Među brojnim crticama razne vrste pa tako i anegdotama koje je doživeo Momo Kapor bila je i krsna slava u Malom Mokrom Lugu, gde nije okusio bilo šta sa trpeze iako su mu nudili i prasetinu i proju i kajmak i turšiju.
Odem ja tako na slavu kod jednog domaćina u Malom Mokrom Lugu, a pokraj mene sedne njegov osmogodišnji sin, zalepilo se dete uz mene, ne miče se.
Ručak, razumete, kao što je red, počne gibanicom, ja taman da uzmem, kad onaj mali veli:
„Čiko, da vidite šta imamo u rerni!“
Tako stoji stvar, mislim se u sebi, bolje da se ne prejedem na početku, nego posle, te preskočim i pileću čorbu, hladne batačiće i belo meso, a kad dođe sarma na red, taman pružih ruku, a mali me povuče za rukav i šapuće:
„Čiko, da samo vidite šta imamo u rerni!“
Odustanem opet. Sačekaću to iz rerne. Zahvalim se i na prasetini, a svi me pitaju što ne jedem ništa. Ni pečene krompire nisam takao, ni turšiju, ni proju, ni kajmak, ništa. Vidim iznesoše se i kolači, a tu nam je i oproštajna kafa.
„Čiko“, vuče me onaj mali za rukav, „da vidite šta ima u rerni!“
„Šta ima u toj rerni?“, pitam besno, a mali kaže:
„Omacila se naša maca...“
Ova priča nas uči važnoj lekciji o strpljenju, očekivanjima i tome kako ponekad stvari koje smatramo najvažnijim u životu mogu biti potpuno banalne ili smešne kada se sagledaju iz drugačijeg ugla. Takođe, pokazuje nam koliko su deca iskrena i neposredna u svojim reakcijama, bez obzira na okolnosti, i koliko nas ponekad život iznenadi u najneočekivanijim trenucima.
