Nenad Pagonis, višestruki svetski i evropski šampion u kik-boksu, danas o svom životu govori iz potpuno drugačije perspektive. Iza njega nisu samo godine treninga, odricanja i velikih sportskih pobeda, već i teško detinjstvo, složeni porodični odnosi, borba za decu i iskustvo koje ga je, kako kaže, zauvek promenilo.
Od dečaka koji je kao desetogodišnjak po snegu i kiši putovao 16 kilometara do grada, neretko stopirajući noću, do vrhunskog sportiste koji je naučio da se bori do kraja – Pagonis danas upravo te teške trenutke vidi kao temelje svoje izdržljivosti i karaktera.
Iskreno govori o roditeljstvu, odnosu prema sinu i ćerki, vrednostima koje želi da im prenese, ali i o najtežem periodu kada je, kako tvrdi, bio suočen sa prijavom za porodično nasilje i borbom za kontakt sa decom. Istovremeno, otkriva kako danas izgleda njegov život na ranču, šta mu donosi mir i kako je ponovo pronašao ljubav.
Pagonis ne krije da je kroz sve što mu se dogodilo promenio pogled na život. Nekada je sreću povezivao sa pobedama, medaljama i velikim dostignućima, dok danas kaže da su najveće pobede zapravo mirni trenuci provedeni sa porodicom.
1. Vaše detinjstvo nije bilo jednostavno, a o porodičnim odnosima govorili ste prilično otvoreno. Kada danas pogledate unazad, šta je iz tog perioda najviše oblikovalo čoveka kakav ste postali?
"Mislim da su to definitivno bili teški momenti. Jer sam upravo u tim momentima morao da naučim da se borim, da idem do kraja i da se snađem.
Najteži period odrastanja bio mi je vezan za školske dane, kada sam putovao 16 kilometara do grada, zimi, po snegu i kiši, često kao desetogodišnjak stopirao noću. Sve su to stvari koje su u meni gradile izdržljivost i žilavost, koje su mi kasnije bile neophodne osobine u sportu".
2. Često se kaže da muškarci tek kada dobiju decu počinju drugačije da razumeju sopstvene roditelje. Da li se to dogodilo i vama?
"Iskreno, jeste. Sada su mi jasne neprospavane noći moje majke i briga mog oca. Deca su velika odgovornost, a ono što kažu, „mala deca, mali problemi, velika deca, veliki problemi“, velika je istina".
3. Otac ste devojčice i dečaka. Koliko su vas njih dvoje promenili i šta ste o sebi naučili upravo zahvaljujući njima?
"Promenili su me mnogo. Prvo i osnovno, naučili su me šta znači bezuslovna ljubav. Svest se širi za jednu dimenziju ljubavi za koju do tada nismo ni znali da postoji.
Naučio sam i da budem strpljiv u vaspitanju, kao i da budem istrajan u nepopuštanju. Roditeljstvo je veliki izazov za svakoga".
4. Kada biste morali da izdvojite tri vrednosti koje želite da usadite svojoj deci, koje bi to bile?
"Da budu časni i pošteni ljudi, da uvek govore istinu, makar ih to mnogo koštalo, i da uvek štite slabije i nedužne".
5. Kao profesionalni sportista, navikli ste na disciplinu, odricanje i stroga pravila. Koliko tih principa primenjujete u vaspitanju, a gde smatrate da roditelj mora da bude fleksibilniji?
"Od malih nogu ih učim disciplini i odgovornosti. Od malih nogu sam ih naučio da, ukoliko nemaju odgovornost, nemaju nikakva prava kod mene.
Odgovornost prema obavezama, prema školi, prema sportu, prema mami i meni. To su jako dobro zapamtili. Kada im ne uslišim neku želju, samo ih podsetim da su bili neodgovorni i znaju da je tu tačka. Fleksibilan sam što se tiče škole i nekih banalnih pravila. Učim ih životu.
Evo, pre neki dan sam sina, koji ima deset godina, učio da vozi mini-bager na našem ranču. Bio je izuzetno ozbiljan u nameri da nauči i zaista je naučio, toliko da je mogao da mi pomogne oko nekih radova. Naravno da nije morao, ali sam bio srećan jer je učestvovao u izgradnji nečeg lepog".
