Poznati pisac i slikar Momo Kapor često je znao da se našali na sopstveni račun.
Govorio je:
„Ja sam jedini Kapor koji se razveo, ovi drugi se nisu razvodili – oni su ubijali žene na spavanju.“
Iako se razveo, nikada nije zapostavio svoje kćerke. Brinuo se o njima, školovao ih, a u dubini duše nosio je osećaj krivice koji je vuče iz detinjstva – od dana kada ga je majka, tokom bombardovanja 1941. godine, spasila sopstvenim telom, izgubivši pri tome život.
Momo je strasno voleo umetnost. Njegova supruga Ljiljana često ističe da je ona uvek bila u „drugom planu“ pored njegovih strasti – slikanja, pisanja i kafane. Posebno je voleo muziku i društvo.
„Momo je kitio muzičare u harmoniku, gurao u trubu... Bio je jedan od osnivača sabora u Guči. Lumpovali smo dok je Guča još bila mala – samo jedan šator. On je častio muzičare, a ja sam uglavnom bila na stolu, pa me prozvao ’stolovača’. Tako sam ga zavodila“ – priča Ljiljana kroz osmeh.
Godinama nakon njegove smrti, telefon u domu Kaporovih na Neimaru i dalje zvoni. Pitanje je uvek isto:
„Je l’ ostao možda neki neobjavljeni rukopis?“
Ljiljana se nasmeje, jer se seća Momine čuvene rečenice:
„Posle mene neće ostati ništa neobjavljeno – dosad sam sve više puta prodao.“
Ipak, iza njega je ostao ogroman opus – knjige koje prekrivaju police od poda do plafona, a na tavanu čitava kolekcija slika. U trenutku kada je novinar došao, Ljiljana je bila usred priprema za izložbu u Domu vojske.
Ljubav na prvi pogled – i drugi susret u Njujorku
Njihova priča počinje u Knez Mihailovoj ulici, „Mominoj štrafti“. Ljiljana je tada studirala istoriju umetnosti, a Momo je u prolazu primetio lepu stjuardesu. Pravi obrt dogodio se tek u Njujorku, nekoliko godina kasnije.
„Videli smo se na večeri kod njegovog prijatelja Marija Fanelija. Ja sam tada bila u vezi sa njegovim pomoćnikom Duletom Mušickim. Momo mi je rekao da za tri dana putuje u Njujork i zamolio da mu, kada dođem, donesem sve beogradske novine. Mislim da je to bila samo njegova fora da se ponovo vidimo.“
U Njujorku su se sreli ponovo, a kasnije se Momo šalio:
„Tako sam te 1982. video jednu lepu stjuardesu u avionu. Pošto sam se bojao letenja, zamolio sam je da me drži za ruku.“
Ljiljana dodaje: „I stvarno sam ga držala za ruku – do poslednjeg dana.“
Tajna ljubav sa oženjenim piscem
Njihova romansa počela je kao tajna, jer je Momo tada bio u braku. „Bilo je to uzbudljivo, ali i teško. Nije bilo praznika, vikenda, dočeka... Umesto da budem s njim, čekala sam pored telefona. Pomagalo mi je što sam letela, pa nismo stalno bili razdvojeni. A kada bismo mogli, bežali smo negde – na festivale, promocije, gostovanja.“
Momo je prihvatao svaki poziv izdavača i kulturnih manifestacija samo da bi bili zajedno. Godinama su živeli između strasti i neizvesnosti, dok napokon nisu mogli da zamisle život jedno bez drugog.
Teška odluka – kraj jednog braka
Momo Kapor, poznat po svom britkom humoru i lucidnim opaskama, nije krio težinu svoje odluke da se razvede. Govorio je:
„Ja sam jedini Kapor koji se razveo, ovi drugi se nisu razvodili, oni su ubijali žene na spavanju.“
Njegova tadašnja partnerka, Ljiljana, ističe da nije imala osećaj da je narušila nečiji brak:
„Ne mislim da sam uništila nečiji brak, to je nemoguće. Nisam osećala krivicu – ni tada, ni sada.“
Ipak, Momo je nastavio da se brine o svojim ćerkama i da ih školuje, noseći u sebi posebnu vrstu griže savesti, možda i zbog dubokog traumatičnog događaja iz detinjstva – majka ga je spasla tokom bombardovanja 1941. tako što ga je prekrila svojim telom, a pri tome izgubila život.
Život u skromnim uslovima
Nakon rastanka, Momo je iz braka izašao s polupraznim koferom, koji je kasnije čak i vratio. U to vreme bilo je gotovo nemoguće pronaći stan za iznajmljivanje, pa je privremeno odseo u hotelu Moskva, objašnjavajući na recepciji da mu se “kreči stan”. Pošto je ostao dva meseca, osoblje ga je šaljivo pitalo koliko to “krečenje” traje.
Potom su našli sobu u kući prijatelja, delivši zajedničko kupatilo i kuhinju s drugim stanarima. Kasnije su živeli u vlažnoj garsonjeri u Dalmatinskoj ulici, gde su gosti morali da razgrću veš na štriku da bi ušli. Ljiljana je taj skromni prostor oplemenjivala lampionima iz Singapura, francuskim sirevima, šampanjcem i modnim časopisima, praveći mali umetnički kutak usred beogradskog dvorišta.
