3 stvari koje nikad ne treba dati deci, ni po koju cenu: Ako želite da živite u miru do kraja života

Postoji posebna zamka u koju dobri roditelji često upadaju. Toliko se trude da ne opterećuju svoju odraslu decu da postepeno gube iz vida koliko i sami postaju zavisni od njihovih odluka. Najpre se odriču novca kako bi sinu olakšali upravljanje porodičnim budžetom. Zatim pristaju da čuvaju unuke gotovo svakog dana u nedelji. A onda shvate da čak i sopstvene želje počinju da izražavaju oprezno, pitajući se da li će time zadirati u tuđi život.

Sitnica? Možda. Ali ponekad upravo u takvim sitnicama čovek prvi put primeti da njegov život više nije u potpunosti njegov.

Ova priča odražava razmišljanja o starosti, dostojanstvu i porodičnoj ljubavi koja se tradicionalno povezuju sa Omarom Hajamom. Važno je napomenuti da je priča o mlinaru parabola, dok su naredne mudre misli slobodno oblikovane, a ne dokumentovani citati iz Hajamovog dela.

1. Ne prepuštajte deci potpunu kontrolu nad svojim novcem

Bahtiorov sin iskreno je želeo da pomogne ocu. Primećivao je da stariji čovek sve teže broji novac, plašio se da bi mogao da izgubi ušteđevinu i ponudio se da preuzme kontrolu nad porodičnim finansijama.

Posmatrano sa strane, delovalo je kao sasvim razumna odluka. Otac je pristao, sin je bio zadovoljan i obojica su osetila olakšanje. Nije bilo svađe, prevare niti loših namera. Sve je funkcionisalo bez problema pune dve godine.

Međutim, novac ljudima nije potreban samo za plaćanje računa i kupovinu namirnica. On predstavlja i mogućnost da samostalno odlučuju, obraduju nekoga poklonom, kupe nešto što im se dopada ili ispune neku sasvim malu želju, a da pritom nikome ne moraju da objašnjavaju svoje postupke.

Kada čak i najmanja suma postane dostupna samo uz nečije odobrenje, ne menja se samo način trošenja. Menja se i položaj osobe unutar porodice.

Posebno je opasno kada se čovek dobrovoljno odrekne svega, oslanjajući se isključivo na obećanje da će mu deca uvek pomoći. Ona to zaista mogu činiti, i to sa mnogo ljubavi, ali postoji velika razlika između mogućnosti da sami izvadite novac iz novčanika i situacije u kojoj morate da ga tražite od nekoga drugog.

Nema potrebe da skrivate ušteđevinu ili da unapred sumnjate u namere svoje porodice. Ipak, ako vam zdravlje i okolnosti dozvoljavaju da samostalno upravljate svojim novcem, važno je da barem deo finansija zadržite pod sopstvenom kontrolom.

To može biti manja suma namenjena poklonima, omiljenim sitnicama, druženju sa prijateljima ili neplaniranim zadovoljstvima. Ne morate da polažete račune za svaku kupovinu samo zato što imate sedamdeset godina.

Zapitajte se: kada ste poslednji put kupili nešto za sebe, a da nikome niste morali da objašnjavate zašto vam je to potrebno?

Ako ne možete odmah da se setite, možda je vreme da vratite bar deo te slobode.

2. Ne posvećujte svo svoje vreme deci i unucima

Kada neko ode u penziju, ljudi iz njegovog okruženja često počinju da pretpostavljaju da je uvek slobodan. Pošto više ne odlazi na posao, zaključuju da ima dovoljno vremena za sve. Može da čuva unuke, dočeka majstora, ode u kupovinu, pripremi ručak ili pomogne oko kućnih poslova.

A zahtevi su uglavnom sasvim razumni.

Bahtior je voleo svoje unuke i iskreno želeo da im bude od pomoći. U početku su ga zamolili da ih pričuva samo sat vremena. Zatim su ga zamolili da nešto preuzme iz mlina, a ubrzo su počeli unapred da mu saopštavaju kojim danima će im biti potreban.

Malo-pomalo, molbe su prerasle u raspored koji je napravljen bez njegovog učešća.

Najviše ga je pogađalo to što mu niko nije zabranjivao da se vidi sa prijateljima ili ode na reku. Jednostavno, njegovi planovi su postepeno nestajali. Deca su se navikla da im je otac uvek dostupan, a on se navikao da na svaki zahtev odgovara potvrdno.

