- U starosti ne treba očekivati da deca budu stalno dostupna, pa je važno graditi sopstvenu finansijsku i životnu samostalnost.
- Tekst savetuje da se na vreme obezbede ušteđevina, zdravlje, dokumenta i veštine za svakodnevne obaveze.
- Posebno se ističe da roditelji ne bi trebalo da daju deci sve što imaju, već da zadrže sigurnosnu mrežu i sopstvena interesovanja.
Mnogi ljudi tek u zrelijim godinama počnu da shvataju koliko je važno da, pored porodice, izgrade i sopstveni život. Dok su deca mala, prirodno je da se najveći deo vremena, energije i pažnje usmerava na njih. Roditelji rade, brinu o porodici, pomažu deci, čuvaju unuke i često odlažu sopstvene potrebe za neki drugi trenutak.
Međutim, deca odrastaju, stvaraju svoje porodice, grade karijere, otplaćuju kredite i suočavaju se sa sopstvenim problemima. To ne znači da prestaju da vole roditelje. Samo znači da više nemaju istu količinu vremena i mogućnosti koju su možda imali ranije.
Zato je važno razumeti jednu jednostavnu stvar: dečja ljubav i njihova stalna mogućnost da budu na raspolaganju nisu isto.
Deca mogu beskrajno voleti svoje roditelje, a ipak ne moći da ih posećuju svakog dana, rešavaju svaki problem ili budu dostupna u svakom trenutku.
Priprema za starost zato ne znači udaljavanje od dece niti odricanje od porodice. Naprotiv, to je način da se izgradi život u kojem postoji dovoljno samostalnosti, sigurnosti i zadovoljstva čak i onda kada su deca zauzeta svojim obavezama.
Postoji najmanje devet stvari koje mogu doprineti tome da život posle 60. ili 70. godine bude mirniji, sigurniji i slobodniji.
1. Sopstveni novac znači veću slobodu
Jedna od najvažnijih stvari jeste finansijska samostalnost.
Čak i kada postoji dobra i bliska porodica, određena količina sopstvenog novca daje čoveku osećaj sigurnosti i mogućnost da samostalno donosi odluke. Ne mora se raditi o velikom bogatstvu. Čak i manja finansijska rezerva može biti dragocena kada se pojavi neplanirani trošak.
Lekovi, stomatološki zahvati, popravka kućnog aparata, nove naočare, kvar automobila ili neki drugi nepredviđeni izdaci mogu se pojaviti u bilo kom trenutku. Kada postoji određena ušteđevina, čovek ne mora svaki put da razmišlja da li će morati da traži pomoć od dece.
Imati sopstveni novac u zrelim godinama nije znak sebičnosti ili pohlepe. To je način da se sačuva mogućnost samostalnog odlučivanja i izbegne stalni osećaj zavisnosti od drugih.
2. Deca ne treba da budu jedini izvor komunikacije
Nakon penzionisanja mnogi ljudi prvi put osete koliko se njihov svakodnevni život promenio. Posao više ne zauzima najveći deo dana, a deca su već odrasla i imaju sopstvene obaveze.
U takvoj situaciji postoji opasnost da se čitav svet svede na čekanje telefonskog poziva, poruke ili posete dece.
Zato je važno održavati i druge odnose.
To može biti prijatelj sa kojim se pije kafa, komšija sa kojim se razgovara, grupa za neki hobi, biblioteka, sportska aktivnost, šetnja, udruženje, kurs, izleti ili bilo koja druga aktivnost koja donosi kontakt sa ljudima.
Nije presudno šta će čovek izabrati. Važno je da postoji život i izvan porodice.
Tada propušten poziv ili odložena poseta neće automatski biti doživljeni kao odbacivanje ili usamljenost.
3. Briga o telu je ulaganje u samostalnost
Nije potrebno pretvoriti zdravlje u opsesiju, ali isto tako nije dobro čekati da se pojavi ozbiljan problem pa tek onda početi da se vodi računa o sebi.
Redovno kretanje, dovoljno sna, kvalitetnija ishrana, održavanje mišićne snage i kontrole koje lekar preporuči mogu biti važni za očuvanje funkcionalnosti u kasnijim godinama.
Jer samostalnost ne podrazumeva samo finansijsku sigurnost.
Ona znači i mogućnost da čovek sam ustane iz kreveta, obuče se, pripremi obrok, ode do prodavnice, izađe iz kuće i prošeta.
Male navike koje se neguju godinama mogu napraviti veliku razliku kasnije.
4. Ne dozvolite da dugovi postanu teret
Kako se približavaju penzione godine, korisno je pažljivije razmišljati o kreditima, kupovinama na rate i velikim finansijskim obavezama.
To ne znači da svaki dug mora biti loš ili da treba izbegavati svaku vrstu kredita. Važno je, međutim, razumeti da dug smanjuje finansijski prostor i slobodu odlučivanja.
U kasnijim godinama posebno je važno imati što više kontrole nad sopstvenim prihodima.
Što je manje nepotrebnih finansijskih obaveza, to je više prostora za mirniji život.
