zašto“, koja je postala mnogo više od svedočanstva o ratnim stradanjima. Bila je to priča o ljubavi koja se rađa u najtežim okolnostima i o ljudima koji, čak i kada izgube veru u svet, mogu ponovo da je pronađu zahvaljujući jednom susretu.

Posle više od tri decenije stigle su tužne vesti

Životna priča Franka di Marea i njegove ćerke Stele dobila je tužan epilog 17. maja 2024. godine, kada je ugledni italijanski novinar preminuo u 68. godini.
Bolovao je od mezotelioma, teškog malignog oboljenja koje najčešće zahvata plućnu maramicu, a njegova smrt izazvala je veliku tugu među kolegama, prijateljima i ljudima koji su pratili njegov rad.

Za Stelu je to značilo gubitak čoveka koji joj je, kada je bila premala da razume rat i njegove posledice, pružio priliku da odrasta u sigurnosti i ljubavi.
Čoveka koji je u ratnom Sarajevu prepoznao njenu ranjivost, ali i sopstvenu potrebu da bude otac.

Iako je tokom života izveštavao o brojnim istorijskim događajima, tragedijama i ljudskim sudbinama, upravo je priča o devojčici iz Sarajeva ostala jedno od najemotivnijih poglavlja njegove biografije.

Franko di Mare nije mogao da promeni tok rata niti da zaustavi stradanje hiljada nedužnih ljudi, ali je uspeo da promeni sudbinu jednog deteta.

A kada se godinama kasnije osvrtao na ono što je učinio, nije govorio o sopstvenoj hrabrosti ili požrtvovanosti, već o zahvalnosti.

Jer, kako je sam isticao, svet je verovao da je on spasao Stelu, dok je on čitavog života bio uveren da je zapravo ona spasla njega.

I možda se upravo u tome krije najdublja poruka njihove priče: porodica nije uvek određena krvlju, već i ljudima koji nas pronađu onda kada nam je ljubav najpotrebnija, a zatim odluče da ostanu uz nas.