Život Đije Karandži je bio kratak, ali su o njoj snimljeni filmovi. Podsećamo se tragične priče o najkomentarisanijem i najskandalnijem supermodelu osamdesetih godina prošlog veka, koja je umrla od side u 26. godini.
Đija Karandži je bila najprovokativniji top model 1980-ih. Upečatljiva, smela i senzualna, za razliku od bezizražajnih plavuša tog doba, prkosila je društvu. Njena vatrena priroda donela joj je nadimak „divlja zver“ koju niko nije mogao da ukroti. Uprkos lepoti, bogatstvu i divljoj popularnosti, zvezda serije „Studio 54“ provela je svoj kratak život nesrećna i usamljena. Droge su pomagale da se ublaži bol – sve dok nisu utrnule i sam život.
Detinjstvo
Budući top model rođena je 29. januara 1960. godine u predgrađu Filadelfije, od oca Džozefa Karandžija, italijansko-američkog porekla, i majke Ketlin Adams, irsko-američke porekla. Njen otac je bio vlasnik malog lanca restorana brze hrane, gde je Đija radila kao konobarica tokom školskih godina. Kada je imala jedanaest godina, majka je napustila porodicu, što je za nju bio pravi udarac.
"Moj otac mi nikada nije pružio ono što mi je bilo potrebno dok sam odrastala: ljubav, razumevanje... Nikada nije provodio slobodno vreme sa mnom", rekla je Đija Karandži u jednom intervjuu. Kao dete, skrivala bi se u ormaru i isprobavala odeću svog brata Džoa. „Naivno sam mislila da ako sam dečak, moj otac bi me više voleo“, prisetila se Đija.
Ketlin je bila uverena da je njenoj ćerki suđeno da bude model. Učinila je sve što je mogla da je ohrabri da prestane da prodaje omlete u očevom restoranu i da se posveti ozbiljnijim aktivnostima. Nesigurna gde da počne, Karandži je pronašla posao plesačice u lokalnom noćnom klubu. Shvativši da tamo nema šta da postigne, preselila se u Njujork sa 18 godina, piše Women.ru
Put do slave
U gradu mogućnosti, Đija je započela svoju manekenku karijeru u poznatoj agenciji Vilhelmina Kuper, koja je postala njena dobra vila. Vlasnica Vilhelmina Models bila je toliko zapanjena kada je videla izgled brinete sa savršenim crtama lica da je čak zaboravila da potpiše ugovor. Međutim, odmah ju je pozvala na snimanje. Od prvog trenutka, Vili (kako je ugledna specijalistkinja za kasting bila poznata u uskim krugovima) shvatila je da ona nije samo još jedna manekenka sa lepim licem, već žena koja će osvojiti i dominirati svetom mode.
Ova smela devojka je odmah privukla pažnju najboljih fotografa tog vremena: Artura Elgorta, Frančeska Skavula i Ričarda Avedona. Đija je pozirala za britanski, francuski i američki Vog i dva puta se našla na naslovnoj strani američkog Kosmopolitana (njeno poslednje snimanje za tu publikaciju, na kojem je pozirala u žutom kupaćem kostimu, nazvano je najboljim u njenoj karijeri).
Fotograf Frančesko Skavulo je oduševljeno govorio o svom prvom susretu sa njom: „Bila je neverovatna, nije morala ništa da kaže, znala je najbolju pozu, kada da se osmehne ili zatvori oči. U celoj mojoj karijeri, samo tri devojke su došle u moj studio i rekao sam sebi: 'Vau!' Đija je bila jedna od njih.“
Isticala se od modela tog vremena ne samo svojom divljom energijom i bojom kose, već i svojom nesputanom prirodom. Đija je to imala i mnogo toga da pokaže. Smatrali su je modelom sa najlepšim grudima – čak su i retušeri slegali ramenima i odbijali da uređuju njene fotografije. Godine 1978, Đija je glumila u svom najskandaloznijem foto snimanju: pozirajući potpuno naga iza ograde od žice. Sve ostale manekenke su odbile ponudu fotografa Krisa fon Vangenhajma, koji je vodio neobično snimanje za časopis Vog. Ali Đija nije ni oklevala. Tu epizodu je živopisno rekreirao reditelj Majkl Kristofer u biografskoj drami „Đija“, sa Anđelinom Džoli u glavnoj ulozi.
„Previše lepa da bi umrla. Previše divlja da bi živela...“ — ove reči nisu postale samo epigraf filma, već, uglavnom, lajtmotiv celog njenog živopisnog, ali tako kratkog, života.