6. U jednom ranijem intervjuu govorili ste o strožem pristupu disciplinovanju dece. Da li se vaš pogled na postavljanje granica promenio tokom godina i gde danas povlačite granicu između autoriteta i zastrašivanja?
"Mislim da treba pronaći zlatnu sredinu. Autoritet mora da postoji, ali sve u zdravim granicama.
Deca moraju da znaju da ne mogu da se ponašaju kao puštena s lanca i da postoji kazna.
Mislim da je otac taj koji mora da bude autoritet i prvi izlazak iz zone komfora za sina. Majka je ljubav i sigurnost, a otac mora da bude prvi učitelj, trener, pa čak i neprijatelj u pozitivnom, vaspitnom smislu, jer tako priprema sina da postane muškarac.
Moja deca znaju da, kada povisim ton, više nema šale i da mora da se uradi ono što smo se dogovorili".
7. Kada jednog dana vaša deca budu birala emotivne partnere, šta biste najviše voleli da su naučila od vas o ljubavi, poštovanju i međuljudskim odnosima?
"Voleo bih da nauče da vole bez pardona, bez kalkulacije, iskreno. Da je ljubav davanje, a ne uzimanje. Da čovek prvo mora da nauči da voli sebe kako bi mogao da voli druge.
Već sada ih učim da uvek poštuju starije, svoju reč i svoje poreklo. To su stvari za koje mislim da će im biti od velikog značaja kada porastu."
8. Osnovali ste Roditeljski front, organizaciju koja se bavi veoma osetljivim pitanjima porodičnih odnosa. Šta je bio presudan trenutak da svoju ličnu borbu pretvorite u širu društvenu inicijativu?
"Presudan trenutak bila je golgota koju sam preživeo sa našim pravosudnim sistemom. Otimanje dece i lažna prijava za nasilje u porodici.
Sve se radi po automatizmu i to je uzelo velikog maha. Porodice se uništavaju preko sudova i institucija, lažnim prijavama po uputstvima advokata. Deca ispaštaju, a muškarci se uništavaju drakonskim kaznama ni za šta. Time sistem uništava glavu porodice, odnosno taj zdravi autoritet koji je potreban. Kada odsečete glavu porodice, deca postaju podložna manipulaciji kroz medije, pogrešne društvene vrednosti i ulicu".
9. Koliko je važno da roditelji, čak i kada njihov partnerski odnos prestane, pronađu način da međusobne nesuglasice ne prenose na decu?
"To je jedna od najvažnijih stvari koje savetujem tokom svog rada u pokretu. Ostaviti sve nesuglasice po strani i staviti dobrobit dece na prvo mesto. Deci su potrebni i mama i tata, jednako.
Deca imaju dve polovine u sebi, dva arhetipa, mamu i tatu. Ukoliko detetu oduzmete jednu polovinu zbog mržnje prema drugom partneru, osakatili ste rođeno dete do kraja života.
Nažalost, u većini slučajeva, prema istraživanjima, to rade majke, jer dobijaju 90% starateljstava, a deca su im jedino oružje protiv bivših partnera".
10. Šta biste poručili majkama i očevima koji prolaze kroz težak razvod i imaju utisak da ih institucije ne čuju?
"Ostavite sve institucije po strani. Nikoga u institucijama nije briga za vas i vašu decu.
Pokušajte da pronađete zajedničko rešenje van tih institucija. To je najbolje moguće rešenje. Ostaviti ego po strani i pronaći najbolje rešenje za decu".
11. Vaše ime se 2024. godine našlo u centru medijske pažnje nakon što vas je bivša partnerka prijavila za porodično nasilje. Vi ste te optužbe javno negirali. Kako danas, sa vremenske distance, gledate na taj period života?
"Da, 2024. godina bila je izuzetno teška, jer me je javnost, bez ikakve pretpostavke nevinosti, osudila kao najgoreg kriminalca.
Evo, posle tri godine i dalje se sudimo, ali sada bar imamo mnoštvo dokaza na našoj strani.
Dok ta suđenja traju po nekoliko godina, sada zamislite oca koji ne viđa svoju decu zbog lažnih prijava. Detinjstvo upropašćeno, životi upropašćeni. Nikom ništa. Sudovi trljaju ruke, advokati broje pare.