5. Naučite da samostalno rešavate svakodnevne stvari
Nije neophodno biti majstor za sve, ali korisno je znati da se obave osnovni svakodnevni zadaci.
Promena sijalice, prišivanje dugmeta, plaćanje računa, zakazivanje pregleda, korišćenje elektronskog bankarstva, pozivanje majstora ili naručivanje određene usluge samo su neke od stvari koje mogu povećati osećaj samostalnosti.
Što više jednostavnih zadataka čovek može da obavi bez tuđe pomoći, to se sigurnije oseća.
Naravno, postoje situacije kada je pomoć potrebna i sasvim je normalno zatražiti je. Razlika je u tome da li se pomoć traži zato što je nešto zaista teško ili zato što je čovek vremenom izgubio naviku da bilo šta rešava samostalno.
6. Držite važna dokumenta na jednom mestu
Dokumentacija je još jedna stvar o kojoj mnogi počnu da razmišljaju tek kada nastane problem.
Korisno je na jednom mestu čuvati važne dokumente, podatke o osiguranju, bankarsku dokumentaciju, ugovore, medicinsku dokumentaciju i kontakte osoba koje mogu biti važne u određenim situacijama.
Bliskim članovima porodice može biti poznato gde se dokumenti nalaze.
To nije razlog za strah niti pesimistično razmišljanje o budućnosti. To je jednostavna mera organizacije, baš kao što su rezervni ključevi ili kućna apoteka.
Kada je sve uredno složeno, u slučaju potrebe mnogo je lakše pronaći ono što je potrebno.
7. Ne dajte deci baš sve što imate
Roditelji često imaju potrebu da pomognu deci kad god mogu. To je prirodno i lepo, ali postoji granica preko koje pomaganje može ugroziti sopstvenu sigurnost.
Dešava se da roditelji potroše ušteđevinu, prepišu imovinu, ulože poslednji novac u stan deteta ili preuzmu velike finansijske obaveze kako bi pomogli porodici.
Pomoć je dragocena, ali ne bi trebalo da ostavi roditelja bez sopstvene sigurnosne mreže.
I u kasnijim godinama treba imati određenu količinu novca, sopstveni prostor, vreme i mogućnost da se kaže: "Danas ne mogu."
Paradoksalno, preveliko žrtvovanje ponekad može da naruši i porodične odnose. Kada roditelj stalno daje sve od sebe i odriče se svega zbog dece, može se pojaviti očekivanje da će deca jednog dana uzvratiti istom merom.
Međutim, deca možda neće moći da pruže takvu vrstu pomoći, čak i kada to žele.
Zato je zdravije pomagati u meri koja ne ugrožava sopstvenu sigurnost.
8. Negujte sopstvena interesovanja
Jedno od najtežih pitanja nakon penzionisanja može biti: "Šta sada?"
Ako je neko decenijama najveći deo života proveo radeći i brinući o porodici, nagla količina slobodnog vremena može delovati neobično, pa čak i zastrašujuće.
Zbog toga je dobro na vreme razviti sopstvena interesovanja.
To mogu biti knjige, baštovanstvo, ručni rad, putovanja, fotografija, učenje jezika, ples, plivanje, volontiranje, kuvanje, briga o cveću ili rad u bašti.
Nije važno da li je u pitanju veliki hobi ili sasvim jednostavna svakodnevna aktivnost.
Važno je da postoji nešto zbog čega se čovek raduje novom danu, a da to nije samo pitanje da li će deca danas pozvati.
9. Naučite da budete sami, ali ne i usamljeni
Možda je najvažnija veština za zrele godine sposobnost da čovek bude sam, a da se pritom ne oseća napušteno.
Umesto stalnog oslanjanja na druge, korisno je naučiti da se samostalno ode u kupovinu, kafić, bioskop, muzej, na izložbu ili u šetnju.
Ipak, samostalnost nikako ne znači izolaciju.
Čoveku su potrebni drugi ljudi. Potrebni su prijatelji, porodica, komšije, poznanici i osećaj pripadnosti.
Suština zdrave nezavisnosti nije u tome da se kaže: "Ne treba mi niko."
Mnogo zdraviji stav glasi: "Potrebni su mi ljudi koje volim, ali moj život se neće raspasti ako su danas zauzeti."
Upravo tu se nalazi granica između ljubavi i zavisnosti.
Najlepši poklon koji roditelj može dati svojoj deci
Jedan od najmudrijih načina da se očuvaju dobri odnosi sa decom jeste da roditelj ne očekuje da mu deca budu čitav svet.
Kada osoba ima sopstvena interesovanja, prijatelje, finansijsku sigurnost, navike i aktivnosti, ona ne mora stalno da traži pažnju svoje dece.
Može da ih pozove zato što želi da čuje kako su, a ne zato što ne zna šta će sa sobom.
Može da kaže: "Nedostajete mi", bez ljutnje zato što nisu došli.
Tada u odnosu ostaje ono najvažnije – ljubav, a ne obaveza.
Jer prava nezavisnost ne znači živeti bez ljudi. Ona znači imati ljude koje volimo, ali istovremeno imati dovoljno sopstvenog života da možemo mirno da uživamo u vremenu koje provodimo sami.