Od garsonjere do Skadarlije
Grad mu je dodelio garsonjeru od 28 kvadrata na Bulevaru revolucije. Tramvaji su prolazili tik uz prozor, pa je Ljiljana često u šali govorila: „Moki, pomeri se malo, ide sedmica.“
Zatim su se preselili u Kičevsku, a potom u prostran stan u Skadarliji. Tamo su im vrata bila otvorena za svakog – od jutra do večeri. Uveče, tačno oko pola jedan, kafanska pesma „Tiho, noći, moje zlato spava“ postajala je neizostavan ritual. Na kraju su završili na Neimaru, zatvarajući simboličan krug, jer je Momo tu, kao devetogodišnjak, prvi put živeo nakon dolaska iz Sarajeva.
Uvek druga žena – umetnost na prvom mestu
Momo je umeo da kaže: „U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je naš pas Arči.“ Ljiljana se sa tim šaljivo slagala, ali ističe da je umetnost uvek bila njegova prava prva ljubav.
„Prvo sam bila ljubavnica, onda druga žena, a onda druga u braku – umetnost mu je uvek bila na prvom mestu. Meni je to bilo sasvim normalno. Pisanje za njega nije bilo lako, iako je voleo da sebe naziva ’lakim piscem’.“
Iako su ga čitaoci doživljavali kao autora koji piše s lakoćom, Momo je pisanje smatrao mukotrpnim poslom. Tvrdio je da bi, kada bi mogao da bira, u potpunosti posvetio život slikarstvu.
Radio je disciplinovano – kucao na mašini sa dva prsta, neverovatno brzo, a Ljiljana je kasnije prekucavala njegove rukopise na kompjuter. Znao je da ustane usred noći kako bi zabeležio misao, a ujutru bi, uz kafu i cigaretu, redigovao tekst. Imao je i ritual da pred svaki rad “obavezno izglanca cipele”.
Definicija džentlmena po Momi Kaporu
Moma Kapor je imao jasan i slikovit stav o tome šta znači biti pravi džentlmen. U jednom neobaveznom razgovoru, definisao je to ovako:
„Džentlmen mora uvek da ima opranu kosu, da je sveže obrijan, da dami pridrži kaput, izvuče stolicu, sipa piće u čašu, otvori vrata na taksiju, da u restoranu za večerom stavi salvetu u krilo. Najbolji test: kad za jednim stolom vidite desetoro ljudi, prebrojte ko je od njih stavio salvetu u krilo, a ko je ostavio kô piramidu – mali spomenik prostakluku – i znaćete istog časa ko je džentlmen. Treba, naravno, da gledate i cipele. One ne moraju da budu nove, kao što najveći broj prostaka smatra, ali moraju imati savršen sjaj.“
Ovaj njegov opis nije bio samo puko nabrajanje manira – to je bila filozofija življenja, koja se ogledala i u njegovom svakodnevnom ponašanju, pa i u stvaralačkom procesu.
Ljiljana Kapor opisuje da je Moma i za pisanje imao svoj mali ritual. Svakog dana bi sedeo za pisaću mašinu skockan od glave do pete, s cipelama koje su blistale kao ogledalo. To mu je bio fetiš – verovao je da spoljašnja urednost daje unutrašnju disciplinu.
Dan bi započinjao zajedničkom kafom i cigaretom sa Ljiljanom, nakon čega bi prošetao njihovog haskija Arčija. Po povratku bi kratko prilegao da se skoncentriše, a oko podneva počinjao je da radi. Pisao bi četiri do pet sati, pa bi usledila obavezna hercegovačka popodnevna dremka.
U njegovoj kući je postojalo pravilo – ili slika, ili piše. Nikada oba istovremeno. Po završetku romana ili zbirke priča, osećao bi se ispražnjeno, ali bi odmah prelazio na slikanje, u kome je istinski uživao. Prva linija na platnu, koju je nazivao „seizmograf duše“, bila je trenutak kada bi se potpuno prepustio svom drugom velikom talentu.
Pisanje – muka i strast
Moma je često govorio da bi, da mora da bira, izabrao slikarstvo. Pisanje je za njega bilo „sprava za mučenje“, iako su njegovi romani i priče delovali lako i tečno. Radio je isključivo na mašini, kucajući neverovatno brzo sa samo dva prsta, a kasnije, sa pojavom kompjutera, Ljiljana mu je često prekucavala rukopise.
Inspiraciju je crpeo iz stvarnih događaja, potvrđujući Floberovu misao: „Madam Bovari, to sam ja.“ Njegova književnost nikada nije bila jednolična – ako bi naslikao dve tamne slike, treća bi sigurno bila svetla. Isto je bilo i sa knjigama – stalno je tražio novi izraz i nove teme.
Život sa neizvesnim prihodima
Devedesete godine donele su im brojne finansijske krize. Često su živeli potpuno bez novca, čekajući da neko kupi sliku ili da stigne honorar za knjigu. Ljiljana se seća kako su jednom morali da kupe njegov roman „Halo Beograd“ za prevodioca, ali nisu imali nijedan primerak kod kuće. U knjižari je knjiga koštala 18 miliona dinara, a honorar koji je upravo dobio iznosio je 15 miliona. Tek kada su nekako našli još tri miliona, mogli su da je kupe.
Ipak, Moma je smatrao da je važno da putuju, upoznaju svet i da može da izdržava svoje kćerke. Kada bi stigao novac od prodaje slika, umesto da ga čuvaju, često su ga trošili na putovanja, stvarajući uspomene koje su za njega bile vrednije od bilo kakve materijalne sigurnosti.
Stil / Balkanskom ulicom / Serbiantajms.info