Nadam se da će se ove godine završiti suđenje i da ću najzad sprati ljagu sa svog imena, a onima koji su bez veće brige pohrlili da me omalovažavaju i leče sopstvene frustracije pokazati da treba da pogledaju u sopstveno dvorište i počiste ga pre nego što upere prst u nekoga".
12. U javnosti ste govorili o tome da ste nakon završetka prethodnog odnosa ponovo pronašli ljubav. Šta vas je novo emotivno iskustvo naučilo o partnerskim odnosima?
"Novo emotivno iskustvo me je naučilo šta zaista znači partnerstvo. Dobio sam ono o čemu sam celog života sanjao. Ženu koja je dama, koja zna kako da poštuje muškarca, da bih je ja držao kao malo vode na dlanu. Jednostavno smo se prepoznali i od početka stvari teku glatko.
Naučio sam da možemo da se borimo, kidamo i grebemo da sačuvamo nešto, ali ako nam nije suđeno, nikada nećemo uspeti.
Stvari koje su nam suđene idu lako, kao po loju. Ja nikada nisam bio svađalica, ali sa Oljom, evo već tri godine, nismo povisili ton jedno na drugo niti rekli ružnu reč. Sve je u tome šta partner budi u vama. Ako budi samo lepo, to je onda ono pravo. Ali ako je drugačije, treba bežati glavom bez obzira, jer to vodi samo u destrukciju".
13. Šta je, prema vašem mišljenju, najveća greška koju muškarci prave u odnosima sa ženama, a koju žene u odnosima sa muškarcima?
"Mislim da je najveća greška ulaziti u odnos samo zbog strasti, bez poštovanja i razumevanja.
Opozit strasti je mržnja, a opozit ljubavi je ravnodušnost. Mržnja je ta koja je odgovorna za sve zlo koje se danas dešava.
Muškarci ne treba da biraju ženu po tome kako izgleda spolja, nego po tome šta nosi iznutra. Isto tako, žene ne treba da gledaju samo da li je muškarac finansijski moćan, ako je karakterna olupina iznutra. Za ženu je najvažnije da je zavoli dobar i sposoban muškarac".
14. Postoji li nešto što danas nikada ne biste tolerisali u emotivnom odnosu, a što ste kao mlađi muškarac možda prihvatali?
"Bezobrazluk i nepoštovanje. Dve najgore osobine kod svakoga".
15. Često se može čuti da su današnje žene postale previše samostalne, a muškarci nesigurni u svoju ulogu. Da li se slažete sa takvim tvrdnjama ili smatrate da su odnosi jednostavno postali ravnopravniji?
"Žene postaju samostalne, prvo zato što je sve manje pravih muškaraca, drugo zbog ideologije feminizma koja polako prelazi u radikalnu fazu i treće zato što je sistem tako napravljen da često jedna plata ne zadovoljava potrebe jedne porodice. Ukoliko je to moguće, ja sam za to da muškarac uvek bude taj koji će podmetnuti svoja leđa i obezbediti sve uslove da žena bude mirna i srećna i da kao takva bude najbolja majka.
Kada prođu najosetljivije godine deteta, u redu je da žena ima karijeru i radi ono što voli, ali za vreme majčinstva, po meni, jako je sebično ostavljati dete u jaslicama i juriti neku karijeru ako za to nema potrebe. Kao što je patrijarh Pavle rekao, najbolja karijera jedne žene su zdrava deca i srećna porodica".
16. Godinama ste bili naviknuti na borbu, takmičenja i adrenalin. Kako danas izgleda vaš idealan dan kada nemate nikakve profesionalne obaveze?
"Danas, kada iza sebe imam mnogo različitih životnih iskustava, kada sam prošao kroz razne faze i mnogo puta menjao predstavu o tome šta je za mene idealan život, shvatio sam jednu jednostavnu stvar. Najveća sreća krije se upravo u jednostavnosti, u onim trenucima kada ti je srce na mestu i kada si okružen ljudima koje voliš.
Danas me najviše raduju naša zajednička jutra na ranču. Kada se probudimo svi zajedno, sa svom decom u jednom krevetu, kada Olja i Tesa spremaju doručak, a dečaci odu po drva. Kada se malo porvem sa njima po krevetu, pa onda uzmem knjigu, popijem kafu i uživam gledajući svoje devojke kako pripremaju doručak za sve nas.