Ubrzo je počela da dobija preterano visoke sume novca za to vreme - i do 10.000 dolara po snimanju. Đija bi besnela ako joj se ne bi sviđala frizura ili šminka, lako bi zakasnila na fotografisanje po nekoliko sati ili čak otkazala snimanje u poslednjem trenutku. „U ovom gradu svi traže seks, drogu i novac“, napisala je u svom dnevniku. „Svi vide lepotu, ali niko ne vidi bol...“
Lični život
Iako je Đijina karijera bila u procvatu, njen privatni život je bio težak. Đija je imala mali društveni krug, uglavnom sastavljen od modela (bila je prijateljica sa Džuli Foster i Dženis Dikinson) i šminkerki.
„Đija je bila popularna kod svih. Svojim šarmom i lepotom, uvek je dobijala koga god je želela“, rekla je školska drugarica. Maneken je sanjala o dugoročnoj vezi i mogla je da se zaljubi u nekoga koga je tek upoznala, ali se osećala neverovatno usamljeno. Pateći od nesanice, Đija bi zvala Vilhelminu, koja bi je satima tešila.
Početak kraja
Đija je trošila svoju basnoslovnu zaradu u modernim njujorškim klubovima, posebno u legendarnom Studiju 54. Ni Đija nije mogla da odoli iskušenju — ili bolje rečeno, nije ni pokušala.
Maneken je ignorisala svoje prijatelje i porodicu, a situacija je izmicala kontroli. Monik Pilard, još jedan agent koji se bavio poslovima manekenke, rekla je u Oprinoj emisiji: „Pokušala sam da pratim njenu ušteđevinu, ali nisam mogla. Možete dovesti konja do vode, ali ne možete piti za njega; mora da želi.“
Ljudi oko nje su dugo sumnjali da je Đija postala zavisna od droge. Godine 1981, konačno je priznala svoju zavisnost, jer je više nije bilo moguće sakriti: histerični napadi, depresija i nervni slomovi - sve je govorilo samo za sebe.
Zvezda je sebi dozvoljavala da koristi drogu direktno u studiju i onesvešćuje se dok radi ispred objektiva. U početku su njene ludorije bile tolerisane, ali vremenom su časopisi počeli da odbijaju da rade sa njom. Kap koja je prelila čašu došle su njene fotografije za novembarsko izdanje američkog Voga iz 1980. godine. Ruke manekenke su bile toliko ružne da su svi, od urednika do retušera, bili užasnuti. Shvativši šta se dešava, Đija se upisala u program rehabilitacije, ali nije dugo izdržala. U proleće 1981. godine uhapšena je zbog vožnje u pijanom stanju, a kasnije i zbog krađe. U junu je Đija ponovo pokušala da se oporavi. Međutim, vest da je njen bliski prijatelj, fotograf Kris fon Vangenhajm, poginuo u saobraćajnoj nesreći postala je još jedan okidač da skrene sa puta.
Neuspešan povratak
Krajem 1981. godine, Đija Karandži je ponovo počela da se bori sa drogom. Pozvana je da pozira za časopis „Ameriken Kosmopolitan“. Svi su se nadali trijumfalnom povratku u industriju, ali ta naslovnica se ispostavila kao Đijina poslednja. Karandži se vratila u rodnu Filadelfiju, gde je radila kao prodavac u prodavnici odeće. Oni koji su bili bliski zvezdi spremali su se za najgore: u svakom trenutku mogli su da pozovu i objave smrt manekenke koja je donedavno bila ikona stila, zarađujući 10.000 dolara dnevno.
Đija se celog života osećala usamljeno.
Godine 1986, Đija je hospitalizovana zbog upale pluća. Ispostavilo se da se Karandži tri puta predozirala tokom svoje zavisnosti od droge. Godine upotrebe droga su joj ostavile užasne apscese na ruci, a cela leđa su joj bila prekrivena čirevima.
Nakon pregleda, postavljena je dijagnoza koja je u to vreme bila „novomodna“: SIDA.
Đija je provela nekoliko meseci u bolnici, gde je pronašla ono što joj je jako nedostajalo od detinjstva — pažnju svoje majke. Ketlin se nikada nije odvajala od ćerke i nije dozvoljavala nikome da uđe u njenu sobu. Mnogi nisu bili svesni da je Karandži teško bolesna. Jedan od onih kojima je dozvoljeno da je posete bio je pacijent u susednoj sobi, Rob Fej. Kako se sećao, neposredno pre smrti, stanje manekenke se toliko pogoršalo da više nije mogla da govori: „Đija se okrenula ka meni i rekla svoje poslednje reči: 'Mislim da ću Ga videti večeras.' Rekao sam: 'Ne, ne, živi za mamu.' Ali tada sam već znao da napušta ovaj svet.“
18. novembra 1986. godine, Đija je umrla u bolnici, postavši prva poznata ličnost koja je umrla od side u Sjedinjenim Državama. Tri dana kasnije, Đija je sahranjena na groblju u Fistervilu, u Pensilvaniji, u zatvorenom kovčegu — toliko je bolest unakažela njeno nekada savršeno lice i telo.