Jednog dana pozvao ga je stari prijatelj i predložio mu da zajedno odu na pecanje. Bahtior je odbio, obećavši da će čuvati unuke. Situacija se ponovila još nekoliko puta, a onda je prijatelj prestao da ga poziva.

Čovek može da izgubi sopstveni život, a da pritom ne napusti ni kuću. I dalje ima obaveze, ljude oko sebe i svakodnevne porodične razgovore, ali iz dana u dan uglavnom ispunjava tuđe planove.

Ovde postoji jedna važna razlika: pomagati deci je divno sve dok je pomoć dobrovoljna. Međutim, ljubav se ne meri brojem otkazanih sastanaka, zaboravljenih hobija i vikenda koje poklanjate drugima.

Možete voleti unuke, a da ih ne čuvate svakog petka. Možete pomoći ćerki, a da ne pristajete automatski na svaki njen zahtev. Sasvim je u redu da jednostavno kažete da tog dana imate druge planove, čak i kada ti planovi podrazumevaju samo odmor.

Odvojite barem jedan dan ili nekoliko sati nedeljno koji će pripadati isključivo vama. Sastanite se sa prijateljima, prošetajte, čitajte, bavite se baštovanstvom ili jednostavno nemojte raditi ništa. I to je sasvim prihvatljivo.

Vaše vreme ne postaje manje vredno nakon odlaska u penziju. Ono ne postaje ničije vlasništvo samo zato što više ne odlazite na posao.

3. Ne dozvolite drugima da donose odluke umesto vas

Ovo je možda najneprimetniji oblik gubitka samostalnosti. Novac se može prebrojati, raspored proveriti i obaveze zapisati, ali sopstveni glas ponekad nestaje toliko postepeno da čovek to primeti tek posle mnogo godina.

Bahtior se jednog dana razboleo, pa je njegova ćerka dovela lekara. Nakon pregleda, deca su zaključila da bi bilo najbolje da se otac preseli u grad, gde je toplije i gde bi mu medicinska pomoć bila dostupnija. Možda su zaista bila u pravu. Stara kuća u blizini mlina bila je vlažna, a život u samoći postajao je sve teži.

Ipak, niko ga nije pitao šta on želi. Jednostavno su mu saopštili šta su odlučili.

Kasnije, tokom jedne porodične večere, deca su počela da razgovaraju o tome gde će biti sahranjen. Mirno su razmatrali različite mogućnosti, birali odgovarajuće mesto i prisećali se gde bi članovima porodice bilo najlakše da posećuju njegov grob.

Niko nije imao nameru da povredi starca. Njegovo mišljenje jednostavno više nije smatrano toliko važnim.

Bahtior je mogao da kaže da želi da počiva pored svoje supruge, u blizini reke. Mogao je da objasni koliko mu znači stari dom i zašto ne želi da ga napusti. Međutim, umesto toga, izgovorio je ono što je već godinama govorio u sličnim situacijama:

"Kako god vi mislite da je najbolje."

Ponekad upravo te reči mogu biti opasnije od otvorene svađe.

Čovek ih izgovara kako ne bi uznemirio svoje najbliže, kako ne bi delovao nezahvalno ili zahtevno. Popušta jednom, pa drugi put, a zatim postepeno prestaje da govori o svojim željama, čak i kada ga neko konačno upita šta misli.

Postoji tanka granica između brige o roditeljima i oduzimanja njihove samostalnosti. Članovi porodice imaju pravo da ponude pomoć, razgovaraju o bezbednosti i predlože rešenja, ali odrasla osoba, čak i kada joj je potrebna podrška, ne prestaje da bude učesnik u sopstvenom životu.

Ako se odluka odnosi na vaš dom, lečenje, svakodnevne navike ili budućnost, imate pravo da kažete šta želite. Ukoliko vam je teško da sami donesete odluku, možete zatražiti savet. Ali savet nije isto što i odlučivanje umesto vas.

Ne morate da se svađate niti da glasno dokazujete svoju nezavisnost. Ponekad je dovoljno mirno izgovoriti:

"Hvala vam što ste mislili na mene. Ali želim i ja da se pitam."

Takva rečenica ne mora da naruši porodične odnose. Naprotiv, može da pomogne da oni postanu zreliji i zasnovani na međusobnom poštovanju.