Obično nakon toga zajedno organizujemo poslove po ranču. Svako ima neku svoju ulogu, svako doprinosi na svoj način i upravo u tome vidim posebnu lepotu. Kada sve završimo, volim da odemo negde na zajednički ručak i provedemo ostatak dana zajedno.
Nekada sam mislio da sreća mora da bude vezana za velika dostignuća, pobede, uzbuđenja i stalno osvajanje nečeg novog. Danas znam da su najveće pobede zapravo oni mirni, obični trenuci koje deliš sa svojom porodicom.
Za mene je svaki dan idealan ako smo svi zdravi, zajedno i svesni koliko smo zapravo bogati onim što imamo."
17. Šta vas najbrže izbaci iz ravnoteže, a šta vam pomaže da ponovo pronađete unutrašnji mir?
"Najviše me iz ravnoteže izbaci nepravda. Ne podnosim ni nepoštovanje, a posebno sam osetljiv kada se ono pokazuje prema starijima, slabijima i onima koji nisu u mogućnosti da se sami zaštite.
Nažalost, čini mi se da su danas neke osnovne ljudske vrednosti, poput časti, poštenja, poštovanja i saosećanja, postale pravi raritet.
Po prirodi sam borac i teško mi je da okrenem glavu kada vidim nepravdu. Ali s godinama sam naučio da ne zaslužuje svaka bitka moju energiju.
Mir danas najlakše pronalazim u porodici, prirodi i vremenu koje provodim na našem ranču. Tamo se nekako sve vrati na svoje mesto. Shvatiš šta je zaista važno, a šta nije vredno tvog unutrašnjeg mira".
18. Kada biste mogli da se vratite dvadeset godina unazad i posavetujete mlađeg Nenada, šta biste mu rekli?
"Rekao bih mu da se manje plaši i da više veruje životu. Da je sve u savršenom redu, čak i onda kada mu se čini da se ceo svet ruši.
Da ne mora baš sve da kontroliše i da ne mora unapred da zna odgovore na sva pitanja.
Verujem da univerzum za svakoga od nas ima svoj put i da nam se neke stvari dešavaju upravo onda kada treba, čak i ako u tom trenutku ne razumemo zašto.
Rekao bih mu da nastavi da veruje u sebe, da se bori za ono što voli, ali i da nauči da uživa u putovanju, a ne samo u cilju.
Jer na kraju, sve ono zbog čega se nekada brinuo, na ovaj ili onaj način, dovelo ga je upravo tamo gde danas treba da bude".
19. Po čemu biste voleli da vas jednog dana pamte vaša deca – po sportskim uspesima ili po načinu na koji ste ih voleli i vaspitavali?
"Iskreno, ne bih to razdvajao, jer mislim da su te dve stvari mnogo povezanije nego što na prvi pogled izgledaju.
Značilo bi mi da, kada još malo sazru, postanu svesni veličine mojih sportskih uspeha. Za sada mi se čini da još uvek ne razumeju u potpunosti šta znači biti najbolji na svetu, ali to je i normalno. Njima sam pre svega tata.
Voleo bih da kroz sopstvena iskustva, bilo u sportu, školi ili kasnije u životu, shvate koliko je truda, odricanja, discipline i mentalne snage potrebno da bi čovek dostigao svoj maksimum. Ne zato da bi se hvalili mojim uspesima, već da bi iz njih naučili da ništa veliko ne dolazi lako i da se za prave vrednosti treba boriti.
Siguran sam da će pamtiti i mnoge moje „vaspitne“ rečenice, jer sam u svojim principima veoma dosledan. Moj način pokazivanja ljubavi ponekad je drugačiji od onoga što oni očekuju. Nekada je to zagrljaj, nekada podrška, a nekada čvrsto postavljena granica koju u tom trenutku možda ne razumeju. Ali verujem da će jednog dana shvatiti da je i iza moje strogoće uvek stajala ogromna ljubav i želja da izrastu u dobre, časne i sposobne ljude.
Ipak, od svega bih najviše voleo da pamte koliko smo se grlili, mazili, smejali i koliko smo vremena provodili zajedno. Jer sve medalje i titule jednog dana ostanu iza čoveka, a ono što ostaje u njegovoj deci jeste trag ljubavi koju im je pružio. Ako po tome budu pamtili svog oca, znaću da sam ostvario svoju najveću titulu".
